После Другог светског рата, земље Источног блока су увеле емиграциона ограничења. Ова ограничења су увели Совјетски Савез и сателитске државе у Централној и Источној Европи. Легална емиграција је у већини случајева била могућа само да би се поново спојиле породице или да би се омогућило да се припадници мањинских етничких група врате у домовину.

Владе источног блока су тврдиле да су строга ограничења емиграције неопходна да би се спречио одлив мозгова. Владе Сједињених Америчких Држава и Западне Европе су тврдиле да таква политика представља кршење људских права. Упркос ограничењима, дошло је до одређеног броја случајева миграције на Запад.

Након што је Источна Немачка пооштрила зону окупационе границу са Западном Немачком, граница градског дела између Источног Берлина и Западног Берлина постала је зона кроз коју је особа могла да мигрира. То је прекинуто подизањем Берлинског зида у августу 1961. Након тога, емиграција из Источног блока је практично била ограничена на илегална бекства, емиграцију одређених етничким група према билатералним споразумима и мали број других случајева.

Историјска позадина

десно|мини|Совјетска виза типа 2 за сталну емиграцију Иако је први програм бољшевичког покрета у Русији садржао захтев за „укидање пасоша“, само два месеца након Руске револуције 1917, нови режим је увео контролу пасоша и забранио излазак грађана. Образложење је било делимично због тога да је емиграција повезана са противљењем социјалистичкој држави, као и са страхом да ће емиграција довести до раста броја војника који би ратовали за противнике. Брест-Литовски уговор из 1918. обавезао је Русију да дозволи емиграцију људи који нису било Руси а који су желели немачко држављанство, али је режим покушао да смањи овај прилив тако што је то дозвољавао током само једног месеца. Почев од 1919. године, путовање у иностранство захтевало је одобрење НКВД-а, уз додатну сагласност Посебног одељења Чеке, од 1920. Године 1922, након Уговора о стварању СССР-а, и Украјинска ССР и Руска СФСР су издале општа правила за путовања која су забрањивала практично све одласке, чинећи легалну емиграцију готово немогућом. Међутим, Совјетски Савез није могао да контролише своје границе све док није створен систем граничне страже преко специјалног корпуса ГПУ, тако да је до 1928. чак и илегални одлазак био немогућ.

Током 1929. уведене су још строжије контроле, којима је предвиђено да сваки совјетски службеник који службује у иностранству а који пређе „у табор непријатеља радничке класе и сељака“ и одбије да се врати, буде погубљен у року од двадесет четири сата од хапшења. Током 1932, пошто је Стаљинов први петогодишњи план форсирао колективизацију, да би се доделио оскудни стан и искоренили непродуктивни елементи, уведена је интерна пасошка контрола. У комбинацији са појединачним градским дозволама („место становања“) и унутрашњим ограничењима слободе кретања која се често називају 101. километар, ова правила су у великој мери ограничавала мобилност чак и на малим подручјима. Када је проглашен совјетски устав из 1936. године, практично није дошло до легалне емиграције, осим веома ограниченог спајања породице и неких присилних депортација. Веома мали број људи је кришом прешао у Румунију, Персију и Манџурију, али је већина становништва у суштини заточена. Московскаја Правда је касније описала одлуку о емигрирању као „неприродну и као да некога живог закопамо“. На оне који су хтели да оду гледали су не само као на дезертере, већ и као на издајнике.

Мобилизација радне снаге у Совјетском Савезу не би била изводљива да је мигрирање било могуће. Совјетски премијер Никита Хрушчов је касније изјавио: „Били смо уплашени, заиста уплашени. Плашили смо се да би отопљење могло да изазове поплаву, коју нећемо моћи да контролишемо и која би нас могла потопити. Како је могла да нас потопи? Могла је да преплави обале совјетског корита и формира плимни талас који би спрао све баријере и потпорне зидове нашег друштва“.

Поред тога, ограничења емиграције су коришћена да би се у тајности чувале информације о свакодневном животу у Совјетском Савезу. Почевши од 1935. године, Јосиф Стаљин је већ ефективно затворио спољни приступ Совјетским Социјалистичким Републикама (и до своје смрти 1953.), ефективно не дозвољавајући страно путовање унутар Совјетског Савеза тако да странци нису знали за политичке процесе који су се одиграли. у томе. Током овог периода, па све до касних 1970-их, 25 година након Стаљинове смрти, неколико дипломата и страних дописника којима је био дозвољен улазак у Совјетски Савез обично су били ограничени на неколико километара од Москве, док су њихови телефони прислушкивани, пребивалишта су им била ограничена на локације само за странце, а совјетске власти су их стално пратиле. Појединци са сопственим ставовима или интересима који би пришли таквим странцима су били хапшени. Много година после Другог светског рата, чак ни најбоље обавештени странци нису знали колико је ухапшених или погубљених совјетских грађана, нити колико је лоше пословала совјетска привреда.

Стварање источног блока мини| Мапа земаља источног блока у централној Европи Бољшевици су преузели власт у Русији након Руске револуције 1917. Током грађанског рата у Русији који је уследио, који се поклопио са уласком Црвене армије у Минск 1919. године, Белорусија је проглашена Социјалистичком Совјетском Републиком Белорусијом. Након нових сукоба, 1920. проглашена је Белоруска Совјетска Социјалистичка Република. Поразом Украјине у Пољско-украјинском рату, након мира у Риги у марту 1921. након Пољско-совјетског рата, централна и источна Украјина су припојене Совјетском Савезу као Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. Године 1922, Руска СФСР, Украјинска ССР, Белоруска ССР и Закавкаска СФСР су званично спојене као републике чиме је створен Савез Совјетских Социјалистичких Република, или Совјетски Савез.

Током завршних фаза Другог светског рата, Совјетски Савез је започео стварање Источног блока директним припајањем неколико земаља као Совјетских Социјалистичких Република, према Споразуму Молотов-Рибентроп. То је укључивало источну Пољску (укључену у три различите ССР), Летонију (постала је Летонска ССР),. Amsterdam, New York, Rodopi, Естонију (постала је Естонска ССР), Литванија (постала је Литванска ССР), део источне Финске (постао Карело-Финска ССР, а касније спојен са Руском СФСР) и северна Румунија, Басарабија, (постала је Молдавска ССР). До 1945. године, анексиране земље су имале приближно 465.000 додатних квадратних километара или нешто више од подручја Западне Немачке, Источне Немачке и Аустрије заједно.

Друге државе су претворене у совјетске сателитске државе, као што су Народна Република Пољска, Народна Република Мађарска,. , Чехословачка Социјалистичка Република, Социјалистичка Република Румунија, Народна Република Албанија, и касније Источна Немачка из совјетске зоне немачке окупације. Федеративна Народна Република Југославија се такође сматрала делом Блока,Eastern bloc, The American Heritage New Dictionary of Cultural Literacy, Third Edition. иако је до раскола Тито-Стаљин дошло 1948. након чега је уследило формирање Покрета несврстаних.

Услови у источном блоку мини|Линија за дистрибуцију јестивог уља у Букурешту, Румунија, маја 1986. Широм источног блока, како у Совјетском Савезу, тако и у остатку блока, руска СФСР је добила на значају, и називана је naibolee vydajuščajasja nacija (најистакнутија нација) и руковођашчиј народ (водећи људи). Совјети су промовисали поштовање руских акција и особености, као и изградњу совјетских комунистичких структурних хијерархија у другим земљама источног блока.

Дефинишућа карактеристика комунизма у у Источном блоку била је јединствена симбиоза државе са друштвом и економијом, што је резултирало тиме да су политика и економија изгубиле сопствене аутономске карактеристике. У почетку, Стаљин је управљао системима који су одбацивали западне институционалне карактеристике тржишних економија, демократско управљање (названо „ буржоаском демократијом“ у совјетском језику) и владавину права која је покорила дискрециону интервенцију државе. Совјети су наложили експропријацију и естатизацију приватне својине.

„Режими реплике“ у совјетском стилу који су настали у Блоку не само да су репродуковали совјетску планску економију, већ су усвојили и бруталне методе које су користили Јосиф Стаљин и совјетска тајна полиција за сузбијање стварне и потенцијалне опозиције. Комунистички режими у Источном блоку су чак и маргиналне групе опозиционих интелектуалаца видели потенцијалну претњу због основа комунистичке моћи у њима. Сузбијање дисидентства и опозиције био је централни предуслов за сигурност комунистичке власти унутар Источног блока, иако је степен опозиције и потискивања дисидента варирао у зависности од земље и времена у целом блоку.

Поред тога, медији у Источном блоку служили су као државни орган, потпуно ослоњени и потчињени владајућим комунистичким партијама, при чему су радио и телевизијске станице биле у државном власништву, док су штампани медији обично били у власништву политичких организација, углавном у власништву владајуће Комунистичке партије. Штавише, источни блок је имао економски лош развој што је довело до тога да те земље иду путем екстензивног, а не интензивног развоја, и да су далеко заостајале за својим западноевропским колегама у бруто домаћем производу по глави становника. Празне полице у продавницама чак и у Источној Немачкој биле су подсетник на нетачност пропаганде у вези са наводним величанственим и непрекидним економским напретком.

Историја

Бежање и протеривање Немаца у Источном блоку десно|мини| Судетски Немци протерани после Другог светског рата На крају и након Другог светског рата, најмање дванаест милиона етничких Немаца Фолксдојчеа или Рајхсдојчеа је побегло или протерано,, Steffen Prauser and Arfon Rees, European University Institute, Florense. Барбара Маршал процењује да је број етничких Немаца који су бежали или протерани из Источног блока било „око петнаест милиона“. углавном на и са совјетских окупираних територија постајући Источни блок, што га чини највећим покретом било ког европског народа у модерној историји. Савезници су се договорили о протеривању пре краја рата.Detlef Brandes, Der Weg zur Vertreibung 1938–1945: Pläne und Entscheidungen zum Најмање два милиона људи је страдало због бекства и протеривања, од којих 400.000 до 600.000 физичком силом.Christoph Bergner, Secretary of State in Germany's Bureau for Inner Affairs, outlines the stance of the respective governmental institutions in Deutschlandfunk on 29 November 2006, Скоро сви ови догађаји су се збили између 1944. и 1948. Укупне бројке укључују значајан егзодус Немаца из области у близини линија фронта док је Црвена армија напредовала према подручјима насељеним Немацима. Многи су били свесни совјетских репресалија над немачким цивилима, као што је то да су совјетски војници починили силовање и друге злочине. Вести о овим зверствима, попут масакра у Немерсдорфу, су такође делимично биле преувеличане и ширене од стране нацистичке пропагандне машинерије.

Послератна слободна емиграција Након совјетске окупације источне Европе на крају Другог светског рата, већина људи који су живели у новостеченим областима тежила је независности и желела је да совјетске трупе оду. Док су милиони етничких Немаца побегли или су протерани из источне Европе, око четири милиона етничких Немаца је спречено да оде напредовањем совјетских трупа или депортовано у удаљена подручја Совјетског Савеза као део Стаљинове политике према немачком становништву.