мини| „Вози у колхоз!“ – Постер на језику јидиш из 1920-их са колхозним радницама. мини| "Колхозкиња са тиквама ", слика 1930 Колективна пољопривреда и заједничка пољопривреда су различите врсте „пољопривредне производње у којој више пољопривредника води своја имања као заједничко предузеће“.. 1993. Постоје два широка типа заједничких газдинстава: пољопривредне задруге, у којима се чланови-власници заједнички баве пољопривредним активностима као колектив; и државне фарме, које су у власништву и директно вођене од стране централизоване владе. Процес којим се пољопривредно земљиште агрегира назива се колективизација. У неким земљама (укључујући Совјетски Савез, земље источног блока, Кину и Вијетнам), постојале су и државне и кооперативне варијанте. На пример, Совјетски Савез је имао и колхозe (задруге) и совхозe (државне фарме).
Историја пре 20. века Мала група земљорадничких или сточарских породица које живе заједно на земљишту којим се заједнички управља један је од најчешћих животних аранжмана у читавој људској историји, који су постојали и такмичили се са индивидуалистичкијим облицима својине (као и организованим државним власништвом). од почетака пољопривреде.
Приватно власништво је постало доминантно у великом делу западног света и стога је боље проучавано. Процес којим су заједничка земља и друга имовина Западне Европе постали приватна је фундаментално питање иза погледа на имовину. Карл Маркс је веровао да је систем који је назвао примитивним комунизмом (заједничко власништво) неправедно окончан експлоататорским средствима које је назвао примитивном акумулацијом. Насупрот томе, капиталистички мислиоци постављају да је по принципу имања онај ко први ради на земљи прави власник.
Студије случаја
Мексико Под царством Астека, централни Мексико је био подељен на мале територије зване калпули, које су биле јединице локалне администрације које су се бавиле пољопривредом, као и образовањем и религијом. Калпули су се састојали од низа великих проширених породица са претпостављеним заједничким претком, а свака се састојала од низа нуклеарних породица. Сваки калпули је поседовао земљу и давао је појединим породицама право да обрађују делове сваког дана. Када су Шпанци освојили Мексико, заменили су ово системом поседа које је шпанска круна доделила шпанским колонистима, као и енкомијенда, феудално право на власт, колонисти су добили у одређеним селима, а репартимиенто или систем домородачких присилних рад.
Након Мексичке револуције, нови устав из 1917. године укинуо је било какав остатак феудалних права које су власници хацијенде имали над заједничком земљом и понудио развој ејидоса : заједничких фарми формираних на земљишту које је мексичка влада купила од великих имања.
Ирокези и Хурони из Северне Америке мини|Дуга кућа ирокеза последњих дана у којој се налази неколико стотина људи Хурони су имали у суштини комунални систем власништва над земљом. Француски католички мисионар Габријел Сагард описао је основе. Хурони су имали „онолико земље колико им треба[ур]“. Као резултат тога, Хурони су могли да дају породицама сопствену земљу и да и даље имају велику количину вишка земље у заједничком власништву. Сваки Хурон је био слободан да очисти земљу и фарму на основу плодоуживања. Задржао је посед земље све док је наставио да активно обрађује и обрађује поља. Једном када је напустио земљу, она је враћена у комунално власништво и свако је могао да је преузме за себе. Док се чинило да су Хурони имали земље одређене за појединца, значај овог поседа можда није од малог значаја; Смештање посуда за складиштење кукуруза у дугим кућицама, које су садржале више породица у једној сродничкој групи, сугерише да су станари дате дугачке куће имали заједничку производњу.
Ирокези су имали сличан комунални систем расподеле земље. Племе је поседовало сву земљу, али је дало трактате различитим клановима за даљу расподелу међу домаћинствима ради обраде. Земља би се редистрибуирала међу домаћинствима сваких неколико година, а клан би могао тражити прерасподелу трактата када се окупи Веће мајки клана. Они кланови који су злоупотребили своју додељену земљу или на други начин нису водили рачуна о њој били би упозорени и на крају кажњени од стране Савета мајки клана тако што би се земља прерасподелила другом клану. Земљишна својина је заправо била само брига жена, пошто је женски посао био да гаје храну, а не мушки.
Савет мајки кланова је такође резервисао одређене површине земље да обрађују жене из свих различитих кланова. Храна из таквих земаља, названа кендиу"гва'ге' ходи'иен'тхо, користила би се на фестивалима и великим скуповима већа .
Руско царство
Огромна већина руских сељака држала је своју земљу у заједничком власништву у оквиру заједнице мир, која је деловала као сеоска власт и задруга. Обрадиво земљиште је подељено на делове на основу квалитета земљишта и удаљености од села. Свако домаћинство је имало право да захтева једну или више трака из сваког дела у зависности од броја одраслих у домаћинству. Сврха ове алокације није била толико социјална (сваком према његовим потребама) колико је била практична (да свако плаћа свој порез). Поруке су периодично поново додељиване на основу пописа, како би се обезбедио правичан део земље. То је спроводила држава, која је имала интерес да домаћинства плате порез.
Колективизација у државном социјализму Совјетски Савез је увео колективну пољопривреду у својим конститутивним републикама између 1927. и 1933. године. Балтичке државе и већина источног блока (осим Пољске) усвојили су колективну пољопривреду након Другог светског рата, са доласком комунистичких режима на власт. У Азији ( Народна Република Кина, Северна Кореја и Вијетнам) усвајање колективне пољопривреде такође је било вођено политиком комунистичке владе.
Совјетски Савез десно|мини| Совјетска глад 1932–33 . Црном бојом означена подручја најпогубније глади. Лав Троцки и опозициони блок првобитно су заговарали програм индустријализације који је такође предлагао пољопривредне задруге и формирање колективних фарми на добровољној основи. Према Фицпатрику, научни консензус је био да је Стаљин присвојио позицију леве опозиције по питањима као што су индустријализација и колективизација. Други научници су тврдили да се економски програм Троцког разликовао од присилне политике колективизације коју је спровео Стаљин после 1928. због нивоа бруталности повезаних са његовом применом.
Као део првог петогодишњег плана, принудну колективизацију је у Совјетском Савезу увео генерални секретар Јосиф Стаљин касних 1920-их као начин, према политици социјалистичких лидера, да се подстакне пољопривредна производња кроз организацију земље и рада. у велике колективне фарме ( колхози). У исто време, Јосиф Стаљин је тврдио да ће колективизација ослободити сиромашне сељаке од ропства под кулацима (власницима пољопривредног земљишта).
Совјетска комунистичка партија је прибегла стрељању и масовном депортовању пркосних кулака у Сибир да би спровела план (видети: Декулакизација ). У Украјини је уништен вековни систем земљорадње.
У 1932–1933, процењено је 11 милиона људи, 3–7 милиона само у Украјини, умрло од глади након што је Стаљин натерао сељаке у колективе (види: Холодомор ). Тек 1940. пољопривредна производња је коначно превазишла нивое пре колективизације.
Колективизација широм Молдавске Совјетске Социјалистичке Републике није агресивно вођена све до раних 1960-их због усредсређености совјетског руководства на политику русификације Молдаваца у руски начин живота. Велики део колективизације у Молдавији прошао је у Придњестровљу, у Кишињеву, данашњем главном граду Молдавије. Већину директора који су регулисали и водили процес колективизације поставили су званичници из Москве.
Ефикасност колективних фарми у СССР-у је дискутабилна. Совјетски чланак из марта 1975. открио је да је 27% укупне вредности совјетских пољопривредних производа произведено на приватним фармама упркос чињеници да су се састојале од мање од 1% обрадивог земљишта (отприлике 20 милиона хектара), што их чини отприлике 40 пута. ефикасније од колективних фарми.
Румунија мини|Марка из 1962. године у знак сећања на "завршетак" колективизације земљишта У Румунији је колективизација земљишта почела 1948. године и трајала више од једне деценије до њеног виртуелног искорењивања 1962.A. Sarris and D. Gavrilescu, "Restructuring of farms and agricultural systems in Romania", in: J. Swinnen, A. Buckwell, and E. Mathijs, eds., Agricultural Privatisation, Land Reform and Farm Restructuring in Central and Eastern Europe, Ashgate, Aldershot, UK, 1997.
У Румунији је понекад морала да се употреби сила за спровођење колективних пољопривредних пракси. Колективна пољопривреда у Румунији била је покушај да се спроведе комунистички план СССР-а. Ови покушаји су често били неуспешни. Стриктно придржавајући се овог совјетског плана, примена комунизма у Румунији је неизбежно створила дилеме и доприносе који су довели до насиља. Клигман и Вердери наводе: „Колективизација насиља се тада појављује мање као одвратност него као производ социокултурног обликовања и дубоких проблема са начином на који је совјетски план дошао да се имплементира... уместо постепеног и интегрисаног процеса померања са један облик друштва у други, румунско друштво у совјетској орбити се потпуно реартикулисало, процес у коме је насиље било неизбежно“.Kligman, G., & Verdery, K. .
С друге стране, како Клигман и Вердери објашњавају, „Колективизација је донела неоспорну корист неким сеоским становницима, посебно онима који су имали мало или нимало земље. Ослобађала их је рада на њивама других и повећала њихову контролу над надницама, дајући њиховом свакодневном постојању стабилност која им је раније била непозната."
Бугарска Колективне фарме у Народној Републици Бугарској, уведене 1945. године, звале су се Радна задруга земљорадничка газдинства ( ).
Мађарска У Мађарској, пољопривредна колективизација је покушана неколико пута између 1948. и 1956. (са катастрофалним резултатима), све док није коначно била успешна почетком 1960-их под Јаношом Кадаром . Први озбиљни покушај колективизације засноване на стаљинистичкој пољопривредној политици предузет је у јулу 1948. године. И економски и директни полицијски притисак коришћен је да се сељаци принуде да се придруже задругама, али је велики број уместо тога одлучио да напусти своја села. До раних 1950-их, само једна четвртина сељака је пристала да се придружи задругама.. 1990.
У пролеће 1955. обновљена је тежња за колективизацијом, поново коришћењем физичке силе за подстицање чланства, али је и овај други талас завршио суморним неуспехом. Након догађаја из Мађарске револуције 1956. године, владајућа Мађарска социјалистичка радничка партија одлучила се за постепенију колективизацију. Главни талас колективизације догодио се између 1959. и 1961. године, а на крају овог периода више од 95% пољопривредног земљишта у Мађарској прешло је у власништво колективних фарми. Фебруара 1961. Централни комитет је прогласио да је колективизација завршена.
Чехословачка У Чехословачкој, централизоване земљишне реформе након Првог светског рата омогућиле су расподелу већине земље сељацима и сиромашнима, и створиле велике групе релативно добростојећих фармера (иако је сиромаштво у селу и даље постојало). Ове групе нису показивале подршку комунистичким идеалима. 1945. године, одмах након Другог светског рата, започела је нова земљишна реформа са новом социјалистичком владом. Прва фаза подразумевала је конфискацију имовине Немаца, Мађара и сарадника нацистичког режима у складу са такозваним Бенешевим декретима . Друга фаза, проглашена такозваним Дуришевим законима (по комунистичком министру пољопривреде), заправо је значила потпуну ревизију предратне земљишне реформе и настојала да се максимално приватно власништво сведе на пољопривредног земљишта. и било које земље.