Уговор о нуклеарним снагама средњег домета (ИНФ Уговор) је био уговор о контроли наоружања између Сједињених Држава и Совјетског Савеза (и државе наследнице, Руске Федерације). Амерички председник Роналд Реган и совјетски генерални секретар Михаил Горбачов потписали су споразум 8. децембра 1987. Амерички Сенат одобрио је споразум 27. маја 1988, а Реган и Горбачов су га ратификовали 1. јуна 1988.

Уговор о ИНФ забранио је све нуклеарне и конвенционалне балистичке ракете, крстареће ракете и бацаче ракета домета од 500 до 1000 километара (кратки средњи домет) и 1000 до 5000 километара (средњи домет). Споразум се није односио на ракете из ваздуха или мора. До маја 1991. године, нације су елиминисале 2692 пројектила, након чега је уследило 10 година провера на лицу места. Председник Доналд Трамп објавио је 20. октобра 2018. да повлачи САД из споразума због руског непоштовања, наводећи да је Русија прекршила споразум развијањем и размештањем крстареће ракете средњег домета. познат као ССЦ-8 ( Новатор 9М729 ). Трампова администрација је тврдила да је још један разлог за повлачење био да се супротстави кинеском гомилању оружја у Пацифику, укључујући и у Јужном кинеском мору, пошто Кина није била потписница споразума. САД су формално суспендовале споразум 1. фебруара 2019, а Русија је то учинила следећег дана као одговор.The Intermediate-Range Nuclear Forces (INF) Treaty at a Glance, Arms Control Association, August 2019. Сједињене Државе су се званично повукле из споразума 2. августа 2019. Позадина У марту 1976. Совјетски Савез је први пут распоредио РСД-10 Пионеер (на западу назван СС-20 Сабер) на својим европским територијама; мобилна, прикривајућа балистичка ракета средњег домета (ИРБМ) са вишеструким независно циљаним повратним возилом (МИРВ) које садржи три нуклеарне бојеве главе од 150 килотона. Домет СС-20 од 4700-5000 километара био довољно велик да допре до западне Европе са совјетске територије; домет је био нешто испод минималног домета Споразума о ограничењу стратешког наоружања II (САЛТ II) за интерконтиненталну балистичку ракету (ИЦБМ), . СС-20 је заменио старе СС-4 Сандал и СС-5 Скеан, за које се сматрало да представљају ограничену претњу за западну Европу због своје лоше прецизности, ограниченог носивости (једна бојева глава), дугог времена припреме за лансирање, тежине прикривање и недостатак мобилности који их је изложио превентивним нападима НАТО-а пре планираног напада. Док су СС-4 и СС-5 виђени као одбрамбено оружје, СС-20 је виђен као потенцијални офанзивни систем.

Сједињене Државе, тада под председником Џимијем Картером, у почетку су сматрале своје стратешко нуклеарно оружје и нуклеарне летелице као адекватне противуре СС-20 и довољно средство одвраћања од могуће совјетске агресије. Међутим, 1977. године, канцелар западне Немачке Хелмут Шмит је у свом говору тврдио да треба истражити одговор Запада на распоређивање СС-20, позив који је поновио и НАТО, с обзиром на уочени недостатак Запада у европским нуклеарним снагама. Леслие Х. Гелб, помоћник америчког државног секретара, касније је испричао да је Шмитов говор извршио притисак на САД да развију одговор.

мини|СС-20 лансери Дана 12. децембра 1979. године, након притиска Европе за одговор на СС-20, западни министри спољних послова и одбране на састанку у Бриселу донели су одлуку о двоструком колосеку НАТО-а. Министри су тврдили да је Варшавски пакт „развио велику и растућу способност у нуклеарним системима који директно угрожавају западну Европу“: нуклеарне системе „позоришта“ (тј. тактичко нуклеарно оружје). У опису ове отежане ситуације, министри су се директно осврнули на СС-20 који садржи „значајна побољшања у односу на претходне системе у обезбеђивању веће прецизности, веће мобилности и већег домета, као и више бојевих глава“. Министри су измењену ситуацију приписали и размештању совјетског стратешког бомбардера Тупољев Ту-22М, за који су веровали да је имао много боље перформансе од својих претходника. Надаље, министри су изразили забринутост да је Совјетски Савез стекао предност над НАТО у „нуклеарним снагама дугог домета“ (ЛРТНФ), а такође је значајно повећао нуклеарни капацитет позоришта кратког домета.

Одлука о двоструком колосеку укључивала је два „трака“ политике. У почетку, од 7.400 нуклеарних бојевих глава, 1.000 би било уклоњено из Европе, а САД би наставиле билатералне преговоре са Совјетским Савезом са циљем да ограниче нуклеарне снаге на позоришту. Уколико ови преговори пропадну, НАТО би модернизовао сопствене ЛРТНФ, или нуклеарне снаге средњег домета (ИНФ), заменом америчких ракета Першинг 1а са 108 лансера Першинг II у Западној Немачкој и размештањем 464 крстареће ракете БГМ-109Г на копно (ГЛЦМ) Белгија, Италија, Холандија и Уједињено Краљевство почевши од децембра 1983.

Преговори

Рани преговори: 1981–1983. Совјетски Савез и Сједињене Државе су се сложиле да отворе преговоре и прелиминарне дискусије, назване Прелиминарни преговори о нуклеарним снагама средњег домета, који су почели у Женеви, у Швајцарској, у октобру 1980. године. Односи су у то време били затегнути због совјетске инвазије на Авганистан 1979. године која је навела Америку да уведе санкције против СССР-а. Дана 20. јануара 1981. Роналд Реган је положио заклетву након што је победио Џимија Картера на председничким изборима у Сједињеним Државама 1980. године. Формални преговори почели су 30. новембра 1981. са америчким преговарачима које је предводио Реган и преговарачима Совјетског Савеза са генералним секретаром Леонидом Брежњевом. Срж преговарачке позиције САД одражавала је принципе изнесене под Картером: било каква ограничења стављена на капацитете америчких ИНФ-а, иу смислу „плафона“ и „права“, морају бити узвраћена ограничењима на совјетске системе. Поред тога, САД су инсистирале да се успостави довољан режим верификације. мини|200x200п| Пол Нице, 1983. Пол Нице, искусни политичар и дугогодишњи председнички саветник за политику одбране који је учествовао у преговорима о САЛТ, предводио је америчку делегацију након што га је регрутовао државни секретар Александар Хејг. Иако је Нитзе подржао први споразум о САЛТ-у, он се противио САЛТ-у II и поднео је оставку из делегације САД током преговора. Нитзе је тада био и члан Комитета за садашњу опасност, изразито антисовјетске групе састављене од конзервативних републиканаца. Јулиј Квицински, други по рангу званичника совјетске амбасаде у Западној Немачкој, предводио је совјетску делегацију.

Дана 18. новембра 1981, непосредно пре почетка формалних преговора, Реган је изнео нулту опцију или предлог „нула-нула”. Позвао је на задржавање америчког распоређивања система ГЛЦМ и Персхинг II, узвраћено совјетским елиминацијом својих пројектила СС-4, СС-5 и СС-20. Чинило се да су мале шансе да се нулта опција усвоји због совјетског противљења, али је тај гест био добро прихваћен у европској јавности. У фебруару 1982. године, амерички преговарачи су изнели нацрт споразума који садржи нулту опцију и глобалну забрану ракета средњег и кратког домета, при чему је поштовање обезбеђено строгим, иако неспецификованим, програмом верификације.Мишљења унутар Реганове администрације о нултој опцији била су помешана. Ричард Перл, тадашњи помоћник министра одбране за глобална стратешка питања, био је архитекта плана. Секретар одбране Каспар Вајнбергер, који је подржавао наставак нуклеарног присуства САД у Европи, био је скептичан према плану, иако га је на крају прихватио због његове вредности у стављању Совјетског Савеза „у дефанзиву у европском пропагандном рату“. Реган је касније испричао да је „нулта опција произашла из реалности нуклеарне политике у западној Европи“. Совјетски Савез је одбацио план убрзо након што су га САД предложиле у фебруару 1982. године, тврдећи да би и САД и СССР требало да буду у стању да задрже ракете средњег домета у Европи. Конкретно, совјетски преговарачи су предложили да се број ИНФ ракета и авиона распоређених у Европи са сваке стране ограничи на 600 до 1985. и 300 до 1990. године. Забринути да би овај предлог приморао САД да повуку авионе из Европе и не распоређују ракете ИНФ, имајући у виду америчку сарадњу са постојећим британским и француским размештањима, САД су предложиле „једнака права и ограничења“—САД би било дозвољено да парирају са совјетским СС-20 распоређивања.

Између 1981. и 1983. године, амерички и совјетски преговарачи окупили су се на шест рунди разговора, сваки по два месеца - систем заснован на ранијим преговорима о САЛТ-у. Делегацију САД сачињавали су Нитзе, генерал-мајор Вилијам Ф. Бернс из Здруженог начелника штабова, Томас Грејем из Агенције за контролу наоружања и разоружања (АЦДА) и званичници америчког Стејт департмента, Канцеларије секретара за одбрану, и Савет за националну безбедност САД. Пуковник Норман Клајн, учесник у разговорима о САЛТ-у, служио је као Нитзеов начелник штаба.

Било је мало конвергенције између две стране током ове две године. Напори САД да одвоје питање авиона са нуклеарном способношћу од питања ракета средњег домета успешно су усмерили пажњу на последње, али мало јасног напретка по том питању је постигнуто. У лето 1982. Нице и Квицински су кренули у „шетњу шумом“ у планинама Јура, далеко од формалних преговора у Женеви, у независном покушају да заобиђу бирократске процедуре и прекину преговарачки ћорсокак. Нице је касније рекао да је циљ његовог и Квицинског био да пристану на одређене уступке који би омогућили састанак на врху између Брежњева и Регана касније 1982. мини|Протест у Амстердаму против трке у нуклеарном наоружању између САД/НАТО и Совјетског Савеза/Варшавског пакта. Нитзе-ова понуда Квицински је била да се САД одрекну распоређивања Персхинг II и да ограниче распоређивање ГЛЦМ-а на 75. Совјетски Савез би, заузврат, такође морао да се ограничи на 75 лансера ракета средњег домета у Европи и 90 у Азији. Због тога што сваки ГЛЦМ лансер садржи четири ГЛЦМ и сваки СС-20 лансер са три бојеве главе, такав споразум би резултирао да САД имају 75 више бојевих глава средњег домета у Европи него СССР, иако су совјетски СС-20 сматрани напреднијим и маневарски од америчких ГЛЦМ. Док је Квицински био скептичан да ће план бити добро прихваћен у Москви, Нитзе је био оптимиста у погледу његових шанси у Вашингтону. Договор је на крају наишао на малу вучу ни у једном и у другом капиталу. У Сједињеним Државама, Канцеларија секретара за одбрану успротивила се Ницеовом предлогу, као што се противила сваком предлогу који би омогућио Совјетском Савезу да распореди ракете у Европу док блокира распоређивање америчких снага. Ницеов предлог је Квицински пренео Москви, где је такође одбијен. Сходно томе, план никада није уведен у формалне преговоре.

Томас Грејем, амерички преговарач, касније се присетио да је Ницеов предлог „шетње шумом“ првенствено био Ницеов сопствени дизајн и да је од раније познат само Бернсу и Јуџину В. Ростову, директору АЦДА. На састанку Савета за националну безбедност након шетње Нице-Квицински, предлог је позитивно примљен од стране Заједничког начелника штабова и Регана. После протеста Перлеа, који ради у оквиру Канцеларије секретара за одбрану, Реган је обавестио Ницеа да неће подржати план. Стејт департмент, који је тада предводио Хејг, такође је наговестио да неће подржати Ницеов план и преферирао је повратак на предлог нулте опције. Нитзе је тврдио да је једна позитивна последица шетње шумом то што је јавност западне Европе, која је сумњала у амерички интерес за контролу наоружања, постала уверена да САД учествују у преговорима о ИНФ-у у доброј намери.