Сер Гавејн и Зелени витез () је витешка романса на средњеенглеском језику из друге половине 14. века у алитеративном стиху. Аутор је непознат, а наслов јој је дат вековима касније. Ово је једна од најпознатијих прича о краљу Артуру, чија радња комбинује две врсте народних мотива: игру обезглављивања и размену добитака. Ослања се на велшке, ирске и енглеске приче, као и на француску витешку традицију. Важан је пример витешке романсе, која обично укључује јунака који креће у потрагу која искушава његову снагу. Остала је популарна и у модерним енглеским верзијама Џ. Р. Р. Толкина, Сајмона Армитиџа и других писаца, као и кроз филмске и сценске адаптације.
Прича описује како сер Гавејн, који још није био витез Округлог стола краља Артура, прихвата изазов мистериозног „Зеленог витеза” који изазива било ког човека да га удари његовом секиром, ако за годину и један дан дође да прими повратни ударац. Гавејн прихвата изазов и одсеца му главу, али Зелени витез устаје, подиже своју главу и подсећа Гавејна на договор који је прихватио. У својим настојањима да одржи нагодбу, Гавејн показује витештво и лојалност све док његова част не буде доведена у питање искушењем које укључује господара и госпу замка у којем је гост. Песма је сачувана у једном једином рукопису, који такође укључује три религиозне наративне песме: Бисерку, Чистоту и Стрпљивост. Сва четири дела су написана на средњеенглеском дијалекту северозападног Мидландса и сматра се да их је написао исти аутор.
Синопсис thumb|230px|Сер Гавејн и Зелени витез (из оригиналног рукописа непознатог уметника).
У Камелоту за Нову годину, дворани краља Артура размењују поклоне и чекају почетак гозбе, када краљ затражи да види или чује за узбудљиву авантуру. Огромна фигура, потпуно зелена, јашући зеленог коња, неочекивано ујаше у дворану. Не носи оклоп, али у једној руци носи секиру, а у другој грану божиковине. Одбијајући да се бори са било ким присутним уз образложење да су сви преслаби, он инсистира да је дошао на пријатељску божићну игру: неко ће га једном ударити секиром, под условом да Зелени витез може да узврати ударац за годину и један дан. Секира ће припасти ономе ко прихвати овај договор. Краљ Артур је спреман да прихвати изазов када се чини да се ниједан други витез неће усудити, али сер Гавејн, најмлађи од Артурових витезова и његов нећак, уместо њега тражи ту част. Џин се савија и оголи врат пред младићем и Гавејн му једним потезом одруби главу. Међутим, Зелени витез нити пада нити посрће, већ подиже своју одсечену главу и узјаше коња. Зелени витез показује своју крваву главу краљици Гиневри, док подсећа Гавејна да се њих двојица морају поново срести у Зеленој капели за годину и један дан, пре него што одјаше. Гавејн и Артур се диве секири, каче је као трофеј и подстичу Гиневру да не узима ствар за озбиљно.
Како се датум поновног мегдана приближава, сер Гавејн одлази да пронађе Зелену капелу и одржи свој део погодбе. Помињу се многе авантуре и битке, али нису описане, све док Гавејн не наиђе на диван замак, где упознаје лорда замка и његову прелепу жену, који су задовољни што имају тако реномираног госта. Присутна је и једна стара и ружна дама, неименована, али је сви третирају са великом чашћу. Гавејн им говори о свом новогодишњем договору у Зеленој капели и да му је остало још само неколико дана. Лорд се смеје, објашњавајући да постоји пут који ће га одвести до капеле на мање од две миље, и предлаже да Гавејн до тада буде гост у замку. Гавејн се слаже са олакшањем и захвалношћу.
Лорд предлаже нагодбу Гавејну: он иде у лов сваки дан, и даће Гавејну шта год улови, под условом да му Гавејн да све што добије током дана; Гавејн прихвата. Након што је отишао, његова жена посећује Гавејнову спаваћу собу и покушава да га заведе, али упркос свим њеним напорима, он јој не дозвољава ништа осим једног пољупца. Када се лорд врати и да Гавејну јелена којег је убио, Гавејн му даје пољубац не откривајући одакле га је добио. Следећег дана госпа се враћа Гавејну, који поново љубазно осујећује њено удварање, а касније тог дана са њеним мужем размењује два пољупца за вепра. Она долази још једном трећег јутра, али када је витез поново одбије, она нуди Гавејну златни прстен за успомену. Он нежно, али упорно одбија, али она моли да барем узме њен појас од зелене и златне свиле. Појас, уверава га госпа, је замађијан и сачуваће га од свих физичких повреда. У искушењу, пошто би иначе могао да умре следећег дана, Гавејн га прихвата и дозвољава јој три пољупца. Госпа наводи Гавејна да се закуне да ће тај поклон чувати од њеног мужа. Те вечери, лорд се враћа са лисицом, коју размењује са Гавејном за три пољупца; Гавејн не помиње да је добио појас.
Следећег дана, Гавејн везује појас око струка. Изван Зелене капеле − земљане хумке са пећином − налази Зеленог витеза како оштри секиру. Као што је обећао, Гавејн савија свој огољени врат да прими ударац. При првом замаху, Гавејн се лагано трзне и Зелени витез га омаловажава због тога. Постиђен себе, Гавејн се не трзне при другом замаху, али опет Зелени витез задржава пуну снагу свог ударца. Витез објашњава да је тестирао Гавејнове живце. Бесан, Гавејн му каже да зада ударац, и витез то и чини, наносећи само благу рану на Гавејновом врату и окончавши игру. Гавејн хвата свој мач, шлем и штит, али Зелени витез, смејући се, открива да је нико други до лорд замка, Бертилак де Хаутдесерт, трансформисан магијом. Он објашњава да је цела авантура била трик неименоване „старије даме” коју је Гавејн видео у замку, а то је заправо била чаробница Моргана ле Феј, Артурова полусестра, која је намеравала да тестира Артурове витезове и насмрт уплаши Гиневру. Раница који је Гавејн добио при трећем ударцу била је због његовог покушаја да сакрије да му је поклоњен појас. Гавејн се стиди тога, али Зелени витез се смеје и проглашава га најнепорочнијим витезом у целој земљи. Њих двојица се разилазе у срдачним односима. Гавејн се враћа у Камелот носећи појас као знак своје слабости и несавршености. Витезови Округлог стола ослобађају га кривице и одлучују да ће од сада сваки носити зелени појас у знак признања за Гавејнову авантуру и као подсетник на то да би требало да буду искрени.
Аутор Иако је име аутора непознато, неки закључци о њима могу се извући из читања њихових дела. Рукопис Сер Гавејна и Зеленог витеза познат је у академским круговима као -{Cotton Nero A.x.}-, према систему именовања који је користио један од његових власника, сер Роберт Брус Котон из 16. века, колекционар средњовековних енглеских текстова. Пре него што је рукопис дошао у Котонов посед, налазио се у библиотеци Хенрија Савила у Јоркширу. Мало се зна о његовом претходном власништву, а до 1824. године, када је рукопис представљен академској заједници у другом издању Историје Томаса Вортона, коју је уредио Ричард Прајс, био је скоро потпуно непознат. Песма је у целини објављена тек 1839. године, када је добила садашњи наслов. Данас се чува у Британској библиотеци, а као датум настанка се наводи касни 14. век, што значи да је песник био савременик Џефрија Чосера, аутора Кентерберијских прича, иако је мало вероватно да су се њих двојица икада срели, а енглески аутора Сер Гавејна се знатно разликује од Чосеровог. За три друга дела која се налазе у истом рукопису као и Сер Гавејн (позната као Бисерка, Стрпљивост и Чистота) често се сматра да их је написао исти аутор. Међутим, рукопис који садржи ове песме преписао је писар, а не оригинални песник. Иако ништа експлицитно не сугерише да је све четири песме написао исти песник, упоредна анализа дијалекта, облика стиха и дикције указује на јединственог аутора.
Џ. Р. Р. Толкин и Е. В. Гордон су, након што је анализирали алузије, стил и теме текста, 1925. закључили:
thumb|Светиште Светог Еркенвалда: неки сматрају да је овај саксонски принц, бискуп и светац инспирисао песника који је написао Сер Гавејна и Зеленог витеза да напише другу истоимену песму.
Добар део стручњака за аутора песме узима Џона Месија из Котона у Чеширу. Познато је да је живео у региону одакле потиче дијалекат из песме и да је написао песму Свети Еркенвалд, за коју неки академски кругови тврде да има стилске сличности са Сер Гавејном. Свети Еркенвалд, међутим, неки стручњаци датирају у време изван ере песника Сер Гавејна. Стога је приписивање ауторства Џону Месију и даље контроверзно и већина критичара сматра да је прави песник непознат.
Форма стиха Песма је у целости написана у форми алитеративног стиха типичног за 14. век, који лингвисти називају „алитеративним препородом”. Уместо да се фокусира на метричко бројање слогова и риму, алитеративни облик овог периода обично се ослањао на слагање пара наглашених слогова на почетку стиха и другог пара на крају. Сваки стих увек укључује паузу, познату као цезура, у неком тренутку након прва два акцента, која га дели на два полустиха. Иако је следио форму свог времена, песник је био конвенционално слободнији од својих претходника. Строфе без риме завршавају се римованим алитеративним катреном чији сваки стих има три акцентована слога, а који се на енглеском назива „точак” (). Крај стиха који претходи точку издвојен је у засебан ред као кратак везник, то јест „калем” () са једним наглашеним слогом, и римује се са другим и четвртим стихом точка. Калем и точак резимирају или коментаришу оно што је описано у строфи.Јаковљевић, Младен: Сер Гавејн и Зелени витез: Тумачења и значења. стр. 70. Матица српска, Нови Сад, 2019. -{ISBN}- 978-86-7946-290-9.
+ Оригинални текст Превод на савремени енглески Превод на српски ::(bob) with tonge, (wheel) As hit is stad and stoken In stori stif and strоnge, With lel letteres loken, In londe so ha ben lоnge. ::(bob) it told, (wheel) as it is fixed and fettered in story brave and bold thus linked and truly lettered, as was loved in this land of old. ::(калем) веле, (точак) прича у памћењу иста ко речи срочене смеле, све сачувано и записано заиста, как одвећ овдена желе.
Сличне приче thumb|left|Легендарни ирски херој Кухулин суочио се са изазовом сличним Гавејновом.
Најранија позната прича која садржи игру обезглављивања је прича Брикренова гозба на средњеирском језику из 8. века. Ова прича је паралелна са Сер Гавејном у томе што се, попут Зеленог витеза, Кухулинов противник спрема да зада три ударца секиром пре него што пусти супарника да оде неповређен. Међусобно обезглављивање се такође појављује у Карадоковом животу из касног 12. века, средњефранцуском наративу укљученом у анонимни Први наставак Персевала Кретјена де Троа. Значајна разлика у овој причи је у томе што је Карадоков изазивач његов прерушени отац, који је дошао да тестира његову част. Ланселоту је дат изазов одсецања главе у Перлесваусу из раног 13. века, у којем га витез моли да му одсече главу или да своју доведе у опасност. Ланселот је невољно одсеца, пристајући да за годину дана дође на исто место како би своју главу изложио истој опасности. Када Ланселот стигне, људи из града славе и објављују да су коначно пронашли правог витеза, јер су многи други пали на овом тесту витештва.
Приче Девојка са мазгом (алтернативно назване Мазга без узде) и Унбо приказују Гавејна приликом игре обезглављивања. У Унбоу, Гавејн одсеца човеку главу и, пре него што успе да је замени, скида магични огртач који човека одржава у животу и тако га убија. Неколико прича говори о витезовима који се боре да се одупру завођењу жена које су њихови господари послали у виду теста; ове приче укључују Идер, Ланселот-Грал, Унбо и Витеза са мачем. Последње две специфично укључују Гавејна. Обично је заводница ћерка или жена господара коме витез дугује поштовање, а витез се испитује да ли ће остати чедан у тешким околностима.