Богуновићи су српско братство из Старе Рашке.Скарић, Владислав К.: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (pp. 219-266), Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине, Свеска XXX (Сарајево: Земаљски музеј Босне и Херцеговине, 1918, pp. 29) односно из данашњег подручја северне Црне Горе, Старе Херцеговине, која је ослобођена 1876. године, у рату против Турака од стране Срба из Црне Горе које је предводио књаз Никола I Петровић Његош.

Мада се у овом случају ради о братству, постоје неки аутори, попут Јована Т. Цвијића и Милана Карановића, који у свом монументалном научном раду: Насеља и порекло становништва, у поглављу Поуње у Босанској Крајини називају исто племеном, разврставајући га због бројности на три групе родова.

Богуновићи»Ali isti plemići dolaze i kao „filii Bagun“ ili sinovi Boguna, dakle Bogunovići« – Ćuk, Juraj: „Požeško plemstvo i požeška županija od doba prvih sačuvanih imena i naziva do polovice četrnaestog vijeka“ (pp. 49-100), Poglavlje: Domaće slobodno plemstvo, Časopis „Rad“, Knjiga 229 (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1924, pp. 49-50) представљају познату морлачку породицу, која је уз друге српске племићке породице попут Јанковића, Синобада, Рашковића.„Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu“, Etnologija, Nova serija, 29 (Sarajevo: Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, 1974, pp. 209) Владимировића, Качића, Будисављевића и других, креирала српску динарску историју од 16. до 20 века.

Ова породица ће остати упамћена у српској националној историји по томе што је дала многе истакнуте личности, које су се истицале борбом за одржање и ослобођење српског националног корпуса, односно простора.

Долазак Лаврентија Немањића у Дубровник Када је у 13. новембра 1350. године Дубровник посетио цар Душан, у пратњи му је био и његов рођак Лаврентије Немањић син Богуна Немањића, угледног племића, родоначелника породице Богуновић који је живео у области Левер Таре и Ђурђевића Таре, у данашњој општини Пљевља, где су се у оно време налазили бројни летњиковци српске владарске породице Немањића.Чингрија, Петар-Перо М.: „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, pp. 98)Кљајевић, Божидар В.: „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“ (Београд: Лума Принт, 2012, pp. 5-8)

Лаврентије је, као што је забележено у Дубровачком архиву, остао да живи у Дубровнику, а у знак поштовања на свог угледног оца, узео је презиме Богуновић, па су га тако касније и запамтили у овом граду, као Лаврентија Лаврицу Богуновића.»Lauris de Boguno« — Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926, pp. 222)»Laurica de Boguno« — Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001, pp. 39-40)

Експерт за средњовековну историју Дубровника, др Ружа Ћук са Историјског института САНУ, о овоме каже следеће: „Према казивању Чингријине генеалогије, Ловица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића дошао је у Дубровник 1350. године. [...] Ловрица се налазио на српском двору и у царевој пратњи. [...] Готово сви подаци из Чингријине генеалогије могу се проверити и у осталој грађи из Дубровачког архива. Сведочанство Чингријине генеалогије, према којима је Ловрица Богуновић дошао са царем Стефаном...”.Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“, Књига 2, Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001, pp. 39)

Потомци Лаврентија, који су почели носити патрономичко презиме Богуновићи су више од 232. године живели у Дубровнику, односно све до 1582. године, те су се потом братственици-породице отиснуле из Херцеговине и околине Дубровника, ка јужној, средњој и северној Далмацији, односно ка региону насељеном Србима православцима и католицима, који Млечани називају: „raggione de Morlachi“.Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига XXXVIII (Београд: Српска краљевска академија, 1926, pp. 138-139, 141, 148, 152, & 220-224)Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2, Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј, 2001, pp. 37-46)„U svojoj relaciji podnesenoj mletačkom kolegiju god. 1572. generalni providur Dalmacije i Albanije Foscarini opisuje susjedne turske krajeve. Dakle, u doba dok rat između Venecije i Turske još uvijek traje. Na tom teritoriju vidi on samo dvije vrste stanovništva - Turke u manjini i kršćane u većini. Kršćane on naziva bez razlike Morlaci, i dodaje »ovi su kršćani narod srpske vjere.«“ и у фусноти 70: „Sono questi popoli christiani de fede serviana.“; Novak, Grga: „ Morlaci (Vlasi) gledani s mletacke strane“ (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971, pp. 594)

Ово се дешавало непосредно пре и у току тзв. Кандијског рата (), тј. Шестог турско-млетачког рата.

Током овог рата, сви су се војно способни братственици Богуновића борили за ослобођење Далмације и Лике (у склопу српске морлачке војске), под Илијом Смиљанићем (16??-1654), главнокомандујућим ускочким харамбашом и сердаром (војни чин изнад војводског), а потом и под главнокомандујућим (од 1681. године) ускочким сердаром Стојаном Јанковићем Митровићем (1636-1687), сином харамбаше Јанка Митровића (1613-1659), кога Млеци називају „capo principale de Morlachi“, а такође и под сердаром Јованом П. Синобадом (16??-1715), супраинтендантом целокупне Книнске Крајине, коме се морају покоравати сви Морлаци (Срби ускоци) као и остали досељеници у те крајеве.

Већина братственика се коначно (1689), у току чувеног Морејског рата (), тј. Седмог турско-млетачког рата (1683-1699), населила у Врелу (Лика), тј. на самом извору реке Зрмање, док су се делови породице насељавали (нешто касније) и у Босанској Крајини.

О томе, да су Богуновићи једина позната породица, која „по мушкој линији“ води директно порекло од Немањића, писали су историчари, специјализовани за историју Дубровника у средњем веку: др Илија Синдик (1888-1958), Србин католик из Дубровника, др Ружа Ћук, те историчар Божидар В. Кљајевић (1953-), који се ускостручно бави породичном генеалогијом.

У Дубровнику су се Лаврентије Немањић–Богуновић и његови потомци бавили трговином, те су (користећи своје везе) ширили своју трговачку мрежу по целом српству: од Приштине, Призрена, Новог Брда, Митровице, Пазара, Пљеваља и других крајева у којима се (у оно време) одвијала жива трговина.

Мањи број породица из овог братства прихватило је католичку веру (углавном је у питању прекрштавање у 18—19. веку) већином због напредовања у војној служби, тј. војно-политичке каријере, а тек пар породица је у Босни прихватило ислам као своју религију, с друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења.

У Дубровачком архиву је забележено пар информација, које потичу са простора Херцеговине, односно Попова поља, а везане су за братство/породицу Богуновић. Први пут тамо се помиње Цветко Богуновић, из Попова поља (крај Требиња), који је био заступник (јемац) у Дубровнику 8. јануара 1371. године, Градоју Трибутинићу ( или Gradoe Tributtino), властелину Трнова у Бановини Босни (1137-1377).

Други пут се помиње Брајко Богуновић из насеља Котези у Поповом пољу. Он се унајмљује у Дубровнику под одређеним условима, који су регулисани уговором обе стране.

Најпознатији дубровачки историчар (овде већ помињани) др Синдик, наводи у попису становништва Дубровника из 14. века, породицу Немањић-Богуновић, а у његовим даљим истраживањима помиње опет породицу Богуновић, овај пут на ободу овог Града, али из каснијих пописа становништва (од 1498. до 1514. године), односно у селима Мајакову () и Орашцу ().

Први Богуновић, који је из Дубровника прешао у Херцеговину био је Журо Богуновић.

По коме ће се прозвати једна нова породица — Журовићи, тј. Зуровићи, а онда касније и Зуровци. Од њихове гране породице касније ће настати и две исламске породице.

Иначе, из Херцеговине, Богуновићи се селе на подручје Шибеника (у сам Град и у његово залеђе), где их историчар др Душан Љ. Кашић (1914-1990), налази међу пописаним знаменитим српским породицама шибенске парохије, односно у попису домова тамошње православне општине (од 23. априла 1693. године), који ову парохију дели на три дела Град (), Варош при мору () и Варош на копну () налазимо на другом месту (по реду) дом Секуле Богуновића (у Вароши на копну).Кашић, Душан Љ.: „Светли гробови православних Шибенчана“ (Шибеник: Епархија далматинска СПЦ, 1975, pp. 16)

У књизи "Презимена у Црној Гори" (Београд: Београдска књига, 2007), аутори Аким Миљанић и Вукота Миљанић спомињу (pp. 53) локације на којима је регистровано презиме Богуновић на простору садашње Црне Горе, као и од када (које године) датирају најстарији сачувани помени наведеног презимена.

Колико су они у оквиру свог истраживања успели да сазнају, презиме Богуновић се спомиње у периоду од 1435—1940. године, у Котору и Судном Црном Плату.

Настанак породице Богуновић-Мркушић мини|Преглед миграција српске породице Богуновић од 14. до 20. века. Огранак породице Богуновић која се налазио у тренутку продора (мај 1463. године) Турака у Босни, пребацио се после пада (јуна 1463. године) српске Краљевине Босне (1377-1463) назад у своју дедовину Херцеговину, односно у српско Војводство Светог Саве (1435-1483).»Stara plemićka obitelj u Makarskom primorju (Podgori), podrijetlom iz Bosne, odakle je nakon pada Bosne prešla u Hercegovinu, a nakon pada i ove g. 1482, u Podgoru, u Makarskom primorju. (Obiteljski podaci.) U popisu povlaštenika u Makarskom primorju od g. 1690. spominje se obitelj Bogunović u Bačini. (LA. C,) Jedna grana plem. Bogunovića prozvala se Mrkušić (Merkusich, Marcusich) i uvrštena je g. 1763. u popis plemića Makarskog primorja.« – Duišin, Viktor Anton: „Heraldički zbornik“, Svezak 1 (Zagreb: Tiskara Ivan Rast, 1938, p. 80)

Када је Војводство Косача дошло под удар знатно јачих турских снага (1480-1482) и када је у истом постао живот неиздржив овај огранак се пресељава 1482. године у Подгору (у Макарском приморју).

Управо је та породица уврштена 1763. године у попис млетачких племића Макарског приморја, а хрватски хералдичар Виктор Антун Дуишин (1898-1963), забележио је у својом научном раду „Heraldički zbornik“ (1938) нешто података баш о овом огранку — Богуновића.

Један део ове грана породице Богуновић придодаје ново име свом презимену – Мркушић»A Podgora famiglie specificate 78 delle quali privilegiate erano: Nob. Mercussich...« – Lulich, Antonio [Lulić, Ante]: „Compendio storico-chronologico di Macarsca e del suo litorale, ossia Primorje“ (Spalato / Split: Tip. V. Oliveti e Giovannizio, 1860, pp. 60) ( или Marcusich), очигледно по неком члану породице (претку) Мркушу.