Совјетски дисиденти били су људи који се нису слагали са одређеним карактеристикама совјетске идеологије или са њеном целином и који су били вољни да износе своје критичке ставове. Термин дисидент се користио у Совјетском Савезу (СССР) у периоду од средине 1960-их до пада комунизма. Користио се за означавање малих група маргинализованих интелектуалаца чији су изазови, од скромних до радикалних до совјетског режима, наишли на заштиту и охрабрење дописника, и типично кривично гоњење или друге облике ућуткивања од стране власти. Пратећи етимологију појма, сматра се да дисидент „седи одвојено“ од режима. Термин дисидент је у СССР почео да се односи на појединца за чији се неконформизам сматрало да је за добробит друштва.Universal Declaration of Human Rights General Assembly resolution 217 A (III), United Nations, 10 December 1948Proclamation of Tehran, Final Act of the International Conference on Human Rights, Teheran, 22 April to 13 May 1968, U.N. Doc. A/CONF. 32/41 at 3 (1968), United Nations, May 1968CONFERENCE ON SECURITY AND CO-OPERATION IN EUROPE FINAL ACT. Helsinki, 1 aug. 1975 Најутицајнија група дисидената била је позната као совјетски покрет за људска права.
Совјетски дисиденти који су критиковали државу у већини случајева суочили су се са законским санкцијама предвиђен према совјетском Кривичном законику и дат им је избор између изгнанства у иностранство (уз одузимање совјетског држављанства), душевне болнице или радног логора. Конкретно, антисовјетско политичко понашање, отворено против власти, демонстрације која су за циљ имале одређену реформу, писање књига које критикују СССР дефинисано је код неких особа као истовремено кривично дело (нпр. кршење чланова 70 или ), симптом (обмана реформизма) и дијагноза (на пример успорена шизофренија).
1950-1960-их Током 1950-их, совјетски дисиденти су почели да шаљу своје критике на Запад слањем докумената и изјава страним дипломатским мисијама у Москви. Током 1960-их, совјетски дисиденти су често изјављивали да су права која им је влада Совјетског Савеза ускратила универзална права, која имају сви без обзира на расу, веру и националност. У августу 1969. године, на пример, Иницијална група за одбрану грађанских права у СССР- у апеловала је на Комитет Уједињених нација за људска права да одбрани људска права која су газиле совјетске власти у низу суђења.
Неке од главних прекретница дисидентског покрета 1960-их су:
Јавна читања поезије на Тргу Мајаковског у центру Москве, где су често кружили неки од подземних списа који су критични према систему; нека од ових јавних читања је рабила полиција; Суђење песнику Јосифу Бродском који је оптужен за 'паразитизам' зато што није био званично запослен и осуђен је 1963. на интерно изгнанство; стекао је широку симпатију и подршку у дисидентским и полудисидентским круговима, углавном кроз белешке са суђења које је саставила Фрида Вигдорова Суђење и изрицање пресуде писцима Андреју Сињавском и Јулију Данијелу који су ухапшени 1965. због објављивања коауторских дела у иностранству под псеудонимима и осуђени на радни логор и прогонство; противљење овом суђењу довело је до кампање петиција за њихово ослобађање коју су потписале хиљаде људи, од којих су многи наставили активније учествовати у дисидентском покрету Тихе демонстрације на Пушкиновом тргу у Москви које је покренуо Александар Јесењин-Волпин на дан совјетског устава 5. децембра 1965. са плакатима који позивају власти да поштују соптвени устав Кампање петиција против релативизовања Стаљиновог терора након смене Никите Хрушчова и поновног оживљавања култа Стаљинове личности у деловима совјетске владине бирократије У априлу 1968. покретнут је подземни часопис „Хроника актуелних догађаја“, који је документовао кршења људских права и протестне активности широм Совјетског Савеза Објављивање на Западу првог политичког есеја Андреја Сахарова „Размишљања о прогресу и интелектуалној слободи“ у пролеће и лето 1968. Протестни скуп против совјетске инвазије на Чехословачку ради сузбијања Прашког пролећа; организованје 25. августа 1968. на Црвеном тргу у Москви од стране осам дисидената, укључујући Виктора Фајнберга, Наталију Горбањевску, Павела Литвинова, Владимира Дремљугу и др. Оснивање Иницијативе за људска права 1969. године
1970-их Дисиденти су постали значајно заступљенији у јавном животу и медијима на Западу током 1970-их. Хелсиншки споразум је инспирисао дисиденте у Совјетском Савезу, Чехословачкој, Мађарској и Пољској да отворено протестују против кршења људских права од стране влада. Совјетски дисиденти су захтевали да совјетске власти спроводе своје обавезе полазећи од Хелсиншког споразума са истим жаром и на исти начин на који су раније отворени легалисти очекивали да се совјетске власти стриктно придржавају слова њиховог устава. Дисидентски руски и источноевропски интелектуалци који су позивали на поштовање Хелсиншког споразума били су подвргнути званичној репресији. Према совјетском дисиденту Леониду Пљушчу, Москва је искористила Хелсиншки пакт о безбедности да побољша своју економију, истовремено повећавајући потискивање политичких неистомишљеника. Затворено је 50 припадника совјетских Хелсиншких група. Случајеве политичких затвореника и затвореника савести у Совјетском Савезу објавиљивали су Amnesty International 1975. и Комитет за одбрану совјетских политичких затвореника 1975. и 1976.
Председник САД Џими Картер је у свом инаугурационом обраћању 20. јануара 1977. најавио да ће људска права бити централна тачка спољне политике током његове администрације. Картер је у фебруару послао писмо Андреју Дмитријевичу Сахарову у којем је изразио подршку његовом ставу о људским правима. Након Картеровог писма Сахарову, СССР је упозорио на покушаје „мешања“ у његове послове под „измишљеним изговором одбране људских права. Због Картеровог отвореног показивања подршке совјетским дисидентима, КГБ је успео да повеже неслагање са америчким империјализмом сугеришући да су такав протест и подршка дисидентима параван за америчку шпијунажу у Совјетском Савезу. Према Дмитрију Волкогонову и Харолду Шукману, Андропов је био тај који је одобрио бројна суђења активистима за људска права.
Добровољна и недобровољна емиграција омогућила је властима да се ослободе многих политичких активних интелектуалаца, укључујући писце Валентина Турчина, Георгија Владимова, Владимира Војновича, Лева Копелева, Владимира Максимова, Наума Коржавина, Василија Аксјонова, психијатра Марину Војханску и друге. Хроника актуелних догађаја обухватила је 424 политичка суђења, у којима су осуђене 753 особе, а нико од оптужених није ослобођен; поред тога, 164 особе су проглашене неурачунљивим и послате на принудно лечење у психијатријску болницу.
Према совјетским дисидентима и западним критичарима, КГБ је рутински слао дисиденте психијатрима где им је давана дијагноза. То је рађено како би ср избегла срамотна јавна суђења и дискредитовало дисидентство као производ болесних умова. Уз образложење да су политички дисиденти у Совјетском Савезу били психотични и обманути, затварани су у психијатријске болнице и лечени неуролептицима. Затварање политичких неистомишљеника у психијатријске установе постало је уобичајена пракса. Та техника би се могла назвати „медикализацијом“ дисидентства или психијатријским терором, већ познатим обликом репресије примењеном у Совјетском Савезу који је искоишћен против Леонида Пљушча, Петра Григоренка и многих других дисидената. Коначно, многи људи у то време су били склони да верују да су дисиденти ненормални људи чије је слање у душевне болнице било сасвим оправдано. У то време совјетски дисидент Владимир Буковски написао је Нову менталну болест у СССР-у: Опозиција објављено на француском, немачком, италијанском, шпанском и (у коауторству са Семјоном Глузманом) Приручник о психијатрији за дисиденте објављен на руском, енглеском, француском, италијанском, немачком, данском.
Репресија над Хелсиншким посматрачким групама
У периоду 1977–1979 и поново 1980–1982, КГБ је реаговао на рад организација Helsinki Watch Group, у Кијеву, Вилњусу, Тбилисију и Еревану тако што је покренуо хапшења великих размера и осудио своје чланове на затвор, радни логор, интерно изгнанство и психијатријски затвор.
Од чланова Московске хелсиншке групе, 1978. године њени чланови Јуриј Орлов, Владимир Слепак и Анатолиј Шчарански осуђени су на дуготрајне логоре и унутрашњи прогон због „антисовјетске агитације и пропаганде“ и издаје. Још један талас хапшења уследио је почетком 1980-их: Малва Ланда, Виктор Некипелов, Леонард Терновски, Феликс Серебров, Татјана Осипова, Анатолиј Марченко и Иван Коваљов. Совјетске власти су неким активистима понудиле „прилику“ да емигрирају. Људмила Алексејева је емигрирала 1977. године. Оснивачи Московске хелсиншке групе Михаил Бернштам, Александар Корчак, Виталиј Рубин такође су емигрирали, а Петру Григоренку је одузето совјетско држављанство док се лечио у иностранству.
Украјинска хелсиншка група је претрпела тешке репресије током 1977–1982, са повремено вишеструким затворским казнама изреченим низу чланова.Украјинска хелсиншка група је до 1983. имала 37 чланова, од којих су 22 била у логорима, 5 је било у избеглиштву, 6 је емигрирало на Запад, 3 су пуштена и живела су у Украјини, 1 (Михајло Мелник) је извршио самоубиство.
Литванска Хелсиншка група доживела је два таласа затварања чланова због антисовјетских активности и „организовања верских процесија“: Викторас Петкус је осуђен 1978. године; други су уследили 1980–1981: Алгирдас Статкевичиус, Витаутас Скуодис, Мечисловас Јуревичиус и Витаутас Ваичиунас.
Токови дисидентства
Покрет за грађанска и људска права мини| Јелена Бонер и Андреј Сахаров по доласку на догађај доделе почасног доктората из области права Универзитета у Гронингену, 15. јуна 1989.
Почевши од 1960-их, раних година Брежњевљеве стагнације, дисиденти у Совјетском Савезу су све више усмеравали своју пажњу на питања грађанских и на крају људских права. Борба за грађанска и људска права била је фокусирана на питања слободе изражавања, слободе савести, слободе емиграције, казнене психијатрије и тешког положаја политичких затвореника. Одликовала га је нова отвореност неслагања, брига за законитост, одбацивање сваке 'подземне' и насилне борбе.
Покрети нација Неколико националних или етничких група које су биле депортоване под Стаљином формирале су покрете за повратак у своје домовине. Конкретно, кримски Татари су намеравали да се врате на Крим, Турци Месхетинци у Јужну Грузију, а етнички Немци су имали за циљ да се преселе дуж реке Волге у близини Саратова.
Татарима је ускраћено право да се врате на Крим, иако су закони који су оправдавали њихову депортацију поништени. Њихово прво колективно писмо са позивом на рестаурацију датира из 1957. године. Почетком 1960-их, кримски Татари су почели да оснивају иницијативне групе у местима где су били присилно пресељени. Предвођени Мустафом Џемилевом, основали су сопствену демократску и децентрализовану организацију, која се сматра јединственом у историји независних покрета у Совјетском Савезу.
Емиграциона покрети Емиграциони покрети у Совјетском Савезу укључивали су покрет совјетских Јевреја да емигрирају у Израел и Поволшких Немаца да емигрирају у Западну Немачку.
Совјетским Јеврејима су власти бившег Совјетског Савеза и других земаља источног блока рутински одбијале дозволу да емигрирају. Покрет за право на емиграцију формиран је шездесетих година прошлог века, што је такође довело до оживљавања интересовања за јеврејску културу. Разлог одбијања је привукао значајну пажњу на Западу.
Грађани немачког порекла који су живели у балтичким државама пре њихове анексије 1940. и потомци немачких досељеника на Волги из осамнаестог века такође су формирали покрет за напуштање Совјетског Савеза.Влада Западне Немачке је 1972. године склопила споразум са совјетским властима који је дозвољавао између 6.000 и 8.000 људи да емигрира у Западну Немачку сваке године до краја деценије. Као резултат тога, скоро 70.000 етничких Немаца је напустило Совјетски Савез до средине 1980-их.