десно|мини|Хегесова стела ( 410 – 400. п. н. е.) један је од најбољих сачуваних примера атичких гробних стела. Почев од око 450. године, атински погребни споменици су све више приказивали жене, упоредо како је њихов грађански значај растао. Живот жена у античкој Атини је значајан сегмент проучавања области класичних наука, почевши од 1970-их.

Информације о животу атинских жена потичу из разних древних извора. Велики део извора су литерарни докази, првенствено из античких трагедија, комедија и говорништва; допуњена археолошким изворима као што су епиграфика и грнчарија. Аутори свих извора били су мушкарци. Не постоји сачувано древно сведочанство класичних атинских жена о њиховим животима.

Женска деца у античкој Атини нису била формално образована. Мајке су их училе вештинама које би им биле потребне за вођење домаћинства. Удавали су се младе, често за много старије мушкарце. Када су се удавале, Атињанке су имале две главне улоге: да рађају децу и да воде домаћинство. Идеална Атињанка није излазила у јавност или комуницирала са мушкарцима са којима није била у сродству, иако је ова идеологија изолације била практично примењива само за богате породице. У већини домаћинстава, жене су биле потребне за обављање задатака као што су одлазак на пијацу и узимање воде за кување или прање, што је изискивало провођење времена ван куће, где су интеракције са мушкарцима биле реалне.

Правно гледано, женска права су била ограничена. Било им је забрањено учешће у политичком животу а такође им је забрањено да обављају економске трансакције веће од одређеног износа. Међутим, чини се да ово ограничење није увек поштовано. У сиромашнијим породицама жене су радиле да би зарадиле. Атињанке су имале ограничења у погледу поседовања имовину, иако су могле да имају значајне миразе и да наслеђују ствари.

Област грађанског живота у којој су Атињанке биле најслободније била су верска и обредна сфера живота. Поред важних фестивала резервисаних искључиво за жене, учествовале су у многим ритуалним активностима где су учешћа узимала оба пола. Од посебног значаја био је култ Атине Полије, чија је свештеница имала значајан утицај. Жене су играле важну улогу у Панатенеји, годишњем фестивалу оджаваном у част Атине. Жене су такође имале важну улогу у домаћим верским ритуалима.

Историографија Главни извори за животе жена у класичној Атини су књижевни, политички и правни, и уметнички Како жене играју истакнуту улогу у великој атинској књижевности, у почетку се чини да постоји много доказа о животима и искуствима жене античке Атине. Међутим, сачуване књижевне доказе писали су искључиво мушкарци: историчари немају директан приступ веровањима и искуствима атинских жена из овог пероида. Управо због тога Џон Џ. Винклер пише у књизи The Constraints of Desire да се „већина наших сачуваних докумената једноставно не може узети у обзир када говоре о женама“.

Према америчкој професорки класилних наука Сари Померој, „трагедије се не могу користити као независни извор за живот просечне жене“ јер је положај жена у трагедији диктиран њиховом улогом у преткласичним митовима које су трагичари користили за изворе.

Дело „Положај жена у Атини у петом и четвртом веку“ британског класичара А. В Гома из 1925. у великој мери се ослањао на трагедије као изворе. Гом је тврдио је да су у овим комадима женски ликови креирани према причама из живота савремених жена Атине. Оспорена је и релевантност комедије као доказа. Сара Померој пише да је комедија, пошто се чешће бави обичним људима него митолошким јунацима и хероинама, поузданији извор од трагедије за друштвену историју. Гом је, међутим, критиковао употребу античких комедија као доказа свакодневног живота „јер се код Аристофана све може догодити“.

Још један важан извор за животе жена у класичној Атини су сачувани говори о праву или током правних процеса. Пошто се многи тичу наслеђа, они су драгоцени извори атинских ставова према роду и породици. Иако се према овим изворима мора поступати опрезно јер су суђења у класичној Атини била „у суштини реторичке борбе“, они су корисни за информације о идеолошким становиштима по питању пола, породице и домаћинства. Ови говори такође често садрже референце на, па чак и текстове атинских закона који иначе нису сачувани. Псеудо-демостенски говор Против Нере, на пример, помиње закон о прељуби који у другим изворима није потврђен.

Археолошки и иконографски докази дају шири спектар перспектива од искључивог коришћења литературе. Познато је да су аутори древне атинске уметности укључивали метике. Неке од ових уметничких дела и су можда произвеле жене и деца. Иако је примењену уметност (посебно грнчарију, гробне стеле и фигурице) користио шири круг људи, за разлику од атинске књиђевности. Ове уметнине су користиле и жене и деца.

Приступи мини|Проучавање жена у антици популаризовано је 1970-их након ширења другог таласа феминизма. Симон де Бовоар је имала велики утицај на развој феминизма другог таласа, и испитивала је животе жена у класичном свету у својој књизи Други пол Пре 20. века, а у неким случајевима чак и до периода 1940-тих, историчари су у великој мери узимали античке књижевне изворе као доказ о животу жена у античком свету. Средином 20. столећа овај приступ је почињао да се мења. Ране иновације у проучавању жена у древној историји почеле су у Француској, пошто је школа Annales почела да се више интересује за недовољно заступљене групе. Роберт Флесељер је био утицајан рани аутор о женама у Грчкој. Отприлике у исто време, дела напиасна из перспективе феминистичке филозофије, као што је Други пол Симон де Бовоар, такође је проучавала животе жена у античком периоду.

Под утицајем феминизма другог таласа, проучавање жена у антици постало је широко распрострањено у земљама енглеског говорног подручја 1970-их. Број стипендија за проучавање жена антике се драматично повећала од тада. Прва велика публикација у овој области била је специјално издање часописа Arethusa из 1973. које је имао за циљ да проучава жене античког света из феминистичке перспективе. Током 1975. објављено је прво издање књиге Саре Померој Goddesses, Whores, Wives, and Slaves. Књига је описана као „инаугурација женских студија у оквиру класичних наука“. Лин Фоксхол је назвала Померојеву књигу „револуционарном“ и „великим кораком напред“ у односу на претходне студије на енглеском језику о старим женама. Према професорки класичних наука Шели Хејли, њен рад је „дао легитимност проучавању грчких и римских жена из периода антике“.

Међутим, класичне науке су окарактерисане као „ноторно конзервативна“ област, и у почетку је историја жена била споро увођена у токове науке: од 1970. до 1985. године, само неколико чланака о женама антике је објављено у водећим стручним часописима. Тако је 1976. један преглед могао да представи „цело поље новијих научних достигнућа о женама у целој класичној антици“. Међутим, до 1980. писање о женама у класичној Атини описано је као „позитивно тренди“, а 1989. године женске студије су описане као „једна од најузбудљивијих тачака раста“ у класичним наукама.

Заједно са феминистичком теоријом, рад Мишела Фукоа, насатао под утицајем структурализма и постструктурализма, имао је значајан утицај на проучавање рода у класичној антици. Фуко је хваљен јер посматра род кроз призму друштвених система. Према Лин Фоксхол, његов приступ је „имао већи утицај на проучавање рода од било чега из другог таласа феминизма“ и „практично је канонски у неким круговима“. Међутим, Фукоов рад је критикован због „плитке расправе о женама као историјским субјектима“.

Интересовање научника за животе жена у древном свету је наставило да расте. До 2000. године, број књига фокусираних на жене у старој Грчкој објављен у периоду од три године могао је да обухвати осамнаест дела. Опсег тема које покривају женски историчари такође се значајно повећао; 1980. питање статуса жена било је најважнија тема за историчаре атинских жена, али су до 2000. научници радили и на „полу, телу, сексуалности, мушкости и другим темама“.

Све до 1980-тих, централна тема у проучавању жена античке Атине био је првенствено статус жена и како су на њих гледали мушкарци. Рана феминистичка струја у акадимији имала је за циљ да потврди да су жене биле значајне у древној историји и да у исто време покажу како су биле потлачене. Рани научници су сматрали да су атинске жене имале „неплеменито“ место, али је 1925. ову позицију оспорио професор Арнолд Викомб Гом. Према Гомеу, жене су имале висок друштвени статус упркос ограниченим законским правима; његов став је од тада учвршћивао ту позицију. Они који се залажу за висок статус атинских жена претежно наводе трагедију, а они који се противе истичу говорништво.

Са повећаним интересовањем научника из области класичних научника за историју жена, бројне сродне дисциплине су такође развијане. Класицисти су постали више заинтересовани за породицу након периодда Другог светског рата, а посебно је утицајна књига В. К. Лејсија објављена 1968. The Family in Classical Greece. Историја детињства се појавила као поддисциплина историјске науке током 1960-тих, а друге дисциплине као што је проучавање античке медицине биле су под утицајем феминистичког приступа класичним наукама.

Детињство алт=Photograph of a grave stele commemorating a young girl|десно|мини|Атињанке су се играле луткама. Плангон, млада девојка на овој гробној стели, у десној руци држи лутку. Смртност новорођенчади била је веома честа појава у класичној Атини. Можда 25 процената деце је умирало током порођаја или убрзо након рођења. Поред природних ризика порођаја, стари Атињани су практиковали чедоморство; према Сари Померој, девојчице су биле чешће убијене него дечаци. Доналд Енгелс је тврдио да је висока стопа чедоморства жена била „демографски немогућа“, иако су научници од тада углавном одбацили овај аргумент. Иако су научници покушали да утврде стопу чедоморства жена, Синтија Петерсон одбацује овај приступ као постављање погрешних питања; Петерсон предлаже да би научници уместо тога требало да размотре друштвени значај и утицај праксе.

Жан Бурне Гросман пише да је изледно да су на сачуваним надгробним споменицима на Атици имена умрлих девојчица подједнако често обележавала као и имена дечака, иако су претходна научници сугерисали да се дечаци обележавају и до два пута чешће. Ако би преживела, атинска деца су именована на церемонији (dekate) десет дана након рођења. Запажене су и друге атинске церемоније којима се слави порођај (пет, седам и четрдесет дана након рођења). Обреди су касније постали чешћи и сложенији за дечаке него за девојчице.

Атињанске су у просеку вероватно имале менарху са оквирно четрнаест година, када би се удавале. Девојке које су умрле пре брака биле су оплакиване због неуспеха да достигну зрелост. Меморијалне вазе за мртве девојке у класичној Атини често су их приказивале обучене као невесте, а понекад су биле у облику лоутрофора.

Атинске девојке нису биле формално образоване; уместо тога, мајке су их училе вештинама неопходним за вођење домаћинства. Формално образовање за дечаке састојало се од реторике, неопходне за ефективно суделовање у политици града. Дечаци су имали и физичко васпитање, у склопу припрема за војну службу. Ове вештине нису сматране неопходним за жене, којима је било забрањено да их уче. Класична уметност указује на то да су се девојчице и дечаци играли играчкама као што су клупке, обручи и клацкалице и друге игре. Надгробни споменик Плангона, Атињанке старе око пет година, који се налази у музеју Глиптотека у Минхену, приказује је како држи лутку; а неколико пиљака виси на зиду у позадини.

О улози атинске деце у религији зна се више него о било ком другом аспекту њиховог живота, а чини се да су играла истакнуту улогу у верским обредима. Девојке су давале прилоге Артемиди уочи ступања у брак, током трудноће и на порођају. Иако се девојчице и дечаци приказују на бокалима за вино у вези са ранопролећним фестивалом Антхестериа, прикази дечака су далеко чешћи.

Породични живот

Брак