Мајкл Расел Вудс (; Источни Јорк, 12. октобар 1986) бивши је канадски бициклиста у периоду од 2013. до 2025. Освојио је два пута Руте д’Окитаније трку, док је по једном освојио Милано—Торино и првенство Канаде у друмској вожњи. Остварио је три етапне побједе на Вуелта а Еспањи и једну на Тур де Франсу, а на Свјетском првенству у друмској вожњи освојио је једном бронзану медаљу.
У младости се бавио трчањем и постао је први возач који је завршио Тур де Франс, а да је миљу истрчао за мање од четири минута. Такође, од 1.663 особе у Канади које су миљу истрчале за мање од четири минута, једини је који је остварио професионалну каријеру у неком спорту. Након завршетка каријере у бициклизму, одлучио је да почне да се такмичи у скијашком планинарењу, Ironman тријатлону, маратону у брдском бициклизму и бициклизму на шљунку.
Дјетињство и јуниорска каријера
Рођен је 1986. године у тадашњој општини Источни Јорк у Торонту, а његова породица се преселила у Отаву док је он ишао у школу. Током школовања играо је хокеј на леду, гдје му је била жеља да игра за Торонто мејпл лифсе на позицији лијевог крила. Био је сувише мали и није могао да пронађе клуб ван локалне лиге, због чега је одлучио да се бави другим спортом. У 9. разреду средње школе Хилдкрест почео је да тренира трчање, изјавивши да се заљубио у атмосферу током првог тренинга на стази. Енглески језик у школи предавао му је Пол Девар, који је касније изабран за члана Парламента.
Године 2001. освојио је првенство Онтарија у кросу до 15 година, а 2005. поставио је канадски јуниорски рекорд на миљу, истрчавши је у времену од 3:57,48. Исте године је освојио златну медаљу у трци на 1500 метара на Панамеричком првенству за јуниоре и са 19 година је поставио олимпијски б стандард на 1500 метара. Имао је неколико понуда за стипендирање, а изабрао је Универзитет у Мичигену, због тога што је Кевин Саливан студирао на њему, а касније поставио канадске рекорде на миљу и 1500 метара, изјавивши да је желио да иде његовим стопама. На Универзитету му је тренер био Рон Вархурст, а са њим су тренирали Ник Вилис и Нејт Бранен, са којима је покушавао да држи корак на сваком тренингу и трци, а затим је 2007. доживио прелом због премора лијевог стопала, о чему је изјавио да је био зависник од тренинга и да су га тренинг и трке потрошили до нездраве мјере. Он је истакао да је био превише арогантан, да је мислио да може да трчи са свима и да се послије три—четири године таквог режима потпуно распао. Два пута се оперисао како би ријешио проблем са стопалом, током рехабилитација се осјећао добро, али би се повриједио сваки пут када је поново почео да трчи. У склопу опоравка возио је собни бицикл како би активно тренирао.
Дипломирао је 2008. са дипломом енглеског језика, али је истакао да није био спреман да уради било шта са тим јер је претпостављао да ће имати каријеру тркача након колеџа. Након дипломирања, водио је продавницу обуће у Отави, гдје су људи међусобно коментарисали да је некада био добар тркач, што му је тешко падало, а истакао је да му нису требали подсјетници. Почео је да ради у банци, гдје је провео неколико године, али је изјавио да му није било лако јер није био добар са бројевима.. Године 2012. поново је покушао да трчи, на трци до 10 километара, коју није могао да заврши и почео је да шепа, послије чега је одлучио да престане да трчи, изјавивши да је схватио да ће исход увијек бити исти и да је само питање да ли му је потребна нова операција. Рекао је да га је то сломило, да се идентификовао само као тркач и да је много ноћи лежао у кревету, зурећи у плафон и питајући се гдје је погријешио. Његов отац је у том периоду купио бицикл, а након што је смршао неколико килограма, Вудс је одлучио да набави бицикл и изјавио је да је уживао у вожњи јер није осјећао болове и није се повређивао. Упознао се са групом бајкера који су се називали Сајклери и са којима је возио прву трку од 50 километара, а затим се придружио аматерском тиму који су основали. Исте године је возио локалну трку Тур де Бос, коју је завршио на 20 мјесту у генералном пласману, а првенство Канаде завршио је на 21 мјесту.
Професионална каријера 2013—2015.
Професионалну каријеру почео је 2013. у тиму Кубекор—гарно, а прве сезоне је Тур де Бос трку завршио на деветом мјесту у генералном пласману, два минута иза Нејтана Брауна. У децембру, током меденог мјесеца на Хавајима, тренирао је на успону до вулкана Халеакала, који је најдужи калдрмисани успон на свијету. Успон је укупне дужине од 56,9 километара и одвезао га је у времену од 2:32:24, чиме је за 27 секунди срушио рекорд који је поставио Рајдер Хеседал.
мини|десно|Вудс на Тур оф Алберта трци 2015.
Године 2014. прешао је у италијански тим Аморе вита—селе СМП. Тур де Бос завршио је на шестом мјесту у генералном пласману, два и по минута иза Томса Скујинша, а првенство Канаде у друмској вожњи на четвртом мјесту, преко минут иза Свејна Тафта. У јуну је напустио тим да не би био повезан са допингом због којег је суспендован његов сувозач Лука Бенедети. Прешао је у тим 5 аур енерџи, са којим га је повезао бивши сувозач из Стивенс рејсинга. У септембру је по први пут возио класике Лаурентијан, завршивши Гран при сајклисте де Квебек на 75 мјесту, а два дана касније је Гран при сајклисте де Монтреал завршио на 26 мјесту и био је најбоље пласирани канадски возач. Током трке су многи људи возили бицикл или навијали поред друма са мајицама фан клуба Мајкла Вудса, а на сваком дијелу руте су га навијачи бодрили након чега му је пришао један од возача и групе и рекао му: „Човјече, имаш пуно обожаватеља.“ На крају сезоне, изабран је у тим Канаде за друмску трку на Свјетском првенству. Мучио се на неколико спустева, а у једном тренутку је морао да стане да издува ваздух из гуме, због чега је отпао из групе и одустао је након што су га достигли за цијели круг.
Године 2015. прешао је у тим Оптум—кели бенефит, гдје је почетком сезоне освојио класик Луле у Португалији, десет секунди испред Сезара Фонтеа, чиме је остварио прву побједу у каријери. У мају је возио Тур оф Гила трку, гдје је побиједио на последњој, петој етапи и завршио је на четвртом мјесту у генералном пласману, минут иза Роба Бритона. У августу је возио Тур оф Јута трку, гдје је побиједио на петој етапи двије секунде испред Сонија Колбрелија и преузео је лидерску мајицу. Шесту етапу је завршио на другом мјесту, преко минут иза Џоа Домбровског и пао је на друго мјесто у генералном пласману. Последњу, седму етапу, завршио је у десеточланој групи која је дошла на циљ 20 секунди иза Лашана Нориса и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 50 секунди иза Домбровског. У финишу сезоне возио је класике Лаурентијан, завршивши Гран при сајклисте де Монтреал на 23 мјесту, 15 секунди иза Тима Веленса, који је напао у последњем кругу и одвојио се заједно са Адамом Јејтсом.
2016—2020.
Године 2016. прешао је у ворлд тур тим Кенондејл. Сезону је почео на Сантос тур даун андеру, који је завршио на петом мјесту, 20 секунди иза Сајмона Геранса. Ушао је у састав тима Канаде за Олимпијске игре 2016. у Рио де Жанеиру, гдје је друмску трку завршио на 55 мјесту од 63 возача колико их је завршило, у групи која је дошла на циљ 20 минута иза Грега ван Авермата. У финишу сезоне, Милано—Торино је завршио на другом мјесту, девет секунди иза Мигела Анхела Лопеза.
Године 2017. завршио је Гран при Мигел Индураин, 23 секунде иза Сајмона Јејтса, који је напао на 10 -{km}- до циља и остварио соло побједу. Средином априла возио је арденске класике; завршио је Флеш Валон на 11 мјесту, у групи у којој је побиједио Алехандро Валверде, након чега је Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио на деветом мјесту, седам секунди иза Валвердеа. У мају је возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију. Двије етапе је завршио на петом мјесту и помогао је Пјеру Ролану да оствари етапну побједу, а трку је завршио на 38 мјесту у генералном пласману. У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању, гдје је девету етапу завршио на трећем мјесту, пет секунди иза Криса Фрума. До краја је још двије етапе завршио у првих десет и завршио је на седмом мјесту у генералном пласману, осам и по минута иза Фрума.
мини|лево|Вудс на Лијеж—Бастоњ—Лијежу 2018.
Године 2018. завршио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж на другом мјесту, 37 секунди иза Боба Јунгелса, о чему је изјавио да му је то најбољи резултат у каријери. У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је четврту етапу завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Веленса. У генералном пласману завршио је на 19 мјесту, преко сат иза Фрума. У септембру је возио Вуелта а Еспању, гдје је побиједио на етапи 17, пет секунди испред Дилана Тунса, остваривши прву етапну побједу на некој гранд тур трци. Дана 30. септембра, возио је друмску трку на Свјетском првенству. На почетку успона на Хетингер Хел, бројни возачи су отпали, а у главној групи су остали Жилијен Алафилип, Ромен Барде, Тибо Пино, Валверде и Ђани Москон. Убрзо су Алафилип и Пино отпали од групе, док се Вудс вратио у трочлану групу напријед. Москон је отпао, а Барде, Валверде и Вудс су прије врха успона достигли Валгрена који је био у бијегу. Заједно су прошли преко успона, а Том Димулен их је достигао на 2 -{km}- до циља и одмах је напао, али је брзо достигнут. У припреми за спринт, Валверде је предводио групу у последњих неколико стотина метара и у спринту је побиједио и освојио Свјетско првенство по први пут. Вудс је завршио на трећем мјесту и освојио је бронзану медаљу, што је била прва медаља за Канаду у друмској трци након 1984. године, као и прва медаља у друмском бициклизму након 2008. када је Тафт освојио сребрну медаљу у вожњи на хронометар. У финишу сезоне возио је класике у Италији, завршивши Ђиро дел’Емилију на четвртом мјесту, девет секунди иза Алесандро де Марки Алесандра де Маркија, а Ђиро ди Ломбардију на 13 мјесту, минут и по иза Пиноа.