-{T|sr:#MeToo покрет;sr-Cyrl:#MeToo покрет;sr-Latn:#MeToo pokret}- thumb|Протест у Њујорку, 2018. година
#MeToo покрет, са варијацијама сродних локалних или међународних имена (нпр. Разбијачи тишине), јест друштвени покрет против сексуалног злостављања и сексуалног узнемиравања где људи објављују наводе о сексуалним злочинима које су починили моћни и / или истакнути мушкарци. Фраза „-{Me Too}-” је првобитно била коришћена у овом контексту 2006. године на друштвеним медијима, на услузи -{Myspace}-, од стране жртве сексуалног малтретирања и активисткиње Таране Бурк. Хаштаг #МеТоо се користио од 2017. године као начин да се скрене пажња на величину проблема. 'МеТоо' оснажује оне који су били сексуално нападнути (посебно младе и рањиве обојене жене) кроз емпатију, солидарност и снагу у броју, видљиво показујући колико их је доживело сексуални напад и узнемиравање, посебно на радном месту.
Након разоткривања бројних оптужби за сексуално злостављање против филмског продуцента Харвија Вајнстина у октобру 2017. године, покрет је почео да се шири вирално као хаштаг на друштвеним медијима. Америчка глумица Алиса Милано је 15. октобра 2017. године објавила на Твитеру: Ако би све жене које су биле сексуално узнемираване или нападнуте написале 'Me too' као статус, могли бисмо људима дати осећај величине проблема, рекавши да је идеју добила од пријатеља. Убрзо су уследиле бројне објаве високог профила и одговори америчких познатих личности Гвинет Палтроу, Ешли Џад, Џенифер Лоренс и Умa Турман. Широко медијско извештавање и дискусија о сексуалном узнемиравању, посебно у Холивуду, довели су до отпуштања запослених на високим профилима са позиција, као и критика и негативних реакција.
Након што су милиони људи почели да користе фразу и хаштаг на овај начин на енглеском, израз је почео да се шири на десетине других језика. Међутим, опсег је постао нешто шири са овим проширењем, а Тарана Бурк га је недавно назвала међународним покретом за правду за маргинализоване људе. Након што је хаштаг #МеТоо постао виралан крајем 2017. године, Facebook је известио да је скоро половина његових америчких корисника била пријатељица са неким која је рекла да је била сексуално злостављана или узнемиравана..
Сврха thumb|Ознака која се користи на протестним скуповима Првобитна сврха 'Ме Тоо' коју је користила Тарана Бурке 2006. године била је да оснажи жене кроз емпатију, посебно младе и рањиве жене. У октобру 2017. године, Алиса Милано је охрабрила коришћење ове фразе кроз хештаг како би помогла у откривању обима проблема са сексуалним узнемиравањем и нападима тако што је показала колико је људи лично искусило ове догађаје. Стога подстиче жене да говоре о својим злостављањима, знајући да нису саме. Након што су милиони људи почели да користе фразу која се проширила на десетине других језика, сврха се променила и проширила, и као резултат тога, она је различитим људима значила различите ствари. Тарана Бурк прихвата титулу „вође“ покрета, али је изјавила да себе сматра више „радницом“. Тарана Бурк је изјавила да је овај покрет нарастао тако да укључује и мушкарце и жене свих боја и узраста, јер наставља да подржава маргинализоване људе у маргинализованим заједницама. Постојали су и покрети мушкараца који имају за циљ да промене културу кроз личну рефлексију и будућу акцију, укључујући #IDidThat, #IHave, и #IWill.
Свест и емпатија Анализе покрета често указују на распрострањеност сексуалног насиља, за које Светска здравствена организација процењује да погађа једну трећину свих жена широм света. Анкета из 2017. године коју су спровели ABC News и The Washington Post такође је открила да 54% Американки изјављује да су примиле „нежељене и неприкладне” сексуалне нападе, а 95% каже да такво понашање обично остаје некажњено. Други наводе да #МеТоо наглашава потребу да мушкарци интервенишу када буду сведоци понижавајућег понашања.
Тарана Бурк је рекла да #МеТоо изјављује да жртве сексуалног насиља нису саме и да не треба да се стиди. Бурк каже да сексуално насиље обично изазива неко кога жена познаје, тако да људе треба од малих ногу образовати да имају право да кажу не сексуалном контакту са било којом особом, чак и након вишеструких захтева од стране власти или супружника, и да пријаве предаторско понашање. Бурк саветује мушкарце да разговарају једни с другима о пристанку, критикују понижавајуће понашање када га виде и покушају да саслушају жртве када причају своје приче.
Алиса Милано је рекла да је #МеТоо помогао друштву да схвати „величину проблема” и да је „то солидарни став према свима онима који су повређени”. Она је изјавила да ће успех #МеТоо захтевати да мушкарци заузму став против понашања које објективизује жене.
Политике и закони Бурк је изјавила да је тренутна сврха покрета да људима пружи ресурсе да имају приступ лечењу и да се залаже за промене закона и политика. Истакла је циљеве као што су обрада свих нетестираних комплета за тестирање силовања, преиспитивање локалних школских политика, побољшање провере наставника и ажурирање политике сексуалног узнемиравања. Она је позвала да се свим професионалцима који раде са децом узме отисак прста и подвргну провери прошлости пре него што добију дозволу за почетак рада. Она се залаже за сексуално образовање које учи децу да одмах пријаве предаторско понашање. Бурк подржава #МеТоо закон у Конгресу САД, који би уклонио услов да запослени у савезној влади буду месецима на 'хлађењу' пре него што им буде дозвољено да поднесе жалбу против конгресмена.
Милано је 2017. године изјавила да је приоритет за #MeToo промена закона који се односе на сексуално узнемиравање и напад, на пример увођење протокола који омогућавају оболелима у свим индустријама да подносе жалбе без одмазде. Она је подржала закон који отежава компанијама којима се јавно тргује да сакрију прикривене исплате од својих акционара и желела би да учини незаконитим да послодавци захтевају од нових радника да потпишу уговоре о неоткривању података као услов за запошљавање. Родни аналитичари као што је Ана Норт изјавили су да #MeToo треба третирати као радно питање због економских недостатака пријављивања узнемиравања. Ана Норт је предложила борбу против основне неравнотеже моћи на неким радним местима, на пример повећањем минималне зараде и прихватањем иновација као што су 'преносиви паник тастер' који су обавезни за запослене у хотелима у Сијетлу.
У Хонг Конгу, пресуда у случају C v. Hau Kar Kit HKDC 974 послала је снажан подсетник послодавцима да треба да постоји нулта толеранција на сексуално узнемиравање на радном месту. Испоставило се да је послодавац такође одговарао по Правилнику о полној дискриминацији за незаконите радње које је починио било који њихов запослени у току радног односа, без обзира да ли послодавци знају за незакониту радњу.
Други су предложили да се препреке запошљавању морају уклонити, као што је обавеза неких послодаваца да потпишу уговоре о неоткривању података или друге споразуме који спречавају запосленог да јавно говори о свом запослењу, или изношење спорова (укључујући тужбе за сексуално узнемиравање) на арбитражу него на правни поступак. Предложено је да се донесе закон који забрањује ове врсте обавезних уговора пре запошљавања.
Неке промене засноване на политици које су предложене укључују повећање менаџерског надзора; стварање јасних механизама интерног извештавања; ефикасније и проактивније дисциплинске мере; стварање културе која подстиче запослене да буду отворени у вези са озбиљним проблемима; увођење финансијских казни за компаније које дозвољавају радницима да остану на свом положају када су више пута сексуално узнемиравали друге; и приморавање компанија да плаћају огромне казне или изгубе пореске олакшице ако одлуче да задрже раднике који су сексуални узнемиравачи.
Медијско извештавање У покривању #MeToo, било је широко распрострањене расправе о најбољим начинима да се заустави сексуално узнемиравање и злостављање — за оне који су тренутно жртвовани на послу, као и за оне који траже правду за злостављање из прошлости и покушавају да пронађу начине да окончају оно што виде као широко распрострањену културу злостављања. Постоји општа сагласност да је недостатак ефикасних опција за пријављивање главни фактор који покреће непроверено сексуално недолично понашање на радном месту.
Лажне пријаве о сексуалном нападу су веома ретке, али када се догоде, стављају се у центар пажње како би јавност видела. Ово може дати лажан утисак да је већина пријављених сексуалних напада лажна. Међутим, лажне пријаве о сексуалном нападу чине само 2% до 10% свих пријава. Ове бројке не узимају у обзир да се већина жртава не јавља када су нападнуте или узнемираване. Заблуде о лажним пријавама су један од разлога зашто се жене плаше да пријаве своја искуства са сексуалним нападом – јер се плаше да им нико неће поверовати, да ће се у том процесу осрамотити и понизити, осим што ће се отворити за одмазду од нападача.
У Француској, особа која се жали на сексуално узнемиравање на послу бива укорена на 40% радног времена или отпуштена, док оптужена особа обично није под истрагом нити кажњена. У Сједињеним Државама, извештај Комисије за једнаке могућности запошљавања из 2016. године наводи да иако 25–85% жена каже да доживљава сексуално узнемиравање на послу, мало њих икада пријави инциденте, најчешће због страха од одмазде. Постоје докази да у Јапану само 4% жртава силовања пријави злочин, а оптужбе се одбацују отприлике за половину пријава.
Постоји дискусија о најбољим начинима за руковање мрежама шапутања, или приватним листама „људи које треба избегавати” које се незванично деле у скоро свакој већој институцији или индустрији где је сексуално узнемиравање уобичајено због неравнотеже моћи, укључујући владу, медије, вести, и академске заједнице. Ове листе имају наведену сврху да упозоре друге раднике у индустрији и деле се од особе до особе, на форумима, у приватним групама друштвених медија и путем табела. Међутим, тврди се да ови спискови могу постати „оружани” и да се користе за ширење неутемељених трачева – мишљење о којем се нашироко расправља у медијима.
Браниоци кажу да спискови пружају начин да упозоре друге угрожене људе у индустрији ако су забринути због озбиљне одмазде од насилника, посебно ако су жалбе већ игнорисане. Кажу да спискови помажу жртвама да се идентификују како би могли заједно да проговоре и пронађу сигурност у бројкама. Понекад се ове листе чувају из других разлога. На пример, табелу из Уједињеног Краљевства под називом „Посланици високог либида” названу „табела срама” креирала је група мушких и женских парламентарних истраживача и садржала је листу оптужби против скоро 40 конзервативних посланика у британском парламенту. Прича се и да партијски бичеви (који су задужени да натерају посланике да се обавежу на гласање) воде „црну књигу” која садржи оптужбе против неколико посланика које се могу користити за уцене. Када се тврди да је сексуално недолично понашање познате особе била „отворена тајна”, ови спискови су често извор. Након што је покренут #MeToo, у јавност је процурило неколико листа приватних шапат мрежа.