Алекса Ђукановић (Београд, 4. јануар 1998) писац је, књижевни и позоришни критичар, уредник и публициста.
Биографија Рођен је 1998. у Београду. Средњу Правно-пословну школу „Димитрије Давидовић” завршио је у Земуну а основне и специјалистичке студије из области правних и економских наука и јавне управе дипломирао је у Београду 2022. године. Тренутно је на мастер студијама. Живи у Београду.
Прозу и критику објављивао је у београдском НИН-у, Политици, Вечерњим новостима, Данасу, Књижевним новинама, Савременику, Књижевним вертикалама, новосадској Златној греди, сомборским Дометима, врбаском Трагу, књажевачком Истоку, крушевачкој Багдали, неготинској Буктињи, бањалучком СРП-у, мостарским Странама (Stranama.ba), загребачкој Књижевној републици, Радио Горњем Граду, истарском Боке (Booke.hr) и у готово свим значајним књижевним часописима и веб порталима за уметност, културу и друштвена питања у Србији и региону.
Бави се књижевном, филмском и позоришном критиком. Сарађује са домаћим и иностраним књижевним часописима, магазинима, недељницима, дневним листовима, веб порталима за уметност, културу, друштвена питања и издавачким кућама.
Закључно са 2025. годином аутор је двадесет публикација прозе, поезије, романа, есеја, критике.
За новелу Пали инквизитор босанскохерцеговачка СПКД Просвјета доделила му је Књижевну награду „Звонимир Шубић”, а следеће, 2022. године по други пут је постао лауреат Просвјетине награде „Бошко Миловановић”, овога пута за културолошки чланак (за есеј „Четрдесет пет Голужиних година”, о култној новели Смрт господина Голуже Бранимира Шћепановића, који је исте године објављен у „Културном додатку” београдске Политике).
За креативност у укупном изразу и стваралаштву 2023. године у Либану додељена му је традиционална годишња Међународна награда за књижевност „Наџи Наман” за 2022/2023. годину.
Члан је Друштва књижевника Војводине, Матице српске, Српске књижевне задруге, Хрватског друштва писаца, почасни је доживотни члан Фондације и Куће културе Наман (Naaman) у Либану.
Био је уредник у књижевним часописима Сизиф (Краљево, 2020–2021) и Књижевни еснаф (Београд, 2023–2024).
Прозу и поезију објављује од 2019. године.
Током 2025. године Издавачка кућа из Опатије „Shura Publikacije” објавила је у Хрватској Ђукановићеве Изабране новеле у две књиге, са укупно девет проза и новела, а исте године српски издавач „Пресинг” из Београда објавио је избор из Ђукановићеве кратке прозе: Лабораторијум: Изабране приче 2015–2025., који чини шест кратких прича и приповедака насталих у претходном десетогодишњем раздобљу. Дела Књиге (селективна библиографија) Europa in extremis (лирика и есеји), 2021. Јеретичке песме (поезија), 2021. Књига есеја (есеји и огледи), 2021. Пали инквизитор (новела), 2021. Новеле (дванаест сабраних новела у једном тому), 2023. Штраусов солилоквиј (збирка дванаест приповедака), 2024. Последњи дан доброг господина Цилића (дужа новела), 2024. Идеолошки хабитус Иве Андрића (студија), 2024. Изабране новеле, књ. 1 (новеле и краће прозе), 2025. Изабране новеле, књ. 2 (новеле и краће прозе), 2025. Лабораторијум: Изабране приче 2015–2025. (кратке прозе, приповетке и новелете), 2025.
Заступљеност у антологијама, зборницима и прегледима прозе, критике и поезије (избор) Најкраће приче 2019. (ИК „Алма”, Београд), 2019. Шумадијске метафоре 2020. („Центар за културу и туризам - Младеновац”, Београд), 2020. Студентске приче 2020. (ИП „Службени гласник”, Београд), 2020. Док је речи и писци су живи/Добро чуване српске тајне (ИК „Порталибрис”, Београд - зборник радова лауреата Књижевних награда ИК „Порталибрис”), 2020. Велики српски XIX век (ИК „Порталибрис”, Београд), 2021. Слово Ћирилово (Библиотека „Браћа Настасијевић”, Горњи Милановац - зборник радова лауреата Књижевних награда „Трагом Настасијевића”), 2022. Планетарни сигнализам (Друштво за афирмацију културе - „Пресинг”, Београд - приредио Душан Стојковић), 2023. Naji Naaman Literary Prizes, (Фондација за културу „Наџи Наман”, Џуније, Либан - зборник радова лауреата Књижевних награда Фондације за културу „Наџи Наман”), 2023.
Награде (избор) Добитник је више књижевних награда, између осталих, додељене су му и Просвјетина књижевна награда Звонимир Шубић (2021)Алекси Ђукановићу из Београда прва награда за најбољу причу - Glas Srpske, Просвјетина награда Бошко Миловановић (2022)Објављена имена побједника конкурса "Лука Милованов Георгијевић" - Glas Srpske, Kњижевна награда Наџи Наман (Naji Naaman's Literary Prize, 2023), Национална италијанскa награда Франц Кафка (, 2025) Национална италијанска Почасна награда Франц Кафка ( – Premio Onorario, 2025), Међународна награда за поезију града Палерма Роберто Г. Трапани дела Петина (Premio Internacionale di Poesia Roberto G. Trapani della Petina – Citta di Palermo)мини|Просвјетина књижевна награда за прозу „Звонимир Шубић”, 2021.
Књижевно стваралаштво Ђукановић приповеда – структурно у постмодернистичкој, а поетички у необичној импресионистичкој европској књижевној традицији XIX и XX века, чиме ствара борхесовску амалгамску прозу, комбинујући, такође, у својим приповедачким и новелистичким прозама бројне језике и дијалекте из многих говора БХСЦ језика.
Мотиви Ђукановићеве прозе најчешће су интригантни историјски догађаји који су праћени обимним ауторовим критичко-есејистичким примесама и опсервацијама.
Ђукановићеве реченице су дуге и барокне, пуне симболике и ерудитског израза, а језик му је раскошан, барокни, раблеовски. Главни утицаји на ауторово стваралаштво су писци и филозофи средње Европе, почев у првом реду од Мирослава Крлеже, Георга Тракла, преко Шопенхауера, заједно са Кафком, Албером Камијем, Брехтом и Хајнрихом Маном.
Књижевна критика у Србији и региону оценила је Ђукановићеву прозу са високом вредношћу, а један од најзначајнијих књижевних критичара у Хрватској и на Балкану, Велимир Висковић, лексикогаф и крлежолог, некадашњи главни уредник Лексикографског завода Мирослав Крлежа и члан жирија НИН-ове награде, упоредио га је са Мирославом Крлежом. Такође, Ђукановићеву прозу особито хвале књижевник-преводилац Жарко Радаковић, оснивач сигнализма Мирољуб Тодоровић као и најзначајнији проучавалац фантастике у југоисточној Европи, писац, преводилац, универзитетски професор и добитник Светске награде за фантастику Зоран Живковић који је Ђукановићеву прозу описао раскошном и барокном, и низ других књижевних критичара и теоретичара у Србији и региону: мср Душан Пејић, Дејан Склизовић, Стефан Брезар, Илија Шаула, проф. др Бобан Томић, Драган Богутовић, итд.
Уреднички и критичарски рад У својим есејима, приказима, теоријским радовима, часописним, зборничким и новинским чланцима, дневничкој прози и критикама Алекса Ђукановић је писао о делима огромног броја домаћих аутора (писаца, сликара, филозофа, композитора, политичара, итд.): Мире Сатарић, Обрена Ристића, Мирослава Димитријевића, Жарка Радаковића, Давида Албахарија, Зорана Живковића, Предрага Милојевића, Предрага Црнковића, Данила Киша, Бранимира Шћепановића, Миодрага Булатовића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Велимира Висковића, Мирослава Крлеже, Јанка Полића Камова, Боре Ћосића, Радомира Константиновића, Мирка Ковача, Мирољуба Тодоровића, Радоја Домановића, Илије Шауле, Меше Селимовића, Јована Скерлића, Наташе Ђуровић, Вука Драшковића, Предрага Матвејевића, Милана Р. Симића, Маријана Гракалића, Алексе Челебоновића, Димитрија Туцовића, Добрице Ћосића, Антонија Исаковића, Васе Чубриловића, Данка Поповића, Драгослава Михаиловића, Дубравке Угрешић, Ласла Вегела, Вука С. Караџића, Доситеја Обрадовића, Виктора Новака, Анте Старчевића, Мирјане Миочиновић, Бранислава Нушића, Саве Даутовића, Радојице Таутовића, Богдана Богдановића, Паје Јовановића, Ђуре Јакшића, Петра Добровића, Саве Шумановића, Милана Коњовића, Крсте Хегедушића, итд., као и о опусима иностраних уметника: Скота Абота, Петера Хандкеа, Ф. М. Достојевског, А. П. Чехова, Л. Н. Толстоја, Н. В. Гогоља, Максима Горког, Леонида Андрејева, Михаила Булгакова, Михаила Шолохова, Александра Солжењицина, Томаса Мана, Хајнриха Мана, Бертолта Брехта, Јиржија Косинског, Оноре Балзака, Маркиза де Сада, Виљема Шекспира, Чарлса Буковског, Сергеја Довлатова, Сигмунда Фројда, Ериха Фрома, Моцарта, Баха, Шумана, Шопена, Брамса, Вивалдија, Рахмањинова, Шостаковича, Пола Сезана, Ван Гога, Албрехта Дирера, Клода Монеа, Иље Рјепина, Иштвана Пензеша, и других.
Писао је у више наврата и о редитељском делу српског и југословенског позоришног режисера Љубише Ристића са којим је водио разговоре, поводом 50 година редитељског рада у театру, преточене у интервју.
Интервјуе је такође водио и са водећим ауторима српске културе: проф. др Зораном Живковићем, Жарком Радаковићем, филмским редитељем Гораном Радовановићем, и др.
За време свог уредничког рада у краљевачком часопису за књижевност и културу – Сизиф током 2020–2021. године приредио је специјални двоброј (27–28) са тематoм који је био посвећен Петеру Хандкеу, са ауторским прилозима из пера: Давида Албахарија, Жарка Радаковића, Милана Р. Симића, Горана Радовановића, Скота Абота, Стојана Богдановића, Мирољуба Тодоровића, Мирослава Алексића, Бориса Нада, Владимира Д. Јанковића, и са илустрацијама Саше Ковачевића.
Приредио је и уредио 3. број београдског часописа за књижевност и теорију Књижевни еснаф.
Књижевна критика о Алекси Ђукановићу (избор) • Душан Пејић (писац, књижевни критичар и теоретичар): „Попут Раблеа у Гаргантуи и Пантагруелу Алекса Ђукановић разобличава скривену страну Римокатоличке цркве, а прије свега религијско лицемјерје попут оног молијеровског у Тартифу ако не и горе. Римокатоличка црква је, као што је и општепознато, и кроз вијекове, а нарочито у посљедње вријеме имала бројне и разноврсне скандале, па није ни чудо што аутор баш њу тематизује, али овдје не треба Римокатоличку цркву схватити буквално него у једном симболичком кључу, као симбол свих вјерских (и не само њих) заједница, гдје су људи зарад частољубља и каријеризма спремни на свашта, па и на фаустофски пакт са ђаволом (чак и папа а некмоли остали). Вјешто приказан и караказан полтрона који увијек неумитно постоје око великих и моћних, па и око симбола таквих – што је у овом случају измишљени папа.”
• Велимир Висковић (књижевни критичар, теоретичар, есејиста и лексикограф): „Алекса Ђукановић својом је прозом вјерно ушао у дух Мирослава Крлеже и његов књижевни стил.”
• Зоран Живковић (писац, преводилац, књижевни теоретичар и универзитетски професор): „Код других писаца гомилање речи био би озбиљан недостатак. Код Алексе Ђукановића то је заштитни знак. Вишком речи он упечатљиво гради раскошне барокне слике чија се хотимична прекомерност ваљда никако другачије не може тако уверљиво дочарати.”
• Дејан Склизовић (писац и књижевни критичар): „Ђукановићева проза бави се озбиљним проблемима данашњице, наслеђеним из непрекинуте линије манипулативних шаблона прошлости, којима су се елите одувек служиле.”
• Мирољуб Тодоровић (писац, књижевни теоретичар и оснивач сигнализма): „Ђукановићева нетипична, оригинална проза, богате асоцијативности, појачана свежом језичком енергијом и непредвидивим имагинацијским озарењима већ сада заузима посебно место у савременој српској књижевности.”
• Жарко Радаковић (писац и преводилац): „Попут филмског аутора Квентина Тарантина Алекса Ђукановић се уписује у историографију и од ње и њених некада пребрзо произведених факата чини оно што је једино могуће: враћа ствари на почетак, у време пре него што ће историјске чињенице настати (...) утолико се Алекса Ђукановић најслободније и најсувереније препушта свим књижевно-уметничким поступцима: бриљантним (овде барокним па и раблеовским) језиком искривљује реалије, увећава их, смањује, карикатуризује, гужва их, па их исправља, пегла, баца у кош, те их вади из коша да бих их свакојако онеобичавао, зачуђавао, преобраћао у нешто друго, преображено.”