Чистка на Београдском универзитету преставља низ организованих акција које је спроводила Комунистичка партија Југославије на Београдском универзитету у периоду од 1944-1945. године са циљем преузимања потпуне контроле над овом установом. За потребе прогона, оптужби и пресуда према неподобним професорима универзитета формира је Суд части Београдског универзитета, који је доносио одлуке без правног лека које су одмах биле и правоснажне и извршне.
Крајем 1944. године почела је велика кампања прогона неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију Српске академије наука и уметности проф. др Боривоје Д. Милојевић, директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко Слијепчевић, чувени историчар Српске православне цркве, проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, оснивач примењене ентимологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља З. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике Политике, проф. др Радослав Грујић, један од аутора чувеног а потом брзо заборављеног Меморандума Српске православне цркве о геноциду над Србима и Независној Држави Хрватској.
Суд части Београдског универзитета имао је све битне карактеристике преког суда. Он је самог себе прогласио надлежним да „суди свима наставницима Универзитета и њиховим помоћницима који су се затекли на Универзитету 6. априла 1941. године. Током свог деловања искључио је са Београдског универзитета око 70 најугледнијих професора, научника и угледних стручњака.
Чланови Суда части, а било их је 11, утврђивали су „који наставници и њихови помоћници морају бити уклоњени са Универзитета или кажњени с обзиром“, како је бирократски речено и прешироко формулисано „на дела којима су се огрешили према своме народу или према аутономији, традицији и интересима Универзитета“. Суд је раио заједно са Kомисијом за обнову Универзитета, која му је достављала „материјал за покретање поступка против појединих наставника“. Суд и комисија су поступали по сопственом Правилнику.
Између осталог, у члану 5. овог Правилника стоји да ће Суд части избацивати са Универзитета професоре и њихове помоћнике „да би се омогућио како правилан развој Универзитета тако и развој самих тих наставника и њихових помоћника“!
Суд части По свом оснивању Суд части је, 12. децембра 1944. године, свим професорима Београдског универзитета упутио циркуларно писмо и наложио им да што ревносније напишу изјаве о свом „раду и понашању“ и о „раду и понашању“ других професора Универзитета.
Док су професори писали изјаве, које су у највећем броју случајева биле исписане часно и поштено, Kомисија за обнову Универзитета и Суд 7. децембра 1944. на Kоларчевом универзитету организује свечану академију, на којој говори др Јеврем Недељковић, професор Медицинског факултета и председник Kомисије за обнову Универзитета. Он ће том приликом саопштити да Београдски универзитет преузима на себе одговорност за „стварање новог човека и нашег новог света“.
Око 70 интелектуалаца страдало током ових прогона.
Неколико дана касније Недељковићева комисија ће у сарадњи са Повереништвом за просвету Србије, које је водила Митра Митровић – Ђилас, за будуће наставно особље Универзитета организовати специјалне курсеве руског језика. Била је то, својеврсна језичко-идеолошка обука коју је због идеолошке „заосталости“ похађало и неколико професора који су руски језик много боље познавали од самих предавача на овим курсевима.
Чистку је започео др Душан Недељковић, предратни професор у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске награде и Награде АВНОЈ-а. Он је 30. новембра 1944. године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача и будући члан „Суда части“ издао писмени налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су са његовим знањем и одобрењем ухапшени и др Тихомир Васиљевић и др Стеван Васиљевић. Практично једини њихов грех је био – што нису били комунисти.
Већ међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил.
Веселин Чајкановић Академик Чајкановић је познавао чак петнаестак језика. Пре рата три пута је биран за декана Филозофског факултета у Београду. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Важио је за једног од најбољих позналвалаца античких пословица, издавао је народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за класичне језике.
Суд части га је прогласио га је прогласио кривин са образложењем да је током рата за један веома узан круг људи одржао једно стручно предавање и што је учествовао у изради тзв. цивилног плана Универзитета. А циљ тог плана је био да се и у ратним условима, колико је то год било могуће, сачувају имовина и кадрови Београдског универзитета.
Одлуку да га „казни удаљењем са Универзитета“ и да му тиме, како су навели, „омогуће развој“ потписало је осам чланова Суда части. Били су то: физичар Павле Савић, Петар Матавуљ, професор Медицинског факултета, психолог Борислав П. Стевановић, професор Филозофског факултета, етнолог Душан Недељковић, физиолог Стеван Ђелинео, лингвист Радомир Алексић, извесна Милка Радоичић и професор Тома Бунушевац.
Априла 1945. године Суд части је позвао академика Чајкановића да дође на Филозофски факултет, да прими пресуду и да се званично, за сва времена, удаљи са Универзитета. Академик Чајкановић је отишао, стоички све то поднео и вратио се кући. Легао је у кревет у којем је остао пуних 14 месеци, све до своје смрти, августа 1946. године.
Хенрик Барић Један од страдалника је био Хенрик Барић, редовни професор Филозофског факултета. Угледни научник, експерт за лингвистику индоевропских језика, дугогодишњи директор Балканолошког института. Трагичном иронијом судбине професор Барић ће пре Другог светског рата заложити сав свој ауторитет да држава не удаљи са Универзитета једног његовог колегу, а после рата ће га тај исти професор, заборављајући на ту Барићеву велику услугу, хладнокрвно избацити са тог истог универзитета. Био је то др Душан Недељковић, један од главних заступника "народне власти" на Универзитету.
Током рата, професор Барић уопште није био миљеник ни окупационих власти, ни режима Милана Недића. Напротив. Тај исти режим, кога ће "народна власт" прогласити квислиншким, непрестано га је уходио и шиканирао. И то већ од 1941. године, када је др Барић одбио да потпише Недићев Апел српском народу. Др Барић то није учинио ни после силних притисака, чак ни после отворених претњи помоћника министра Недићевог Министарства просвете, који је од овог професора тражио да тај документ бар накнадно потпише.
Др Барић је те притиске стоички издржао, а онда су уследила шиканирања која је организовао Велибор Јонић, Недићев министар просвете. Његови напади на професора Барића ће ићи дотле да ће Јонић на неколико седница Универзитетског савета упорно понављати да ће се он пре повући с положаја министра просвете него што ће пристати да се др Барић постави за професора.
Још већа понижавања и шиканирања др Барић ће доживети после рата. Његов ход по мукама почеће 31. децембра 1944, када ће га Ели Финци, потоњи добитник Награде АВНОЈ-а и члан Академије наука и уметности БиХ, погромашки напасти у "Борби". У том тексту, који је за др Барића и многе друге водеће интелектуалце Београда представљао осуду пре суђења, Финци ће професора Барића паушално, без навођења било каквих аргумената, прогласити "моралном пропалицом".
Десетак дана касније, Суд части позива др Барића на саслушање. Ставили су га на оптуженичку клупу, изнад које је више стајао него што је на њој седео. Испред њега била су тројица његових колега које су га надмено, са "академских висина", кињиле и саслушавале. Били су то др Јован Томић, минеролог и петрограф, затим онај исти др Душан Недељковић, за кога се др Барић борио пре рата, и физиолог др Стефан Ђелинео, који ће потом постати стручњак за експерименталну биоенергију.
Професор Барић се бранио и доказивао своју невиност, а Суд части је терао по своме. Уважио је његове "материјалне неприлике" и пресудио: "На основу свега изложеног, суд је нашао да је професор Барић у пуној мери сарађивао са окупатором и његовим помоћницима и да се на тај начин огрешио о част и углед Београдског универзитета и свог народа, па је одлучио да се др Барић казни удаљењем са Универзитета, с тим да се његов предмет преда суду за суђење злочина и преступа против српске националне части."
Јеремија Митровић Јеремија Митровић, асистент за историју на Филозофском факултету у Београду, вероватно је једна од најтрагичнијих личности послератне "обнове" Београдског универзитета. Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, био је по убеђењу демократа, противник сваке диктатуре. Припадао је оном ретком соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству.
Почетком рата, и поред многобројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили Митровићеву "Историју Југославије", која је била уважен средњошколски уџбеник. Убрзо је уследила и нова одмазда - 14. новембра 1941. отпуштен је са свог асистентског посла на Филозофском факултету. На изрицању ове драстичне казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. године Недићевом Министарству просвете упутио доставу која је била више него довољна да се Митровић избаци са Филозофског факултета. У њој је писало да је он "опасан комуниста".
Митровић ће новој "народној власти" пружити руке пре него што се она и докопала Београда. Иако је био болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и да дође до Рудника, где се добровољно јавио Петој личкој ударној дивизији с молбом да га приме за свог борца. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући.
Све то неће бити довољно Брозовим правоверницима који ће се потрудити да Јеремија Митровић доживи вишегодишњу тортуру, која ће бити још гора од оне из Недићевог времена.
Поред Суда части, Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет).
Никола Обрадовић