thumb|Мапа Узбекистана десно|мини|Хива, минарет Ислам Хоџе.
Историја Узбекистана започиње са првим људима забележенима у Централној Азији, Скитима, који су дошли са северних пашњака данашњег Узбекистана, негде у 1. миленијуму пре нове ере. Када су се ови номади населили у региону изградили су екстензиван систем за наводњавање дуж река. This section incorporates text from the following source, which is in the public domain: У то време, градови као што су Бухара и Самарканд су се појавили као центри владе и високе културе. До петог века пре нове ере, Бактријске, Согдијске и Тохарске државе су доминирале регионом. Како је Кина почела да развија своју трговину свилом са Западом, персијски градови су искористили ову трговину тако што су постали центри трговине. Користећи широку мрежу градова и руралних насеља, согдијски посредници постали су најбогатији од ових иранских трговаца. Као резултат ове трговине на ономе што је постало познато као Пут свиле, Бухара, Самарканд и Хива су на крају постали изузетно богати градови, а понекад је Трансоксијана (Маваранахр) била једна од најутицајнијих и најмоћнијих персијских провинција антике. Забачени део Персијског царства, област је накратко освојио Александар Велики, а у то време је била позната као Согдија. Она, или њени делови, су затим прошли кроз Селеукидско царство, Грчко-бактријско краљевство, Кушанско царство, Хефталитско царство и Сасанидско царство. Како су турски народи стигли у то подручје, у великој мери заменивши иранске народе, согдијске градове-државе чиниле су део Првог турског каганата и западнотурског каганата.
Много пре исламске инвазије, регионом су неколико векова владали хиндуистички краљеви. Међу свим династијама, династија Кушан је била најупечатљивија и најутицајнија. Овај период је добро познат по експанзији науке, уметности и културе из хиндуизма и будизма, док су обе религије цветале у хармонији. Регион је био на врхунцу славе током тог периода.
Рана муслиманска освајања и касније Саманидско царство претворили су већину људи, укључујући локалне владајуће класе, у присталице ислама. У овом периоду су се појавиле водеће личности исламског златног доба, укључујући Бухарија, Тирмизија, ал Хорезмија, Бирунија, Авицену и Омара Хајама. Локална династија Хваразмија и централна Азија у целини су десетковани инвазијом Монгола у 13. веку, након чега су регионом доминирали туркијски народи. Град Шахрисабз био је родно место турко-монголског освајача Тимура (Тамерлан), који је у 14. веку успоставио Тимуридско царство и проглашен за врховног емира Турана са престоницом у Самарканду, који је под влашћу постао центар науке. Улуг-бега, што је родило тимуридску ренесансу. Територије династије Тимурид освојили су узбекистански шибаниди у 16. веку, преместивши центар моћи у Бухару. Регион је тада био подељен на три државе: канат Хива, канат Коканд и емират Бухара. Освајања могулског цара Бабура према истоку довела су до оснивања Могулског царства.
Цела централна Азија је постепено укључена у састав Руског царства током 19. века, а Ташкент је постао политички центар руског Туркестана. Године 1924. националним разграничењем створена је Узбечка Совјетска Социјалистичка Република као суверена република у оквиру Совјетског Савеза. Након распада Совјетског Савеза, прогласила је независност као Република Узбекистан 31. августа 1991. године.
Праисторија Године 1938. А. Окладников је открио 70.000 година стару лобању неандерталског детета од 8 до 11 година у Тешик-Ташу у Узбекистану. Након што су ову Средњу Азију заузели Скити, ирански номади који су стигли са северних травњака данашњег Казахстана негде у 1. миленијуму пре нове ере. Ови номади, који су говорили иранским дијалектима, населили су се у Централној Азији и почели да граде широки систем за наводњавање дуж река у региону. Градови као што су Бухара и Самарканд почели су да се појављују као центри власти и културе. У првом миленијуму пре нове ере, ирански номади су успоставили системе за наводњавање дуж река централне Азије и изградили градове у Бухари и Самарканду. Ова места су постала изузетно богате транзитне тачке на ономе што је постало познато као Пут свиле између Кине и Европе.
Рана историја right|thumb|300px|Пут свиле који се протеже од јужне Европе преко Африке и западне Азије, до централне Азије, и на крају јужне Азије, све док не стигне до Кине , и југоисточне Азије. thumb|130px|Костурница, статуа човека, регион Кој-Крилган-Кала, први век пре нове ере, Хорезм. left|thumb|190px|Хоразмијска фреска из Казакли-Јаткана (тврђава Акча-Кан Кала), 1. век-2. век нове ере.
У 7. веку нове ере, согдијски Иранци, који су највидљивије профитирали од ове трговине, видели су своју провинцију Трансоксијану (Маваранахр) преплављену Арапима, који су ширили ислам по целом региону. Под арапским Абасидским калифатом и (почев од средине 9. века), персијским Саманидским царством, осми до десети век је био златно доба учења и културе у Трансоксијани.
До 5. века пре нове ере, бактријске, согдијске и тохарске државе су доминирале регионом. Како је Кина почела да развија своју трговину свилом са Западом, ирански градови су искористили ову трговину постајући центри трговине. Користећи широку мрежу градова и насеља у провинцији Трансоксијана (Маваранахр је име дато региону након арапског освајања) у Узбекистану и даље на исток у данашњем кинеском аутономном региону Синђанг, согдијски посредници постали су најбогатији од ових иранских трговаца. Због ове трговине на ономе што је постало познато као Пут свиле, Бухара и Самарканд су на крају постали изузетно богати градови, а повремено је Трансоксијана била једна од најутицајнијих и најмоћнијих персијских провинција антике.Lubin, Nancy. "Early history". In Curtis. Александар Велики је освојио регион 328. пре нове ере, стављајући га накратко под контролу свог Македонског царства. Богатство Трансоксијане било је стални магнет за инвазије из северних степа и из Кине. Бројни унутаррегионални ратови вођени су између согдијских држава и других држава у Трансоксијани, а Персијанци и Кинези су били у сталном сукобу око региона. Кинези су посебно тражили Небеске коње из региона, идући тако далеко да су водили опсадни рат против Дајуана, урбанизоване цивилизације у Ферганској долини 104. пре нове ере да би набавили коње.
Међутим, у истим вековима, регион је такође био важан центар интелектуалног живота и религије. Све до првих векова после Нове ере, доминантна религија у региону био је зороастризам, али су будизам, манихејизам и хришћанство такође привукли велики број следбеника.
Будизам Трагови будизма пронађени су у свих пет бивших совјетских централноазијских република. Мајкл Бери Лејн, представник УНЕСКО−а у Узбекистану, објаснио је зашто је толико будистичких локалитета концентрисано око Термеза, некадашње северне престонице древне Бактрије, историјског региона који је укључивао јужни Узбекистан, Таџикистан и северни Авганистан: „Главна инспирација за будисте Култура која је преношена у Кину и Јапан била је грчко-будистичка култура – или хеленистичка култура – која је цветала у Гандахари, у данашњем северном Пакистану и Авганистану, отприлике од 1. века пре нове ере до 4. века нове ере такође је оставио много утицаја и много остатака дуж реке Амударје у централној Азији, а центар овог региона био је Термез”. Основан пре 2.500 година у подножју Непала, будизам се проширио на Гандахару. Одатле је религија путовала трговачким путевима да би стигла до Партије у модерном Туркменистану и североисточном Ирану и Бактрији. Углавном из Бактрије, будизам је стигао у Согдију у централном Узбекистану и северозападном Таџикистану. Касније, у 7. веку, будизам је наставио свој пут ка јужном Казахстану и северном Киргистану.
Туркијски каганат thumb|right| Туркијски официри током аудијенције код краља Вархуманa од Самаркандa 648–651. нове ере, (Афрасиjаб мурали)
Током 563–567, територија савременог Узбекистана је постала део Туркијског каганата.Klyashtornyy S.G., Savinov D.G. Stepnyye imperii drevney Yevrazii. SPb.: Filologicheskiy fakul'tet Sankt Petersburg, 2005 630. и 658. године, источни и западни туркијски каганат је освојила кинеска династија Танг.
У доба западно-туркијског каганата (603-658) политички утицај Туркијаца у Согду се повећао. Процес насељавања Туркијаца у оазама средње Азије довео је до развоја древног туркијског писма и монетарних односа. Неки туркијски владари Бухаре, Чача и Фергане издавали су своје новчиће.Smirnova O. I., Svodnyy katalog sogdiyskikh monet. Moscow, .Baratova L.S. Drevnetyurkskiye monety Sredney Azii VI-IX vv. (tipologiya, ikonografiya, istoricheskaya interpretatsiya). Avtoref. diss. kand. ist. nauk. Tashkent, 1995. Део букхарских Туркијаца је прихватио хришћанство. Туркијци из других крајева су прихватили будизам и зороастризам. Прве кораке за званично увођење будизма у верску праксу Туркијаца направио је Мукан Каган (553-572). Међутим, само је Таспар Каган (572-580) дао будистичкој мисији обим који би следбеницима ове религије могао да обезбеди културни и политички приоритет у седишту Кагана.Klyashtornyy S.G., Livshits V.A. Sogdiyskaya nadpis' iz Buguta. // Strany i narody Vostoka. issue 10. Moscow, Већина туркијског становништва је задржала своју веру. Извори помињу следећа туркијска божанства: Тенгри (Небо), Умај (Богиња Мајка), Јер-суб (Земља-Вода) и Ерклиг (Господар пакла), међу којима је Тенгри, владар Горњег света, имао доминантну позицију.Stebleva I.V. K rekonstruktsii drevnetyurkskoy religiozno-mifologicheskoy sistemy. // Tyurklogicheskiy sbornik 1971 goda.- Moskva,
Рани исламски период Освајање Централне Азије од стране муслиманских Арапа, које је завршено у 8. веку нове ере, донело је у регион нову религију која је и даље доминантна. Арапи су први пут извршили инвазију на Трансоксијану средином 7. века кроз спорадичне нападе током освајања Персије. Доступни извори о арапском освајању сугеришу да Согидијци и други ирански народи централне Азије нису били у стању да бране своју земљу од Арапа због унутрашњих подела и недостатка снажног домородачког вођства. Арапе је, с друге стране, предводио бриљантни генерал Кутајба ибн Муслим, а такође су били веома мотивисани жељом да шире своју нову веру (чији је званични почетак био 622. године нове ере). Због ових фактора, становништво Трансоксијане је лако покорено. Нова религија коју су донели Арапи постепено се ширила у регион. Домаћи верски идентитети, који су у неким аспектима већ били измештени персијским утицајима пре доласка Арапа, додатно су измештени у наредним вековима. Ипак, судбина Централне Азије као исламске регије била је чврсто утврђена победом Арапа над кинеским војскама 750. године у бици на реци Талас.Lubin, Nancy. "Early Islamic period". In Curtis.
Упркос краткој арапској владавини, Централна Азија је успешно задржала велики део својих иранских карактеристика, остајући важан центар културе и трговине вековима након усвајања нове религије. Трансоксијана је и даље била важан политички играч у регионалним пословима, као што је била под разним персијским династијама. Уствари, Абасидски калифат, који је владао арапским светом пет векова почевши од 750. године, основан је великим делом захваљујући помоћи присталица из Централне Азије у њиховој борби против тада владајућег Омејадског калифата.
Током врхунца Абасидског калифата у 8. и 9. веку, Централна Азија и Трансоксијана доживеле су заиста златно доба. Бухара је постала један од водећих центара учења, културе и уметности у муслиманском свету, а својом величанственошћу парира савременим културним центрима као што су Багдад, Каиро и Кордоба. Неки од највећих историчара, научника и географа у историји исламске културе били су староседеоци овог региона, укључујући Бухарија, Тирмизија, ал Хорезмија, Бирунија, Авицену и Омара Хајама.