upright=0.65|мини|„Црвенило” црвене боје је пример квалије.

У филозофији ума, квалије (једнина: квалија, од латинског quale) дефинишу се као инстанце субјективног, свесног искуства. Термин квалије потиче од латинског облика множине средњег рода (qualia) латинског придева quālis који значи „које врсте” или „какав” у односу на конкретну инстанцу, као што је „како је то кушати одређену јабуку — ову конкретну јабуку сада”.

Примери квалија укључују опажени осећај бола главобоље, укус вина и црвенило вечерњег неба. Као квалитативне карактеристике осећаја, квалије стоје у супротности са пропозицијским ставовима, где је фокус на веровањима о искуству, а не на томе како је директно доживљавати га.

Ч. С. Перс је увео термин квалија у филозофију 1866. године, а 1929. године К. И. Луис је био први који је употребио термин „квалије” у његовом општеприхваћеном модерном смислу. Френк Џексон је касније дефинисао квалије као „...одређене карактеристике телесних сензација посебно, али и одређених перцептивних искустава, које ниједна количина чисто физичких информација не укључује”. Филозоф и когнитивни научник Данијел Денет сугерисао је да је квалија „непознат термин за нешто што свакоме од нас не може бити познатије: начини на које нам ствари изгледају”.

Природа и постојање квалија према различитим дефиницијама остају контроверзни. Велики део дебате о важности квалија зависи од дефиниције појма, а различити филозофи наглашавају или негирају постојање одређених карактеристика квалија.

Дефиниције Предложене су многе дефиниције квалија. Једна од једноставнијих, ширих дефиниција гласи: „Карактер ’како је то’ менталних стања. Начин на који се осећа имати ментална стања као што су бол, виђење црвеног, мирисање руже итд.”

Лајбницов одломак у његовој Монадологији из 1714. године описао је јаз у објашњењу на следећи начин: Мора се признати, штавише, да су перцепција и оно што од ње зависи необјашњиви механичким узроцима, то јест фигурама и кретањима. И, претпостављајући да постоји механизам тако конструисан да мисли, осећа и има перцепцију, могли бисмо ући у њега као у млин. И уз ову претпоставку, приликом посете пронашли бисмо само делове који гурају један другог, али никада ништа чиме бисмо објаснили перцепцију. То се мора тражити, дакле, у једноставној супстанци, а не у сложеном или у машини.

Чарлс Сандерс Перс увео је термин квалија у филозофију 1866. године, а 1929. године К. И. Луис је био први који је употребио термин „квалије” у његовом општеприхваћеном модерном смислу.

Френк Џексон је касније дефинисао квалије као „...одређене карактеристике телесних сензација посебно, али и одређених перцептивних искустава, које ниједна количина чисто физичких информација не укључује”.

Данијел Денет је сугерисао да је квалија „непознат термин за нешто што свакоме од нас не може бити познатије: начини на које нам ствари изгледају”. Он идентификује четири својства која се обично приписују квалијама. Према њима, квалије су: неизрециве – не могу се саопштити нити схватити било којим другим средством осим директним искуством. интринзичне – оне су нерелациона својства, која се не мењају у зависности од односа искуства према другим стварима. приватне – сва међуљудска поређења квалија су систематски немогућа. директно или непосредно схватљиве свешћу – доживети квалију значи знати да се доживљава квалија, и знати све што се може знати о тој квалији.

Ако квалије ове врсте постоје, онда особа са нормалним видом која види црвено не би могла да опише искуство ове перцепције тако да слушалац који никада није искусио боју може знати све што се може знати о том искуству. Иако је могуће направити аналогију, као што је „црвено изгледа вруће”, или пружити опис услова под којима се искуство јавља, као што је „то је боја коју видите када је светлост таласне дужине 700 nm усмерена ка вама”, присталице ове дефиниције квалија тврде да такви описи не могу пружити потпун опис искуства.

Други начин дефинисања квалија је као „сирови осећаји”. Сиров осећај је перцепција сама по себи, разматрана потпуно изоловано од било каквог ефекта који би могла имати на понашање и диспозицију понашања. Насупрот томе, кувани осећај је та перцепција виђена у смислу њених ефеката. На пример, перцепција укуса вина је неизрецив, сиров осећај, док би реакција понашања коју неко има на топлоту или горчину изазвану тим укусом вина била кувани осећај. Кувани осећаји нису квалије.

Тврди се да идеја хедонистичког утилитаризма, где се етичка вредност ствари одређује количином субјективног задовољства или бола који узрокују, зависи од постојања квалија.

Аргументи поводом постојања квалија Пошто се, по дефиницији, квалије не могу у потпуности пренети вербално, оне се такође не могу директно демонстрирати у аргументу – потребан је нијансиранији приступ. Аргументи за квалије углавном долазе у облику мисаоних експеримената дизајнираних да доведу до закључка да квалије постоје.

Модерна филозофија

Аргумент инвертованог спектра

мини|Инвертоване квалије

Мисаони експеримент инвертованог спектра, који је првобитно развио Џон Лок, позива нас да замислимо две особе које различито перципирају боје: тамо где једна особа види црвено, друга види зелено, и обрнуто. Упркос овој разлици у њиховим субјективним искуствима, оне се понашају и комуницирају као да су њихове перцепције исте, и никакав физички или бихевиорални тест не може открити инверзију. Критичари функционализма, и физикализма шире гледано, тврде да ако можемо замислити да се ово дешава без контрадикције, следи да замишљамо промену у својству које одређује начин на који нам ствари изгледају, али које нема физичку основу.

Идеја да би инвертовани спектар био неоткрив у пракси такође је отворена за критику на више научним основама, од стране К. Л. Хардина, између осталих. Као што Алекс Берн каже:

мини|У мисаоним експериментима замене мозга „бледеће квалије” и „плешуће квалије”, Чалмерс почиње претпоставком да квалије зависе од супстрата (нпр. да еквивалент заснован на силицијуму доживљава различите квалије или нема квалије). Затим тврди да неспособност субјекта да примети било какву промену ствара контрадикцију. Према Дејвиду Чалмерсу, сви „функционално изоморфни” системи (они са истом „фино гранулисаном функционалном организацијом”, тј. истом обрадом информација) имаће квалитативно идентична свесна искуства. Он ово назива принципом организационе инваријантности. На пример, то имплицира да ће силиконски чип који је функционално изоморфан мозгу имати исту перцепцију црвене боје, с обзиром на исте сензорне улазе. Предложио је мисаони експеримент „плешућих квалија” да би ово демонстрирао. То је reductio ad absurdum аргумент који почиње претпоставком да два таква система могу имати различите квалије у истој ситуацији. Укључује прекидач који омогућава повезивање главног дела мозга са било којим од ова два подсистема. На пример, један подсистем би могао бити део мозга који узрокује да објекат изгледа црвено, а други би могао бити силиконски чип који узрокује да објекат изгледа плаво. Пошто оба врше исту функцију унутар мозга, субјект не би могао да примети било какву промену током пребацивања. Чалмерс тврди да би било веома невероватно да се квалије заиста мењају између црвене и плаве, одатле контрадикција. Стога закључује да су плешуће квалије немогуће у пракси, и да би функционално изоморфан дигитални систем не само искусио квалије, већ би имао свесна искуства која су квалитативно идентична онима биолошког система (нпр. виђење исте боје). Такође је предложио сличан мисаони експеримент, назван бледеће квалије, који тврди да није могуће да квалије бледе када се сваки биолошки неурон замени функционалним еквивалентом.

Аналитичка филозофија

Аргумент „Како је то бити?”

мини|десно|Томас Нејгл тврди да, иако би човек могао да замисли како је то бити слепи миш узимајући „тачку гледишта слепог миша”, и даље би било немогуће „знати како је то за слепог миша да буде слепи миш”. (На слици Corynorhinus townsendii).

Рад америчког филозофа Томаса Нејгла Како је то бити слепи миш? често се цитира у дебатама о квалијама, иако не користи реч „квалије”. Нејгл тврди да свест има суштински субјективни карактер, аспект како-је-то. Он наводи да „организам има свесна ментална стања ако и само ако постоји нешто како је то ’бити’ тај организам – нешто како је то ’за’ тај организам.” Нејгл сугерише да овај субјективни аспект можда никада неће бити довољно објашњен објективним методама редукционистичке науке. Он тврди да „ако прихватимо да физичка теорија ума мора објаснити субјективни карактер искуства, морамо признати да нам ниједна тренутно доступна концепција не даје траг о томе како би се то могло урадити.” Штавише, „чини се мало вероватним да се било која физичка теорија ума може разматрати док се више не размисли о општем проблему субјективног и објективног.”

Аргумент зомбија

Сол Крипке тврди да једна кључна последица тврдње да се о стварима као што су сирови осећаји, или квалије, може смислено расправљати јесте да то води ка логичкој могућности два ентитета која показују идентично понашање на све начине, упркос томе што једном од њих потпуно недостају квалије. Иако мало ко тврди да такав ентитет, назван филозофски зомби, заправо постоји, могућност се потеже као побијање физикализма, и у одбрану тешког проблема свести (проблема објашњавања, у физичким терминима, субјективних, интринзичних искустава првог лица).

Аргумент држи да је замисливо да особа има дупликат, идентичан на сваки физички начин, али без свести, назван „филозофски зомби”. Изгледао би потпуно исто као оригинална особа, и у понашању и у говору, само без субјективне феноменологије. Да би ови зомбији постојали, квалије не смеју произилазити из било ког специфичног дела или делова мозга, јер ако би произилазиле, не би било разлике између „нормалних људи” и филозофских зомбија: разлика зомби/нормалан човек може бити валидна само ако је субјективна свест одвојена од физичког мозга.

Према Чалмерсу, најједноставнији облик аргумента гласи овако: Замисливо је да постоје зомбији. Ако је замисливо да постоје зомбији, метафизички је могуће да постоје зомбији. Ако је метафизички могуће да постоје зомбији, онда свест није физичка. Свест није физичка.

Бивши истраживач вештачке интелигенције Марвин Мински види овај аргумент као кружан. Он каже да пропозиција нечега физички идентичног човеку али без субјективног искуства претпоставља да физичке карактеристике људи не могу произвести свест, што је управо оно што аргумент тврди да доказује. Другим речима, покушава да докаже да је свест нефизичка претпостављајући да је свест нефизичка.

Аргумент јаза у објашњењу

Рад Џозефа Левина Замисливост, идентитет и јаз у објашњењу (енгл. Conceivability, Identity, and the Explanatory Gap) наставља тамо где критике аргумената замисливости (као што су аргумент инвертованог спектра и аргумент зомбија) стају. Левин се слаже да је замисливост погрешно средство за утврђивање метафизичких стварности, али истиче да чак и ако дођемо до метафизичког закључка да су квалије физичке, и даље постоји експланаторни проблем.

Међутим, такав епистемолошки или експланаторни проблем могао би указивати на темељни метафизички проблем, јер чак и ако није доказан аргументима замисливости, нефизикалност квалија је далеко од тога да буде искључена.

Аргумент знања

Године 1982. Ф. К. Џексон је понудио оно што назива „аргумент знања” за квалије. Он гласи овако:

Џексон је тврдио да учи.

Овај мисаони експеримент има две сврхе. Прво, намера му је да покаже да квалије постоје. Ако прихватимо мисаони експеримент, верујемо да по изласку из собе Мери добија нешто: знање о одређеној ствари коју раније није поседовала. То знање, тврди Џексон, јесте знање о квалији која одговара искуству виђења црвеног, и стога се мора признати да су квалије стварна својства, јер постоји разлика између особе која има приступ одређеној квалији и оне која нема.