Култура Ирака ( арапски : ثقافة العراق ) или култура Месопотамије је једна од најстаријих светских културних историја и сматра се једном од најутицајнијих култура на свету. Регион између река Тигра и Еуфрат, историјски познат као Месопотамија, често се назива колевком цивилизације. Месопотамско наслеђе је утицало и обликовало цивилизације Старог света на различите начине, као што су измишљање писања, математике, права, астрологије и многих других области. Ирак је дом различитих етничких група које су допринеле широком спектру ирачке културе. Земља је позната по својим песницима, архитектама, сликарима и вајарима који су међу најбољима у региону, а неки од њих су светске класе. Земља има једну од најдужих писаних традиција на свету, укључујући архитектуру, књижевност, музику, плес, сликарство, ткање, грнчарство, калиграфију, клесарство и обраду метала.

Поред тога, Ирак прихвата и слави достигнућа своје прошлости у предисламским временима, као и у исламско доба током исламског златног доба када је Багдад био главни град Абасидског калифата .

Уметност мини| Рељеф из 7. века пре нове ере који приказује Ашурбанипала ( р. 669–631. п. н. е.) и три краљевска пратиоца у кочији Ирачка уметност има дубоко наслеђе које сеже у прошлост до античких времена и односи се на сва дела визуелне уметности која потичу из географског региона од древних месопотамских периода. Месопотамска уметност укључује омиљене теме као што су божанства, сама или са обожаваоцима, и животиње у неколико типова сцена: понављане у редовима, појединачне, боре се једна са другом или са човеком, саме се суочавају са животињама или поред човека или бога у Господару Мотив животиња, или дрво живота.Convenient summaries of the typical motifs of cylinder seals in the main periods are found throughout in Teissier

Током Абасидског калифата, који је владао из срца Месопотамије, грнчарија је постигла висок ниво софистицираности, калиграфија је почела да се користи за украшавање површина украсних предмета и илуминираних рукописа, посебно су курански текстови постали сложенији и стилизованији. Thames & Hudson, [World of Art series], 1999, London. Прва ирачка уметничка школа основана је током овог периода, омогућавајући занатлијама и занатима да цветају.Dabrowska, K. and Hann, G., Iraq Then and Now: A Guide to the Country and Its People, Bradt Travel Guides, 2008, p. 278 Међу познатим абасидским уметником је Јахја Ал-Васити који је живео у Багдаду у касном абасидском добу (12. до 13. век) и био је истакнути уметник Багдадске школе. Његова најпознатија дела укључују илустрације за књигу Макамат (Скупштине) из 1237. године, серију анегдота друштвене сатире коју је написао ал-Харири."Baghdad school," in: Encyclopædia Britannica, Online:; Esanu, O., Art, Awakening, and Modernity in the Middle East: The Arab Nude, Routledge, 2017, [E-book edition], n.p. Ал-Ваитијеве илустрације послужиле су као инспирација за модерни Багдадски уметнички покрет 20. века.Wijdan, A. (eds) Scorpion, 1989, p.166

Језици Главни језици који се говоре у Ираку су месопотамски арапски и курдски, затим ирачки туркменски/туркомански дијалект турског језика и неоарамејски језици (посебно калдејски и асирски ). Арапски и курдски су написани верзијама арапског писма. Од 2005. године, туркменско/туркоманско је прешло са арапског писма на турско писмо.

Поред тога, неоарамејски језици користе сиријско писмо . Други мањи језици мањина су мандајски, енглески, шабаки и јерменски.

Према Уставу Ирака (члан 4):

Арапски језик и курдски језик су два званична језика Ирака. Право Ирачана да школују своју децу на свом матерњем језику, као што су туркменски, сиријски и јерменски, биће загарантовано у државним образовним институцијама у складу са образовним смерницама, или на било ком другом језику у приватним образовним институцијама.

Древни Сумерски (𒅴𒂠 ЕМЕ.ГИР 15 " матерњи језик ") је био језик старог Сумера и језички изолат који се говорио у Месопотамији (Ирак). Сумерски језик је најранији познати писани језик „Протописмени“ период сумерског писања обухвата ц. 3300 до 3000. п. н. е.. У овом периоду записи су искључиво логографски, са фонолошким садржајем. Најстарији документ протописменог периода је Киш плоча. Фалкенштајн (1936) наводи 939 знакова коришћених у протописменом периоду ( касни Урук, 34. до 31. век). Током 3. миленијума пре нове ере, развила се интимна културна симбиоза између Сумерана и Акађана који су говорили семитски, што је укључивало широко распрострањену двојезичност. Утицај сумерског и источносемитског језика акадског један на други је очигледан у свим областима, од лексичког позајмљивања у значајној мери до синтаксичке, морфолошке и фонолошке конвергенције. Ово је подстакло научнике да сумерски и акадски језик у трећем миленијуму пре нове ере називају Спрацхбундом.

Књижевност

предисламска мини| Потопна плоча Епа о Гилгамешу Сумерска књижевност чини најранији познати корпус забележене литературе, укључујући верске списе и друге традиционалне приче које је одржавала сумерска цивилизација и које су углавном сачувала каснија акадска и вавилонска империја. Ови записи су писани на сумерском језику током средњег бронзаног доба.

Сумерани су измислили један од првих система писања, развијајући сумерско клинасто писмо од ранијих протописаних система око 30. века пре нове ере. Сумерски језик је остао у службеној и књижевној употреби у Акадском и Вавилонском царству, чак и након што је говорни језик нестао из становништва; писменост је била широко распрострањена, а сумерски текстови које су студенти преписивали имали су велики утицај на каснију вавилонску књижевност.

Поезија Поезија је најдоминантнији облик књижевности у Ираку, а земља је позната по томе што има значајне песнике.

Древна мезопотамска песма даје прву познату причу о проналаску писања :

Пошто су гласникова уста била тешка и није могао да понови [поруку], Господар Кулабе је потапшао неку глину и ставио речи на њу, као плочу. До тада није било речи на глини.

— Сумерска епска песма Енмеркар и господар Арате . Око 1800. п. н. е.Гилгамеш ( сумерски : 𒀭𒄑𒉋𒂵𒈨𒌋𒌋𒌋, романизовано: Гилгамеш ; првобитно сумерско : 𒀭𒉋𒂵𒈩, романизовано: Билгамеш ) је био главни херој у древном Гилгамском промешаном писцу Гилгамеша у мојој античкој Гилгамеш.

Еп о Гилгамешу ( /ˈɡɪлɡәмɛʃ/) је епска песма из древне Месопотамије, која се сматра најранијом преживелом запаженом литературом. Књижевна историја Гилгамеша почиње са пет сумерских песама о Билгамешу (сумерски за "Гилгамеш"), краљу Урука, које датирају из Треће династије Ура ( око 2100. п. н. е.). Ове независне приче су касније коришћене као изворни материјал за комбиновани еп на акадском . Прва сачувана верзија овог комбинованог епа, позната као "старобабилонска" верзија, датира из 18. века пре нове ере и насловљена је по његовом инципиту, Схутур ели схарри ("Превазилажење свих других краљева"). Само неколико таблета је преживело. Каснија стандардна вавилонска верзија коју је саставио Син-леки-уннинни датира из 13. до 10. века пре нове ере и носи инципит Сха накба имуру („Онај који је видео бездан“, модерним речима: „Онај који види непознато "). Отприлике две трећине ове дуже верзије од дванаест таблета је враћено. Неке од најбољих копија откривене су у рушевинама библиотеке асирског краља Асурбанипала из 7. века пре нове ере.

мини|199x199п| Ал-Мутанаби, који се сматра једним од највећих, најистакнутијих и најутицајнијих песника на арапском језику ; велики део његовог дела преведен је на преко 20 језика широм света.

Пост-исламски Током Абасидског калифата, добро успостављена традиција поезије и даље је била најдоминантнији облик књижевности. Поред тога, абасидску књижевност је карактерисала појава многих нових жанрова и научне и софистициране критичке свести.

Багдад је еволуирао у значајан културни, комерцијални и интелектуални центар муслиманског света . Ово, поред смештаја неколико кључних академских институција, укључујући Кућу мудрости, као и домаћинства мултиетничког и мултирелигијског окружења, донело је граду светску репутацију „Центра учења“.

Савремени Неке од најважнијих личности ирачке књижевности 20. века су Сафа Кхулуси Маруф Русафи и Даиси Ал-Амир, Јамил Захави, Јавахири и Кхазал ал Мајиди.

Архитектура мини|197x197п| Заха Хадид је била ирачки архитекта, уметник и дизајнер, препозната као главна фигура у архитектури касног 20. и почетка 21. века. Позната је по томе што је била под утицајем сумерских древних градова. Древна архитектура Месопотамије, која обухвата неколико различитих култура и обухвата период од 10. миленијума пре нове ере, када су прве сталне грађевине изграђене у 6. веку пре нове ере. Међу месопотамска архитектонска достигнућа су развој урбаног планирања, дворишне куће и зигурати . У Месопотамији није постојала архитектонска професија; међутим, писари су састављали и управљали градњом за владу, племство или племство. Локална архитектура Ирака је често била заснована на народној архитектури наслеђиваној с једне генерације на другу. Пошто је ирачко друштво састављено од мултикултуралних друштвених група са различитим архитектонским наслеђем, стари ирачки градови имају неколико типова архитектуре и урбаних облика.

Ирак је познат по томе што има архитекте светске класе, као што су Заха Хадид, Рифат Чадирји и Хишам Н. Ашкоури, између осталих.

Филм Док је прва ирачка филмска пројекција одржана 1909. године, биоскоп се није сматрао културном активношћу или разонодом све до 1920-их. Први биоскопи, попут чувеног биоскопа ал-Завра на ужурбаној багдадској улици ал-Рашид, приказивали су углавном америчке нијеме филмове за британске грађане. Четрдесетих година 20. века под владавином ирачког краља Фејзала II, почела је права ирачка кинематографија. Уз подршку британских и француских финансијера, компаније за производњу филмова основале су се у Багдаду. Багдадски студио је основан 1948. године, али се убрзо распао када су се распламсале тензије између арапских и јеврејских оснивача. Углавном, производ су биле чисто комерцијалне, лепршаве романсе са пуно певања и плеса који се често дешавају у малим селима. Студио Свет уметности (Дуниат Алфанн), који су основали глумци, посегнуо је за озбиљнијим послом. Године 1955. продуцирали су Фитна ва Хассан Хаидара Ал-Омара, ирачко препричавање Ромеа и Јулије, које је привукло међународну пажњу. Али углавном је владавина јаке песнице обесхрабрила било какве друштвено релевантне филмове. 1959. године, када је збачена влада краља Фејзела II, основана је Општа организација кинематографа и позоришта са циљем да промовише политичке циљеве новог режима, како у документарним тако и у играним филмовима. Типични су били документарни филмови попут пројекта Ал Магхисхи из 1969. године, који је приказао владине кампање за наводњавање и Венчање на небу из 1967., који слави ваздухопловство и њихов систем наоружања. Револуција из 1968. која је довела на власт Баас партију додатно је учврстила владину контролу филмског материјала и потребу државе да сви филмови потврђују њену моћ.