Пракса хришћанства у Кореји је маргинална у Северној Кореји, али значајна у Јужној Кореји, где се врти око протестантизма и католицизма, чинећи 8,6 милиона и 5,8 милиона"Catholic Church in Korea Statistics 2017". . Retrieved 12 April 2018. чланова, респективно. Хришћанство у облику католицизма први пут су увели конфуцијански научници који су га упознали у Кини током касног периода династије Чосон . Године 1603, Ии Су-гванг, корејски политичар, вратио се из Пекинга носећи неколико теолошких књига које је написао Матео Рићи, италијански језуитски мисионар у Кини. Почео је да шири информације у књигама, уводећи хришћанство у Кореју. Године 1787, краљ Јеонгјо од Јосеона је званично забранио католицизам као „злу праксу“, прогласивши га јеретичким и строго забрањеним. Католицизам је 1785. поново увео Ји Сеунг-хун, а француски и кинески католички свештеници су убрзо позвани од стране корејских хришћана.
Чланови краљевске породице Јосеон виде нову религију као субверзивни утицај и прогањају њене најраније следбенике у Кореји, што је кулминирало католичким прогоном 1866. године, у којем је убијено 8.000 католика широм земље, укључујући девет француских свештеника мисионара. Касније у деветнаестом веку, отварање Кореје према спољном свету постепено је донело више верске толеранције према хришћанима.
Цркву Сорае, која је била прва протестантска црква у Кореји, основао је Сео Санг-Рјун 16. маја 1883. Лее Соо-јунг, један од првих протестаната у Кореји, крштен је у Јапану 29. априла 1883. и написао је чланак на енглеском о Миссионари Review of the Ворлд како би позвао више америчких мисионара да уђу у Кореју 13. децембра 1883. Роберт Семјуел Меклеј и Хорас Њутн Ален ушли су у Кореју годину дана касније 1884. Хорас Ален је био севернопрезбитеријански мисионар који је касније постао амерички дипломата. Служио је у Кореји до 1905. године, а до тада су му се придружили многи други.Kim, Sang-Hwan (1996). "The impact of early Presbyterian missionary preaching (1884–1920) on the preaching of the Korean church" (M.A. thesis), Wilfrid Laurier University.
Раст обе деноминације био је постепен пре 1945. године. Те године је око 2% становништва било хришћанско. Брзи раст је уследио након рата, када је Кореја ослобођена јапанске окупације од стране савезника: до 1991. године 18,4% становништва (8,0 милиона) били су протестанти, а 6,7% (2,5 милиона) католици. Католичка црква је повећала своје чланство за 70% у десет година које су претходиле 2007. У међувремену, источно православље чини око четири хиљаде присталица у Јужној Кореји, или 0,005% укупног становништва. У Кореји су се такође развиле бројне неортодоксне секте, попут Цркве уједињења коју је 1954. основао Сун Мјунг Мун . Од 2015. године, 27,6% становништва Јужне Кореје су хришћани.
Утицај на образовање је био одлучујући, пошто су хришћански мисионари основали 293 школе и 40 универзитета, укључујући три од пет најбољих академских институција. Хришћанство је било повезано са раширенијим образовањем и западном модернизацијом. Католицизам и протестантизам се виде као религија средње класе, омладине, интелектуалаца и урбаних становника, и били су централни у тежњи Јужне Кореје за модерношћу и вестернизацијом након завршетка Другог светског рата и ослобођења Кореје. Почетком 21. века, међутим, раст протестантизма је успорен, можда због скандала који укључују црквено вођство, фундаментализам и сукобе између различитих секти. Неки аналитичари то приписују и претерано ревносном мисионарском раду.
Културни значај Професор Џејмс Х. Грејсон са Школе за источноазијске студије Универзитета у Шефилду наводи да је протестантизам био динамична сила у животу Корејаца и да је имао позитиван утицај на друге религије. Католици и будисти морали су да се такмиче за лојалност и пажњу, а то је инспирисало бројне мање секте. Они су усвојили многе методе које су увели протестанти. Утицај на високо образовање у Кореји био је одлучујући јер су хришћани основали 293 школе и 40 универзитета, укључујући 3 од 5 најбољих академских институција. Сукман тврди да су Корејци од 1945. године католицизам и протестантизам надалеко видели као религију средње класе, омладине, интелектуалаца, урбаниста и модернизатора. Била је моћна сила која је подржавала тежњу Јужне Кореје ка модерности и вестернизацији, као и противљење старом јапанском колонијализму и комунизму Северне Кореје.
Пре Корејског рата (1950–1953), две трећине корејских хришћана живело је на северу, али је већина касније побегла на југ. Није познато тачно колико је хришћана данас остало у Северној Кореји. Постоји неизвесност око тачног броја у Јужној Кореји. До краја 1960-их, процењује се да је у Јужној Кореји било пола милиона католика и милион протестаната, али током периода „бума конверзије“ који се завршио 1980-их, број католика и протестаната се у Јужној Кореји повећао брже него у било ком другом друга земља. Јужнокорејски попис из 2005. показао је да се 29,2 одсто становништва изјашњава као хришћани, у односу на 26,3 одсто пре десет година.Figures from the 2005 census. . Figures from the 1995 census. Католици имају тенденцију да буду боље образовани од већине других верских група у Јужној Кореји, у смислу да имају велики број дипломираних (50,4%) и постдипломских диплома (11,6%) по глави становника. Презбитеријанска црква има највећи број чланова било које протестантске деноминације у Јужној Кореји, са близу 20.000 цркава повезаних са две највеће презбитеријанске деноминације у земљи. Православно хришћанство под јурисдикцијом Цариградске васељенске патријаршије је мала мањинска религија у Јужној Кореји са око 4.000 званичних припадника 2013. године.
Јужна Кореја пружа други највећи број хришћанских мисионара на свету, надмашивши га само Сједињене Државе. ГМС, мисионарско тело "Хапдонг" Генералне скупштине Презбитеријанске цркве Кореје, је највећа појединачна мисионарска организација у Јужној Кореји.
Јужнокорејски мисионари служе у земљама 10/40 прозора, које су више непријатељски расположене према Западњацима. Године 2000. било је 10.646 јужнокорејских протестантских мисионара у 156 земаља, заједно са неоткривеним бројем католичких мисионара. Према чланку из 2004. године, „Јужна Кореја је послала више од 12.000 мисионара у преко 160 земаља у поређењу са око 46.000 америчких и 6.000 британских мисионара, према мисионарским организацијама у Јужној Кореји и Западу“. Према чланку из 2007. године, „Кореја има 16.000 мисионара који раде у иностранству, на другом месту после САД“. Јужна Кореја је 1980. послала 93 мисионара, а до 2009. око 20.000 корејских мисионара.
Арон Тан, директор хонгконшке архитектонске фирме под називом Ресеарцх Арцхитецтуре Десигн, описао је ноћну сцену Сеула као "пуну светлећих хришћанских крстова".
Раст хришћанства десно|мини| Хришћански део становништва Јужне Кореје
Апел на северу Хришћанство, посебно католицизам и протестантизам, имали су посебну привлачност за Корејце на северу. Између 1440. и 1560. године дошло је до миграција у северне провинције, које су биле осмишљене да ојачају границу. Ово је створило друштво мешовитог порекла без аристократије и без дугогодишњих верских институција. Међутим, имала је јаку и амбициозну трговачку класу, као и снажну војну традицију. Локалне елите су добиле административне позиције и усвојиле конфучијански литерарни стил живота, али није било лако доћи до високих позиција. Током јапанске колонијалне владавине од 1910. до 1945. године, Север је постао индустријски регион Кореје. Подручје је било веома пријемчиво за католичке и протестантске мисионаре крајем деветнаестог века, који су донели западњачка знања и основали болнице и медицинску негу западног стила, школе и прозор у шири свет. Елите средње класе слале су своје синове у католичке или протестантске школе. Заузврат, синови су постали снажни националисти који су Сједињене Државе сматрали тачком окупљања у опозицији јапанском колонијалном империјализму . У преокрету претходне јужне доминације, Север је произвео многе утицајне личности у корејској историји. После 1945. године, државна политика Северне Кореје под совјетским утицајем атеизма као главног аспекта џучеа довела је до тога да већина хришћана побегне у Јужну Кореју у потрази за верском слободом .
Академска симпатија Књиге Матеа Ричија, које је креирао да би користио кинеске идеограме и концепте за увођење католицизма, изазвале су академске контроверзе када их је Ји Гванг-џонг донео у Кореју. Академици су остали критични према новој мисли дуги низ година. Почетком 17. века, Ји Су-гванг, судски научник, и Ју Монг-ин, министар у влади, написали су веома критичке коментаре о Ричијевим делима. Током наредна два века, академска критика католичких веровања се наставила, јер је поништила конфучијанско поштовање старешина и традиције. Неки научници су, међутим, били више наклоњени католичанству. Чланови школе Силхак (실학; „практично учење“) веровали су у друштвену структуру засновану на заслугама, а не на рођењу (видети класна дискриминација ), и стога су им се често супротстављали главни академски естаблишменти.
Силхак научници су доживљавали католицизам као идеолошку основу за њихова веровања и стога их је привукло оно што су видели као егалитарне вредности католицизма. Када је католицизам коначно успостављен у Кореји у 18. веку, већ је постојао значајан број образованог мишљења које му је наклоњено, што је било пресудно за ширење католичке вере 1790-их. Студија из 1801. године показала је да 55% свих католика има породичне везе са школом Силхак.
Лаичко вођство Као резултат утицаја школе Силхак, католицизам у Кореји је почео као аутохтони лаички покрет, а не да су га углавном организовали страни мисионари. Први католички молитвени дом основао је 1784. године у Сеулу Ји Сеунг-хун, дипломата који је крштен у Пекингу. Године 1786, Ји је наставио да успоставља хијерархију свештеника лаика. Иако је Ватикан 1789. пресудио да је именовање свештеника лаика прекршило канонско право, у Кореји су домородачки лаици, а не страни прелати, пренели католичанство многима. Пошто је хришћанство у Кореји започело као масовни напор, оно се брже ширило међу становништвом.
Хангул, писменост и образовање Хангул, фонемско корејско писмо које су око 1446. измислили научници на двору Сеџонга Великог,Merit Students Encyclopedia, Vol. 10, New York and London, 1980, је био мало коришћен неколико векова због перципиране културне супериорности класичног кинеског (позиција слична оној латинског у Европи ). Међутим, Католичка црква је постала прва корејска верска организација која је званично усвојила хангул као своје примарно писмо. Бискуп Симеон-Франсоа Бернеук (1814–1866) наредио је да се сва католичка деца уче да је читају. Хришћанска литература штампана за употребу у Кореји, укључујући и ону коју користи мрежа школа које су основали хришћански мисионари, углавном је користила корејски језик и писмо хангул који се лако учи. Ова комбинација фактора резултирала је повећањем укупне стопе писмености и омогућила ширење хришћанског учења изван елите, која је углавном користила кинески. Већ 1780-их, делови јеванђеља су објављени на хангулу; доктринарне књиге као што је „Југио Иоји“ (주교요지) појавиле су се 1790-их, а католичка песмарица је штампана око 1800.
Џон Рос, шкотски презбитеријански мисионар са седиштем у Шењангу, завршио је свој превод Новог завета на корејски 1887, а протестантске вође су започеле масовну дистрибуцију. Поред тога, основали су бројне школе, прве модерне образовне институције у Кореји. Методистичка школа Паицхаи за дечаке основана је 1885. године, а методистичка Евха школа за девојчице (касније постала Евха Воманс Университи ) је уследила 1886. године. Ове, и сличне школе основане убрзо након тога, помогле су ширењу протестантизма међу обичним људима. Протестанти су надмашили католике као највећа хришћанска група у Кореји. Женска писменост је нагло порасла, пошто су жене раније биле искључене из образовног система.
Хришћанство под јапанском окупацијом, 1910–1945