Емират Трансјордан () био је британски протекторат успостављен 11. априла 1921, који је као такав остала до стицања формалне независности 1946. године.
Након пораза Османског царства у Првом свјетском рату, регион Трансјордана је био под управом Администрације окупираних непријатељских територија — Исток; након британског повлачења 1919, регија је стекла фактично признање као дио Арапске Краљевине Сирије под Хашемитима, која је обухватала територије које су се углавном састојале од данашње Сирије и Јордана. Трансјордан је постао ничија земља након битке код Мајсалуна у јулу 1920, током које су Британци у сусједној Мандатној Палестини одлучили да избјегну „сваку дефинитвну веза између ње и Палестине”. Абдулах је ступио у регију у новембру 1920, преселивши се у Аман 2. марта 1921; касније током мјесеца је одржана конференција са Британцима током које је договорено да ће Абдулах ибн Хусеин управљати територијом под окриљем Британског мандата за Палестину са потпуно самоуправним системом.
Хашемити су владали протекторатом, као и сусједним Мандатним Ираком и, до 1925, Краљевином Хиџаз на југу. Емират је 25. маја 1946. постао „Хашемитска Краљевина Трансјордан”, стекавши пуну независност 17. јула исте године у складу са Лондонским уговором, чије ратификације су размијењене у Аману.
Након анексије Западне обале у Палестини 1949. и „сједињења” обје обале ријеке Јордан, земља је уставно преименована у „Хашемитску Краљевину Јордан”, познатија као Јордан.
Позадина
Од јула 1915. до марта 1916. размијењен је низ од десет писама између шерифа Меке Хусеина ибн Алија и британског високог комесара за Египат потпуковника сер Хенрија Макмагона. У писмима — посебно оним од 24. октобра 1915 — британска влада се сложила да призна арапску независност након рата у замјену да шериф Меке покрене арапски устанак против Османског царства. Подручје арапске независности одређено је као „у ограничењима и границама које је предложио шериф Меке”, са изузетком приобалном подручја које лежи западно од „каза Дамаск, Хомс, Хама и Алепо”; опречна тумачења овог описа изазвала су велике контроверзе у наредним годинама.
Оптилике истовремено, потписан је још један тајни уговор између Уједињеног Краљевства и Француске (уз сагласност Русије и Италије) да би се одрадиле њихове обострано договорене сфере утицаја и контроле у евентуалној подјели Османског царства. Примарни преговори који су довели до споразума одржани су између 23. новембра 1915. и 3. јануара 1916; 3. јануара британски дипломата Марк Сајкс и његов француски колега Франсоа Жорж-Пико парафирали су договорени меморандум. Споразум су ратификовале њихове владе 9. и 16. маја 1916. године. Споразум је додијелио Уједињеном Краљевству контролу над данашњим јужним Израелом и Палестином, Јорданом и јужним Ираком, као и додатно мало подручје око луке Хаифа и Акра, који би се омогућио приступ Средоземљу. Палестина, са мањим границама него касније Мандатна Палестина, требала је да потпадне под „међународну управу”. Споразум је првобитно коришћен као основа за Англо-француски -{modus vivendi}- из 1918, који је осигурао оквир за Управу окупиране непријатељске територије на Леванту. Убрзо након рата, Фрацуска је уступила Палестину и Мосул Британцима. Географско подручје које је касније постало Трансјордан, додијељено је Британцима.
Позна османска власт мини|усправно|лево|Османски санџаци који покривају подручја Палестине, Трансјордана и Сирије.
Под османском влашћу, већина Трансјордана била је дио Сиријског вилајета, првенствено Хауранског и Маанског санцака. Становници сјеверног Трансјордана су традиционално били везани за Сирију, а становници јужног са Арапским полуострвом. Није постојала османска каза под именом Трансјордан, постојале су казе Ајлун, Балка, Карака и Маан. У другој половини 19. вијека, Танзимат је поставио темеље за обрзовање државе у овој области. Хиџашка жељезничка пруга је завршена 1908. и у великој мјери је олакшала пут на хаџ сиријском рутом од Дамаска, као и проширење османског војног и административног домена на југ.
Успостављање Емирата
мини|десно|Проглас Херберта Семјуела у Салту 21. августа 1920. у дворишту . Семјуел је неколико дана касније опоменуо Керзона, који је рекао: „Нема говора о успостављању било какве британске администрације у тој области”. мини|десно|Британски високи комесар Херберт Семјуел чита говор пред гомилом, априла 1921. године.
Арапски устанак и Краљевина Сирија
Током Првог свјетског рата, велики дио борби Арапског устанка водио се на подручју Трансјордана. Уз помоћ официра британске војске Т. Е. Лоренса, шериф Меке Хусеин ибн Али је предводио успјешну побуну која је допринијела поразу Османског царства и његовом парчању. Послије битке код Акабе 1917, османске снаге су биле принуђене да се повуку из града. Британско министарство иностраних дјела је 1918. у извјештају о арапском положају источног од Јордана, наводи: „Почетком 1918, убрзо након што је освојен јужни дио Палестине, Форин офис је утврдио да треба признати Фејсалову власт над подручјем које контролише источно од ријеке Јордан. Можемо да потврдимо ово наше признање чак и ако наше снаге тренутно не контролишу већи дио Трансјордана.” У марту 1920, Фејсал ибн Хусеин је у Дамаску прогласио Хашемитску Краљевину Сирију, која је обухватала већину онога што је касније постао Трансјордан. У овом тренутку, на ријетко насељен јужни дио Трансјордан полагале су право и Фејсалова Сирија и Краљевина Хиџаз његовог оца. Након додјељивања мандата Француској и Британији на Санремској конференцији у априлу, Британци су од 1. јула 1920. именовали Херберта Семјуела за високог комесара у Палестини са надлежношћу за област западно од Јордана.
Пут до Емирата
Након што су Француска успјешном опсадом Дамаска 24. јула 1920. укинули Краљевину Сирију, Трансјордан је за кратко вријеме постао ничија земља или, како је Семјуел рекао, „… политички напуштена”. У августу 1920. одбачен је Семјуелов захтјев да се граница британске територије прошири преко ријеке Јордан и да се Трансјордан стави под административну контролу. Британски министар иностраних дјела Керзон је умјесто тога предложио да се британски утицај у Трансјордану унаприједи слањем неколико политичких званичника, без војне пратње, да подстакну самоуправу и удијеле савјете мјесним вођама територије. По Керзоновим упутствима, Семјуел је организовао састанак са трансјорданским вођама, гдје је представио британске планове за територију. Мјесне вође су добили увјерења да Трансјордан неће доћи под палестинску управу и да неће бити разоружања или регрутације. Семјуелови услови су прихваћени, он се вратио у Јерусалим, остављајући капетана Алека Киркбрајда као британског представника источно од ријеке Јордан, све до доласка Абдулаха, брата недавно свргнутог краља Фејсала, који је 21. новембра 1920. умарширао у Маан предводећи армију од 300 људи из хеџаског племена Отајба. Без суочавања са противницима, Абдулах и његова армија су ефективно заузели већи дио Трансјордана до марта 1921. године.
Веза са Палестином
Почетком 1921, прије сазивања Каирске конференције, Средњеисточно одјељење Колонијалне канцеларија представило је ситуацију на сљедећи начин:
Каирску конференцију у марту 1921. сазвао је Винстон Черчил, тадашњи британски секретар за колоније. Пошто су мандати Палестине и Ирака додијељени Британији, Черчил је желио да се консултује са стручњацима са Средњи исток. На његов захтјев, Гертруд Бел, Перси Кокс, Т. Е. Лоренс, Кинахан Корнвалис, Арнолд Т. Вилсон, ирачки министар рата Џафар ел Аскари, ирачки министар финансија Сасон Хескајл и други, окупили су се у Каиру у Египту. Додатно отворено питање била је политика коју је требало усвојити у Трансјордану како би се спријечило покретање антифранцуских војних акција унутар савезничке британске зоне утицаја. Хашемити су били Придружене силе током рата и мирно рјешење је било хитно потребно. Двије најзначаније одлуке Конференције биле су да се ирачки пријесто понуди емиру Фејсалу ибн Хусеину (постао је Фејсал I од Ирака), а Емират Трансјордан његовом брату Абдулаху ибн Хусеину (постао Абдулах I од Трансјордана). Конференција је дала политички план за британску администрацију и у Ираку и у Трансјордану, а нудећи ове двије регије синовима Хусеина ибн Алија, Черчил је изјавио да би дух, ако не и слово, британских ратних обећање Арапима могао бити испуњен. Након даљих разговора Черчила и Абдулаха у Јерусалиму, обострано је договорено да Трансјордан буде примљен у палестинско мандатно подручје као арапска земља одвојена од Палестине, с тим да ће у почетку шест мјесеци бити по номиналном влашћу емира Абдулах и да неће бити дио националног огњишта за Јевреје, које би било успостављено западно од ријеке Јордан. Абдулах је именован за емира у априлу 1921. године.
мини|десно|Изборна сала у Трансјордану. Први општи избори одржани су 2. априла 1929. године.
Правни савјетници министарстава иностраних дјела и за колоније 21. марта 1921. одлучили су да уведу Члан 25. у Мандат за Палестину, којим је Трансјордан стављен под палестински мандат и наведено да на тој територији Британија може „одложити или задржати” те чланове мандата који се односе на националног огњиште за Јевреје. Карзон га је одобрио 31. марта 1921, а ревидирани коначни нацрт мандата (укључујући Трансјордан) прослијеђен је Друштву народа 22. јула 1922. године. У августу 1922, британска влада је представила Друштву народа меморандум према којем ће Трансјордан бити укључен у мандат, без примјене одредби везаних за насељавање Јевреја. Трансјордански меморандум је Савјет Друштва народа усвојио 16. септембра 1922. као додатак Мандату за Палестину.
Успостављање Абдулах је успоставио своју владу 11. априла 1921. године. Територија којом је Британија управљала западно од ријеке Јордан била је Палестина, док је источно од Јордана био Трансјордан. Технички, били су под једним мандатом, али у већини званичних докумената се према њима односило као према два одвојена мандата. Палестинска Наредба у Савјету из 1922, који је успоставио правну основу за Мандатарну владу у Палестини, експлицитно је искључио Трансјордан из њене примјене, осим што су Високом комесару додијељена одређена дискрециона права. У априлу или мају 1923. Трансјордан је добио одређени степен независности са Абдулахом као владаром и Сент-Џоном Филбијем као главним представником.
Хашемитски емир Абдулах, старији син британског ратног савезника Хусеина ибн Алија, постављен је на пријесто Трансјордана. Примјенљиви дијелови Мандата за Палестину наведени су у одлуци од 16. септембра 1922, којом је потврђена посебна управа Трансјордана. Владу територије је, према мандату, образовао Абдулах. Британија је признала Трансјордан као независну владу 15. маја 1923. и постепено се одрицала контроле, ограничавајући свој надзор на финансијска, војна и спољнополитичка питања. То је утицало на циљеве ревизионистичког ционизма, коки је тражио државу на обје обале Јордана. Покрет је тврдио да је практично одвојио Трансјордан од Палестине и тако смањио подручје на којим би се могла успоставити будућа јеврејска држава у регији.
Границе