мини|420x420п|Мачу Пикчу Митологија Инка је скуп легенди и колективног сећања на цивилизацију Инка, која је постојало на простору данашњих држава Колумбија, Еквадор, Перу, Боливија, Чиле и Аргентина, обухватајући у првом реду, систематски, територије централних висоравни од Перуа на северу.
Митологија Инка је била успешна због политичког, трговачког и војног утицаја, пре освајања територија јужно и северно од Куска, што је касније довело до стварања царства. Идентитет народа Кечуа у Перуу и Боливији; и Кичуа у Еквадору; они деле ову просторну и религиозну перцепцију која их уједињује кроз њихово најзначајније божанство: бога Инти.
Митологију Инка чинио је низ легенди и митова, који су одржавали пантеистичку религију Царства Инка, централизовану у Куску. Народ Инка је обожавао своје богове, као и у другим многобожачким религијама. Нека имена богова налазимо само у појединим провинцијама народа Инка. Касније су сви ови богови уједињени и формирали оно што се назива прави пантеон Инка.
Оно што је космогонија Инка примењивала у области веровања треба сматрати једним од најважнијих инструмената коришћених у процесу формирања империје уз економске, друштвене и административне трансформације.
Уопштено говорећи, митологија или религија Инка укључује многе приче и легенде које покушавају да објасне или симболизују веровања Инка.
Основна уверења Научна истраживања показују да су системи веровања Руна (говорници кечуанског) били интегрисани са њиховим погледом на космос, посебно у погледу начина на који су Руне посматрале кретање Млечног пута и Сунчевог система гледано из Куска, главног града Тавантинсујуа чији је име значи "стена сове". Из ове перспективе, њихове легене осликавају кретање сазвежђа, планета и планетарних формација, које су све повезане са њиховим пољопривредним циклусима. Ово је било посебно важно за Руне, јер су се ослањале на цикличне пољопривредне сезоне, које нису биле везане само за годишње циклусе, већ и за много шири циклус времена (сваких 800 година). Овакав начин задржавања времена коришћен је да би се обезбедио културни пренос кључних информација, упркос промени режима или друштвеним катастрофама.
Након шпанског освајања Перуа од стране Франциска Пизара, колонијални званичници су спалили записе које су водили Руна. Тренутно постоји теорија коју је изнео Гери Уртон да је куипус могао бити бинарни систем способан да бележи фонолошке или логографске податке. . Ипак, до данас се све што се зна заснива на ономе што су забележили свештеници, из иконографије о грнчарији и архитектури Инка, и из митова и легенди који су преживели међу староседелачким народима Анда.
Легенде о оснивању Инка Манко Капак је био легендарни оснивач династије Инка у Перуу и династије Куско у Куску. Легенде и историја око њега су веома контрадикторне, посебно оне које се тичу његове владавине у Куску и његовог порекла. У једној легенди, он је био син Виракоча. У другом, из дубине језера Титикака га је подигао бог сунца Инти. Међутим, обичанима није било дозвољено да говоре име Виракоча, што је вероватно објашњење за потребу за три легенде о оснивању, а не само за једном.
Било је и много митова о Манку Капаку и његовом доласку на власт. У једном миту, Манко и његов брат Пача Камак били су синови бога сунца Инти. Манко Капак је био обожаван као бог ватре и сунца. У другом миту, Манко је послат са мамом Окло (други помињу бројну браћу и сестре) на језеро Титикака где су поново изронили и настанили се на Исла дел Сол. Према овој легенди, Манка Капака и његову браћу и сестре је бог сунца послао је на земљу и изашли су из пећине Пума Орко у Пакарику Тампу носећи златни штап звани "тапац-иаури". Добили су инструкције да направе Храм Сунца на месту где је штап потонуо у земљу у част бога сунца Интија, њиховог оца. Током путовања, један од Манкове браће (Аиар) је преварен да се врати у Пума Урку и затворен унутра или је претворен у лед, јер је његово непромишљено и окрутно понашање наљутило племена којима су покушавали да владају.
Педро Сармиенто де Гамбоа је написао да је постојало брдо које се назива Тамботоко, око 33 километра од Куска, где се појавило осам мушкараца и жена као првобитни Инка. Мушкарци су били Манко Капак, Аиар Аука, Аиар Качи и Аиар Учу. Жене су биле Мама Окло, Мама Хуако, Мама Ипакура и Мама Рауа.
У другој верзији ове легенде, уместо да изађу из пећине у Куску, браћа и сестре су изашли из вода језера Титикака. Пошто је ово био каснији мит о пореклу од оног о Пакаритамбоу, можда је настао као трик да се моћна племена Ајмара доведу у окриље Тавантинсујоа.
Легенда Инка Вирачоче, Манко Капак је био син Инке Виракоче из Пакарика Тампуа који се налази 25 км јужно од Куска. Он и његова браћа (Аиар Аука, Аиар Качи и Аиар Учу); и сестре (Мама Окло, Мама Хуако, Мама Рауа и Мама Кура) живеле су близу Куска у Пакарику Тампу и уједињавале су свој народ и десет аиллуа које су срели на својим путовањима да би освојили племена долине Куско. Ова легенда такође укључује златни штап, за који се верује да га је Манку Капаку дао његов отац. Према неким верзијама легенде, млади Манко је љубоморно издао своју старију браћу, убио их, а затим постао у Куско.
Божанства Попут Римљана, Инке су дозволиле културама које су интегрисале у своје царство да задрже своје индивидуалне религије. Испод су неки од разних богова које су обожавали народи царства Инка, од којих многи имају преклапајуће одговорности и домене. Осим ако није другачије назначено, може се са сигурношћу претпоставити да су их обожавали различити нарои у одређеним бившим државама.
Апу (Велики господар) је био бог или дух планина. Све важне планине имају своје Апу, а неке од њих примају жртве да би откриле одређене аспекте свог бића. За неке стене и пећине се такође приписује да имају сопствени Апу.
Амару (Света змија) је било божанство змије или змаја често представљано као џиновска крилата змија, најчешће приказана и описивана са кристалним очима, црвенкастом њушком, главом ламе, роговима таруке и рибљим репом. Његова симболика је веома широка: вода, олује, град, мудрост, дуга, Млечни пут, итд. У митологији Инка, био је симбол мудрости; његове слике су смештене у децу Куће знања „Јачај Васикуна“. Амару је био повезан са водама које наводњавају пољопривредна земљишта и које су омогућавале постојање народа Ајмара, а био је повезан и са подземним светом, земљом и земљотресима. Према миту, Амаруси имају и заштитно или деструктивно понашање. Један мит, "Амару Аранвеј", говори о два моћна Амаруа који се боре један против другог, узрокујући уништење и смрт. Као одговор, Виракоча је послао богове Иллапу (Муња) и Ваира (Ветар) да их поразе. Амаруси су покушали да се боре са боговима, а онда су побегли у небо. Вејра их је одвукао назад на земљу снагом ветра, а Илапа их је оборио. Када су два Амара умрла, претворили су се у ланац планина које се налазе у долини дел Мантаро у Перуу.
Атагучу (а.к.а. Атагујо, Атагују) је био бог који се појављује у миту о стварању. Уморан од самоће и самоће, створио је божанска бића да му буду слуге. Истовремено је створио Гуамансурије и послао га на земљу (тачније, провинцију Хуаманчуко). Покрајина је већ била насељена етничком групом званом Гуачеминес. Гуамансури је, као странац, био на услузи групи. Вође Гвашемина имале су сестру по имену Каутагуан; због своје лепоте била је затворена. Међутим, једног дана Гуамансури је завео и оплодио Каутагуану. Када су лидери схватили трудноћу своје сестре, одмах су схватили да је Гуамансури кривац. Ухватили су и спалили Гвамансурија, а затим разасули његов пепео. Гуамансуријев пепео се попео на небо и остао тамо са Атагучуом. Вође су ставили Каутагуан под строги надзор док није родила два јајета и умрла на порођају. Узели су јаја и ставили их у ђубриште где је из њих изашло двоје деце која су вриштала. Слуга се бринуо о деци, дали су им имена Катекуил и Пигуерао. У једној верзији се наводи да је Пигуерао рођен са слабим стањем и да се, стога, вратио свом деди Атагучуу када је умро убрзо након тога. У другој верзији, он подржава свог брата како би победио Гвашемине. Катекуил је отишао тамо где му је умрла мајка и вратио је у живот. Дала му је праћке које му је Гуамансури оставио како би могао да убије Гвашемине. Катекил је убио многе Гвашемине, а остале протерао из земље. Зато је отишао у рај и обавестио Атагучуа да је земља слободна од Гвачемина и замолио га да створи људе који ће је насељавати и обрађивати. Атагучу му је рекао да оде на брдо и на високе пашњаке зване Гуакат, узводно од будућег града Ла Парилла де Санта. Када су тамо, оба брата су извукла домородце из земље користећи златно и сребрно оруђе.
Аукуис су била божанства која су чувала сваки насељени регион.
Аксомама (Мајка кромпира) је била богиња кромпира.
Катекуил (А.к.а. Апоцатекуил, Апу Цатекуил) је био бог чувара дана и добра, као и грома и муња у северним перуанским висоравни. Катекуил и његов брат близанац Пигуерао рођени су из излежених јаја. Катекуил се сматрао регионалном варијантом бога Илапе.
Кавилас је била девичанска богиња која је јела воће, које је заправо била сперма Конираиа, бога Месеца и мајке Које, која је подигла царство. Када је родила сина, захтевала је да отац иступи. Пошто је одбио спустила је бебу на земљу и она је пузала према Конарији. Постидила се због Конирајиног ниског раста међу боговима, и отрчала је на обалу Перуа, где је себе и свог сина претворила у стене.
Часка (Јутарња звезда; а.к.а. Часка Куиллур) је била богиња зоре, сумрака и сумрака, као и богиња лепоте, невиних жена и цвећа. Сматрана је "Венерином звездом" због њених сличности са римском богињом Венером, као и због њеног сјаја изједначеног са хомологном планетом.
Чаупинамца је божанство које се сматра женским панданом бога Париакака. Као и ова последња, Чаупињамка је имала пет сестара, од којих је била најстарија. Она је представљена као крути камен са пет крила.
Чуичу (Дуга; а.к.а. К'уицхи) је прелепа дуга која је била испод оба велика бога (Пунчав и Часка) и која је касније уздигнута у бога племића јер је представљала лепоту која је била резервисана за племиће.
Конираиа је било божанство Месеца које је своју сперму претворило у воће, које је Кавиллака потом појео.
Конопа је мали објекат посебног облика који се обожава на домаћем нивоу у заједницама у Андима у Перуу.
Копакати је била богиња језера.
Екеко је био бог огњишта и богатства. Древни људи су правили лутке које су га представљале и стављале минијатурну верзију својих жеља на лутку; Веровало се да ово доводи до тога да корисник добије оно што жели.
Хуалало Каруинчо (жућкасти планински венац; звани Хуаллало Каруанчо, Валало Карвинчу, Калалу Карванчо) је био бог ватре и главни бог ванка, приказан као човек са псећим особинама, злог профила и прождирање деце. Прогнан у џунгле од Вирацоцха, он живи у самоћи једући животиње, иако се храни и људским месом. Једног дана упознаје дечака и планира да га поједе. Тада дечака који се открива као Инти, бог Сунца, Виракоча поново кажњава и шаље на острво, везаних руку и ногу, на милост и немилост птицама и другим животињама које ће га уједати заувек.
Хуаманцантац (А.к.а. Гуаманцантац) је био бог гвана. Због тога је познат и као "Господар гуана". Представљан је као идол и био је повезан са птицама гваном. Људи са обале су му давали много понуда у циљу вађења гвана за пољопривредна и рибарска питања.
Хуари (Див; звани Гуари) је био главни бог културе Чавина. За њих је Хуари био бог воде и такође је био повезан са кишом, муњама, пољопривредом и ратом. Хуари се може претворити у пуму или у праву муњу. Хуари је био заступљен у Ланзону, који се налази у оквиру Цхавин де Хуантар. Овај монолит би наставио да обожава етник Хуари (вероватно и култура Вари) под истим именом, али са својим карактеристикама. За њих је Хуари био џиновски бог рата и био је повезан са сунцем, водом и пољопривредом. Поред свог џиновског аспекта, Хуари се такође може претворити у човека, змију и ветар. Касније ће га Инке усвојити и у свој пантеон.