Матео Јоргенсон (; Волнат Крик, 1. јул 1999) амерички је бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Визма—лејз а бајк, Освојио је два пута Париз—Ницу, док је по једном освојио Тур оф Оман и Дварс дор Фландерен.
Бициклизмом је почео да се бави од дјетињства, а током јуниорске каријере такмичио се у циклокросу, брском и друмском бициклизму, освојивши у све три дисциплине национално првенство за јуниоре у својој старосној категорији. Године 2019. прешао је у тим Шамбери, а затим у АГ2Р ла мондијал као стажер, али није дебитовао за тим. Године 2020. је прешао у Мовистар, са којим је 2021. возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију и завршио је Париз—Ницу на осмом мјесту. Године 2022. возио је Тур де Франс по први пут, док је 2023. освојио Тур оф Оман, уз класификацију по поенима и класификацију за најбољег младог возача, а завршио је Тур де Романди на другом мјесту.
Године 2024. је прешао у тим Визма—лејз а бајк, са којим је током прве сезоне освојио Дварс дор Фландерен и Париз—Ницу, завршио је Критеријум ди Дофине на другом мјесту, а затим је завршио Тур де Франс на осмом мјесту. Године 2025. освојио је Париз—Ницу по други пут.
Дјетињство и јуниорска каријера
Рођен је у Волнат Крику од оца Сема и мајке Чери, али су се његови родитељи преселили у Бојси док је био беба. Почео је да вози бицикл од малена, а најмањи бициклистичке за дјецу биле су му превелике. Његова шира породица је често ишла на турнеју бициклима у Европу, док је био мали мајка га је возила у приколици, а када је напунио пет година хтио је и сам да почне да вози, због чега су причврстили тагалонг приколицу за задњи дио бицикла његовог оца како би могао и он да окреће педале. Понекад би се десило да заспе у сједишту, мајка би покушавала да га премјести у возило за праћење како би спавао, али он није хтио, о чему је његова мајка касније изјавила да би морао да се смрзне да би напустио бицикл.
Заједно са шест година старијим братом Кристом почео је да вози за локални тим Развој младих возача Бојсија, који је био познат по скраћеници Бирдс. Прво је возио у брдском бициклизму, а затим је почео да вози и у друмском и у циклокросу, а за гријаче за ноге користио је гријаче за руке свог оца. У тиму је возио заједно са својим годиштем, гдје је највећи циљ током године било национално јуниорско првенство, које је први пут освојио 2010. у циклокросу у категорији за возаче од 10 до 12 година. Родитељи су га подстицали да се опроба у другим спортовима, као што су кошарка и фудбал, али га они нису занимали. Оба брата су неколико година тренирали алпско скијање, али би Матео увијек послије скијања узимао да вози бицикл. Током 2013. освојио је јуниорско првенство у вожњи на хронометар у категорији за возаче од 10 до 12 година, а 2014. је освојио крос-кантри првенство у категорији за возаче од 13 до 14 година. Увијек се угледао на брата, који је изабран у амерички национални тим за турнеју по Европи, на коју је и Матео хтио да иде али није могао јер је био доста млађи. Током трка се дешавало да падне и буде крвав, али би увијек настављао да вози, а његов отац је касније изјавио да му је јурење за братом помогло да буде издржљивији и упорнији. Био је одлучан и волио је да доноси одлуке сам, због чега се често сукобљавао са родитељима. Током јуниорске каријере возио је са возачима који су у том узрасту били велике звијезде, он се стално мучио да држи корак са њима, о чему је његов отац касније изјавио да он није био звијезда, али да једноставно није хтио да одустане.
Волио је да вози бицикл, али је сматрао да не може да постане професионалац. На јуниорском првенству 2015. упознао је Тобија Стентона који га је позвао да пређе у тим Хот тјубс, гдје су обично долазили најбољи јуниори у држави. Двије недеље касније отпутовао је са тимом у Европу, на јуниорску трку Тур оф Ирланд, јер је Стентон хтио да он стекне искуство вожње у групи. Јоргенсон никада раније није возио по уским улицама и није возио у групи гдје сви возе близу један другога, о чему је касније изјавио да је тада био још дијете, да је то био велики шок за њега и да се плашио. На трци је нападао рано или је одмах отпадао јер се плашио да вози у групи, али након што се прилагодио, остварио је једну етапну побједу, дошавши сам на циљ који је био на успону. Током 2016. тим је одржавао тренинг камп у Џорџији, гдје су возили кроз неке од истих путева на којима се возила трка Тур де Џорџија између 2003. и 2008. године. Јоргенсон је постављао нове рекорде на успонима, а Стентон је изјавио да је његова мана био превелики притисак и да је покушавао да му избаци самога себе из главе. На америчком јуниорском првенству 2017. највећи фаворит је био Брендон Макналти, који је напао како би достигао бјегунце и пратио га је Гејџ Хечт из тима Хот тјубс, након чега је и Јоргенсон напао и достигао их. Он је наставио да вози на челу у првој групи и помогао је Хечту да освоји првенство, а Стентон је касније изјавио да је то било први пут да је ишао толико брзо и да је то било због тога што није мислио на самога себе, већ је радио за другога.
Током последње сезоне у јуниорима није остварио запажене резултате, а пред крај 2017. отишао је са америчким јуниорским тимом у Европу и почео је да тражи тим за који ће да вози у категорији до 23 године. У тиму Хагенс Берман аксеон су га одбили јер нису имали довољно слободних мјеста, након чега је почео да шаље мејлове разним европским тимовима у којима им се представљао, а у мејлу би написао: „Зовем се Матео Јоргенсон и ја сам 18-годишњи Американац, такмичим се у својој последњој години као јуниор са тимом Хот тјубс сајклинг и америчким јуниорским националним програмом. Ја сам у Европи на припремама за Свјетско првенство и веома сам заинтересован да возим за вас 2018. Као дио репрезентације САД у последње четири године, имао сам прилику да живим и тркам се у Европи и у категорији до 17 година и као јуниор на Купу јуниорских нација. Трке у Европи су оно што развија возача да буде сјајан, и то је оно што ме је привукло вашем програму.“ Изјавио је да је сваког дана послије тренинга слао по три мејла, које је прилагођавао у зависности од тога шта тим очекује од возача и какав им је календар, истакавши да му је требало по сат времена на један мејл како би све детаљно истражио. Од сваког тима је добијао одговор да немају слободног мјеста, а касније је изјавио да тимови из Европе не желе да ризикују са непознатим америчким бициклистима, јер он им шаље податке са трка за које никад нису чули, гдје се такмичио против возача за које такође никад нису чули. Ступио је у контакт са Денијем ван Хаутем из тима Џели бели максис, који му је понудио мјесто у тиму за 2018. иако га није знао и договорили су се да Јоргенсон вози први дио сезоне за амерички јуниорски тим у Европи, а да након тога дође у тимски камп. На трци Роне—алпс изере завршио је на деветом мјесту у генералном пласману, 27 секунди иза побједника, а испред бројних возача тима Шамбери, развојног тима за ворлд тур тим АГ2Р ла мондијал и одмах након трке послао је мејл тиму како би се представио, а они су му тражили да им пошаље своје податке са трке. Двије недеље касније, на трци Ронде де л’Исар, пришао је тренеру Шамберија са којим је разговарао, а затим је размјењивао мејлове са директором, који му је понудио мјесто у тиму за сезону 2019. Изјавио је да је имао среће јер је амерички програм за возаче до 23 године смањио буџет и ограничио путовање по Европи и да би, да је остао у САД, то била изгубљена година за њега.