Јован Ласкарис Калоферос (1325/30–1392) је био богати византијски аристократа који је прешао у католичанство и служио као саветник и дипломата у Краљевини Кипар, папству и Млетачкој републици. Играо је истакнуту улогу у преговорима о окончању раскола цркава између Истока и Запада и покретању општег крсташког рата против Турака Османлија.

Био је ожењен три пута: прво пре 1363. године, са Маријом Кантакузин, ћерком цара Матије Кантакузина; други брак око 1367. године, са Маријом де Мимарс, кипарска племкиња; а трећи 1372. или 1373. године, Луси, племкињи франачке Грчке.

Породица Јован Калоферос је рођен између 1325. и 1330. године.Kazhdan 1991. Нејасно је како је био у сродству са породицом Ласкарис, али нема разлога за сумњу да је био. Имао је брата по имену Максим, који је био протосинђел Цариградске патријаршије 1365. године, и игуман манастира Диомеда 1374. године. Као и његов брат, Максим је подржавао унију цркава.Before 1347, Maximos was an ally of Gregory Akindynos and opposed to Palamism. In 1347, he encountered Gregory Palamas on Mount Athos, and by 1350 was a Palamist. By 1355, he had returned to favouring the ecclesiastical union. See Ryder 2010, p. 166n, and Boehlke 1966, Имали су сестру Евдоксију, која се удала за Андроника Агалона.

Калоферос је био пријатељ и дописник Димитрија Кидона.

Живот

Византијски период Јован Калаферос је подржао цара Палеолога Јована V против претендента Кантакузина, Јована VI, током византијског грађанског рата 1341–1347. године. Касније, под утицајем проповеди Пјера де Томаса, прешао је из православља у католичанство.That his conversion was through the preaching of Pierre is known from a letter of Urban V addressed to Pierre (18 April 1365). A story told in Juan Carmesson's biography of Pierre relates how three Byzantines were converted after God appeared to pass judgement on one of Pierre's critics. These three may have been Kalopheros, his companion Angelos and Kydones. See Boehlke 1966, Када се тајно оженио Маријом Кантакузин, ћерком деспота Матије Кантакузина, цар Јован V га је присилио на изгнанство 1362. или 1363. године. Чини се да су разлози за царево противљење овом браку претња коју је човек Калоферовог богатства и царског порекла представљао када је био у савезу са моћном породицом са историјом супротстављања Палеолозима.

Богатство Калофероса долазило је од земље и трговине. Сматрало се да је његово богатство довољно велико да финансира царског претендента. Ни за време његовог изгнанства, међутим, његова византијска имања нису била конфискована. Имао је комерцијалне везе чак до Египта, Арагона и Кастиље.

Служба код краља Петра I У изгнанству, Јован Калаферос је посетио двор папе Урбана V, који је 18. априла 1365. године, у његово име послао писма са препорукама цару Јовану V, кипарском краљу Петру I, дуждима Лоренцу Целсију од Венеције и Габријелу Адорну од Ђенове и Великом мајстору витезова Хоспиталаца.Iorga 1896, p. 280n. Касније те године преселио се на Кипар и ступио у службу краља Петра I. Са солунским витезом по имену Димитрије Анђел, саобраћеником и пратиоцем у изгнанству, учествовао је у Александријском крсташком рату 1365. године.As recorded in Leontios Makhairas. See Boehlke 1966, pp. 144–145 & 268. Кидонова писма бележе да је постао један од Петрових финансијера и саветника за војна питања.Ryder 2010, p. 158n. Био је један од странаца које је краљ Петар I фаворизовао са феудима и рентама. Заузврат, према Кидону, он је отплатио неке од дугова које је краљ Петар I уговорио током своје турнеје по Европи. Део његовог богатства је можда потицао од плена из Александрије. Учествовао је у три похода 1367. године: Петровом походу на Триполи, ослобађању принца Јована Лузињанског код опкољеног Корика и гушењу побуне код Адалије.& 357.

Око 1367. године, пошто му је умрла прва жена, оженио се Маријом де Мимарс, удовицом кипарског баила Жана де Соасона. Тиме је постао зет Маргарете од Соасона, краљице Јерменије. Платио је спектакуларну невесту од 243.567 кипарских безанта и добио у плодоуживање Маријина кипарска имања. Брак је био кратак. Марија је умрла 1369. или 1370. године.

Авињон, Италија и Кипар После Петровог убиства 1369. године, Јована Калофероса је прогонио режим Јована Лузињанског. 1370. године, оптужен за заверу са Елеонором, мајком младог краља Петра II, ухапшен је. Имања његове жене, које је незаконито задржао, су конфискована. Ослобођен 1371. или 1372. године, напустио је Кипар да служи папству у Авињону.

Године 1372. или 1373. Јован Калоферос је склопио трећи брак са Лусијом, ћерком Ерарда III, барона Аркадије у Грчкој. Био је на Кипру у фебруару 1373. године, када му је краљица Елеонора поверила поруку за свог оца, Петра од Рибагорзе, који је тада боравио у Авињону. Папа Гргур XI га је 22. марта послао у дипломатску мисију у Напуљску краљевину у настојању да координира поморску лигу против Турака Османлија. Крајем јуна, папа га је послао у Републику Ђенову да одбрани надолазећу инвазију Ђенове на Кипар и да убеди Ђеновљане да концентришу своје напоре против Турака. Јован Калоферос је наставио да ради за унију цркава све до 1374. године.

Године 1379. Јован Калоферос је посетио Родос. Подржавао је напоре Џејмса од Боа да оствари своје претензије на Латинско царство. 1382. или 1838. године, на врхунцу свог рата против Наварске компаније, Џејмс је доделио Јовану Калоферу грофовију Кефалонију. Године 1388. Јован Калоферос је постао грађанин Венеције, пошто је већ добио држављанство Ђенове. Тестамент му је саставио у Венецији 5. јула 1388. године, нотар Марко де Рафанели. Убрзо потом се вратио на Кипар.

Јован Калоферос је умро на острву 1392. године, пре 2. септембра, када је вест о његовој смрти стигла до кнежевине Ахаје.Per Jacoby 1968, p. 216; contra Salzmann 2021, pp. 41 & 54, who says that he left Cyprus permanently in 1372 and died in Morea. According to Iorga 1896, p. 280n, it was his son Erard who died in Morea in 1409. Loenertz 1970, pp. 137–138, says that Erard died in 1392, around the same time as his father. Његов наследник је био Ерард Ласкарис, његов син са Луси. Извршилац његовог тестамента био је његов нећак Ерардо Закарија, син Лусијеве сестре Катарине и Андроника Асена Закарије.& 139. Оставио је заоставштину Жану де Соасону, сину свог посинка од прве жене, и ћерки своје пасторке Алисе од исте.

Референце

Литература

.

Eszer, Ambrosius K. (1969). Das abenteuerliche Leben des Johannes Laskaris Kalopheros: Forschungen zur Geschichte der ost-westlichen Beziehungen im 14. Jahrhundert. Harrassowitz. Iorga, Nicolae (1896). Philippe de Mézières (1327–1405) et la croisade au XIVe siècle. Émile Bouillon.

.

.

Ryder, Judith R. (2010). The Career and Writings of Demetrius Kydones: A Study of Fourteenth-Century Byzantine Politics, Religion and Society. Brill. Salzmann, Miriam Rachel (2021). Negotiating Power and Identities Latin, Greek and Syrian Élites in Fifteenth-Century Cyprus (PDF). Verlag des Römisch-Germanischen Zentralmuseums. Thibault, Paul R. (1986). Pope Gregory XI: The Failure of Tradition. University Press of America. Zečević, Nada (2016). The Tocco of the Greek Realm: Nobility, Power and Migration in Latin Greece (14th–15th Centuries). Makart.

Категорија:Умрли 1392. Категорија:Ласкариси Категорија:Кантакузини