мини|Споменик устанку народа Хрватске код Срба. Народноослободилачка борба у Хрватској под руководством Комунистичке партије Југославије развила се убрзо након окупације Југославије, формирања Независне Државе Хрватске и почетка прогона Срба, Јевреја, Рома и антифашистички расположених Хрвата од стране усташа. Ситуација у Хрватској била је другачија од остатка окупиране Југославије, јер се стварањем НДХ промовисала тобожња независност хрватског народа, иако је она била марионетска творевина подређена фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој. Устанак у Хрватској је у почетку био посебно масован у Лици, Кордуну, Банији и Далмацији, као последица усташких прогона пред којима су Срби уточиште углавном нашли међу партизанима, док је у Далмацији владало снажно антиокупаторско расположење због Павелићевог препуштања доброг дела хрватског приморја директној италијанској анексији.
Позадина мини|Територија квислиншке творевине НДХ.
Након извршене окупације Југославије априла 1941. године, договором између Италије и Немачке, које су се у формирању НДХ користиле нерешеним националним питањем у Југославији, власт је у тој квислиншкој творевини (проглашеној 10. априла 1941, након уласка немачлких трупа у Загреб) преузела усташка организација предвођена Антом Павелићем, који је с неколико стотина усташа дошао из Италије 16. априла 1941. године. након успоставе НДХ, вођа ХСС-а Владко Мачек позвао је хрватски народ на лојалност према усташкој власти, а присталице и функционере ХСС-а на сарадњу с новим режимом.
Границе НДХ, у чији је састав ушао већи део Хрватске, Босна и Херцеговина и Срем, одредили су немачки, италијански и мађарски окупатори. Италија је, на основи Римских споразума између Павелића и Мусолинија 18. маја 1941, анектирала велик део Хрватског приморја и Горског Котара, знатан део Далмације и готово сва острва. Мађарска је у априлу окупирала Барању, Међимурје, а у децембру их анектирала.
Режим НДХ је обезбеђивао Немачкој експлоатацију привредних богатстава, потицао мобилизацију радне снаге за њену привреду и остало. Немачка национална мањина имала је у НДХ привилегован статус. Демаркациона линија, која је делила подручје окупиране Југославије на италијанску и немачку интересну зону, ишла је приближно од Самобора, поред Глине, западним делом Баније, поред Босанског Новог, Санског Моста, Мркоњић Града и Доњег Вакуфа те преко Битовње и Трескавице на Дрину. Територија северно од те линије била је под немачким надзором. Италија је анектирану територију назвала Првом зоном. Да би се обезбедио промет копном за потребе окупационих снага те успоставила повезаност од Истре до Црне Горе, подручје између мора и демаркационе линије подељено је линијом Плитвичка језера-Пљешевица-Велика Голија-Прењ-Троглав. Тај појас добио је име Демилитаризована зона, а касније је назван Другом зоном. У тој зони НДХ није смела да подиже утврде ни војне базе. Крајем августа 1941, простор између те зоне и демаркационе линије назван је Трећом зоном.
мини|Усташе су одмах по дласку на власт покренуле масовне злочине геноцида над Србима, Јеврејима, Ромима и свим неистомишљеницима. На простору НДХ, усташе су, водећи се расном теоријом и нацистичком идеологијом и методима, ставили ван закона Србе, Јевреје и Роме. Истребљујући српски народ, усташки режим отпочео је прогон физичким уништавањем и насилним исељавањем. Под ударом усташког терора били су комунисти, антифашисти и сви они Хрвати и Бошњаци, који су изражавали било какво противљење или сумњу у усташки режим. Усташе су прогласиле Србе вековним непријатељима хрватског народа те су над њима покренули геноцид; покољи су попримили широке размере посебице у Кордуну, Банији, Лици и Книнској крајини. на целом подручју НДХ вршена су хапшења и довођења у концентрационе логоре. Ликвидација Јевреја обављана је по усташким одредбама о потреби „заштите аријевске крви и части хрватског народа”. Сва та убиства и хапшења праћена су одузимањем и пљачком имовине Срба, Јевреја и других. Усташе су такође вршиле насилно прекрштавање Срба на римокатоличанство, забраниле ћирилицу и православне верске школе, отпуштале Србе из службе и остало.
Припреме за устанак
Грађанске партије и групације које су до рата деловале у Хрватској, формално су готово престале да постоје и делују. С обзиром на утицај на сељаштво у Хрватској, најзначајнија је била Хрватска сељачка странка. Десно оријентисани део чланства придружио се усташама, део страначких првака емигрирао је с југословенском владом у Лондон. Главни део вођства с Мачеком заузео је став чекања, јер ће, по Мачекову стајалишту, о судбини Хрватске и Југославије после рата ионако одлучивати велике силе.
У тешким условима фашистичке окупације и усташког терора, једино је Комунистичка партија Хрватске, делујући у оквиру јединствене политике Комунистичке партије Југославије, имала постављене задатке за ратне услове: објашњавала је политику окупатора, квислиншки карактер НДХ, супротстављала се усташкој политици распиривања мржње према српском народу истичући притом потребу заједничке борбе Срба и Хрвата у предстојећој Народноослободилачкој борби, осуђивала терор и прогоне посебно над Србима и Јеврејима, који су попримили обележје геноцида, те настпала против ХСС-ове политике чекања и пасивности.
десно|мини|200п|Спомен-плоча на кући у Загребу у којој је 10. априла 1941, на једном од својих бројних састанака у то време, ЦК КПЈ одлучио дизање устанка против окупатора. У време покретања оружане борбе у Хрватској је било око 4.000 чланова КПЈ и 11.000 чланова СКОЈ-а. Одлуку владе Душана Симовића, донесену уочи Априлског рата, о распуштању логора и јединица у којима су били заточени комунисти, власт Бановине Хрватске није остварила, већ је комунисте и 50 ухапшених у ноћи 30/31. марта 1941. у Загребу предала усташкој власти. Иако су хапшени и након Априлског рата, велика хајка против комуниста покренута је након напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. године. Тешке ударце претрпеле су партијске органзиације у Загребу (16. мај), Осијеку, Вуковару и Новој Градишки. У северозападној Хрватској разбијено је више партијских и скојевских организација и током априла и маја убијено или ухапшено око 200 чланова КПХ. У масовним прогонима Срба и Јевреја страдали су и многи комунисти, посебно на подручју Кордуна, Лике, Баније и Грубишног Поља.
После окупације, а пре дизања устанка, значајно је било Мајско саветовање КПЈ у Загребу, на којем је међу осталим одлучено да се ослободилачка борба покрене и на хрватским подручјима која су после Првог светског рата остала под Италијом. Истог месеца је, у оквиру припрема за оружани устанак, при Централном комитету КПХ формиран Војни комитет. Током маја и јуна, Раде Кончар, Павле Грегорић, Јосип Краш, Марко Орешковић, Карло Мразовић, Стипе Угарковић, Павле Пап, одлазили су у поједине крајеве Хрватске да пренесу закључке и смернице ЦК КПЈ и ЦК КПХ, те да помогну у припремама за оружану борбу. У партијској организацији Загреба припреме су вршили Владимир Бакарић и Драгутин Саили. Поводом напада Немачке на СССР, ЦК КПХ позвао је хрватски народ у ослободилачку борбу наглашавајући да је „Куцнуо час када треба ступити у борбу за коначно национално и социјално ослобођење“. У околици Сиска, већ је 22. јуна, иницијативном члана ЦК КПХ Владе Јанића Цапе, формиран први партизански одред у Хрватској, Сисачки партизански одред. Као резултат војних и политичких припрема оружане борбе, крајем јуна и током јула формиране су борбене (ударне) групе у Загребу, Карловцу, Сплиту, Шибенику, Славонском Броду и другим местима, а партизанске групе и одреди на Кордуну, у Лици, Банији, Горском Котару, Хрватском приморју, Славонији, на Билогори и Калнику. Већина тих група и одреда почела је изводити борбене акције, у првом реду саботаже и диверзије.
На седници ЦК КПХ од 6. јула 1941. разрађени су задаци у духу одлука Политбироа ЦК КПЈ од 4. јула о покретању оружане борбе против окупатора и у поједине крајеве упућени делегати ЦК КПХ, по истом распореду као у мају и јуну, да обезбеде остваривање тих задатака. Основано је Оперативно партијско руководство (чланови Владо Поповић, Раде Кончар и Андрија Хебранг) за организовање и вођење оружане борбе. У јеку тих припрема, одређен застој у раду КПХ изазвао је Јосип Копинич, руководилац центра за везу Коминтерне с неким комунистичким партијама, који се тада налазио у Загребу. Инсистирајући на хитном покретању оружаних акција, критиковао је ЦК КПХ, те се позивајући на наводна овлашћења из Коминтерне и без знања ЦК КПЈ, одлучио да се ЦК КПХ распусти, чему су се његови чланови успротивили не прихватајући никакве директиве мимо ЦК КПЈ. У недовољно припремљеној акцији спашавања комуниста из логора у Керестинцу, коју је пожуривао Копинич, погинуло је или стрељано 80 комуниста.
Избијање масовног устанка
Непосредне припреме комуниста за оружану борбу у Лици, на Кордуну и Банији текле су готово упоредо с припремама усташког режима за општу акцију уништавања српског становништва, који је након јунског устанка у Херцеговини и вести о устанку у Црној Гори и успесима партизана у Србији хтео спречити устанички покрет у тим крајевима.
Масовни устанак почео је најпре у јужној Лици, где су устаници ослободили место Срб 27. јула. Устаничке акције убрзо су захватиле целу Лику, која је већим делом ослобођена. Српско становништво Книнске крајине, под утицајем устанка у Босанској крајини и Лици, крајем јула масовно се дигло на оружје. У другој половици августа на подручју Лике и Книнске крајине разбијена је усташко-домобранска офанзива. Оружане акције партизанских одреда на Кордуну (Петрова гора) и Банији (Шамарица) и у делу Горског Котара, покренуте у време усташке акције уништавања српског становништва, имале су у почетку обележје одбрамбених борби за заштиту збегова народа по шумама, а поткрај лета прерасле су у офанзивне акције у току којих је стварана слободна територија. На устаничком подручју преовладала је основна тенденција да се прихвати и организује народ који се дигао на устанак и одупирао повлачењем у збегове и њиховом одбраном.
мини|десно|Марко Орешковић, један од вођа устанка у Хрватској 1941. Лета 1941, дошло је до формирања партизанских одреда у Хрватском приморју, Горском котару и Далмацији. Та подручја су имала нека заједничка обележја: становништво им је било претежно хрватско, анектирао их је или запосео италијански окупатор, у њима је био јак политички утицај КПХ у народу којега се већина одмах након капитулације Југославије противила новом стању и била спремна да пружи отпор окупатору и усташама. У Горском Котару и Хрватском приморју су током јула и августа оснивани партизански логори, који су након свладавања одређене колебљивости око уласка у отворену борбу, уједињени у партизанске одреде и чете. У централној и северној Далмацији током августа је било основано седам партизанских одреда, чији су припадници били углавном чланови КПЈ и СКОЈ-а из анектираних градова и острва. Међутим, због брзине формирања одреда у року од неколико дана, слабе организације пребацивања на Динару, несналажења и неповољних прилика у Загори за прихват партизана, готово сви одреди су уништени. Једино је део Шибенског НОП одреда успео да се пробије у Босанску крајину.