У марксистичкој теорији историјског материјализма, начин производње (немачки: -{Produktionsweise}-) представља специфичну комбинацију: продуктивних снага: ове укључују људску радну снагу и средства за производњу (алате, машине, зграде фабрика, инфраструктуру, техничко знање, сировине, биљке, животиње, обрадиво земљиште).
друштвених и техничких односа производње: они обухватају односе власништва, моћи и контроле (правни кодекс) који уређују средства за производњу у друштву, задружне радне организације, односе између људи и предмета њиховог рада, као и односе између друштвених класа.
Маркс је тврдио да су продуктивне способности особе и њено учешће у друштвеним односима две суштинске карактеристике друштвене репродукције, те да су специфичне форме тих друштвених односа у капиталистичком начину производње у суштинском сукобу са прогресивним развојем продуктивних способности људских бића.Marx, Grundrisse. (English Translation) Претходник овог концепта био је начин опстанка Адама Смита, који је дефинисао прогресију типова друштава засновану на начину на који грађани друштва задовољавају своје материјалне потребе.New Voices on Adam Smith, by Leonidas Montes, Eric Schliesser. Routledge, March 2006. P 295.
Значај концепта Полазећи од четворостепене теорије људског развоја из шкотског просветитељства – ловачка/пасторална/пољопривредна/комерцијална друштва, свако са сопственим социо-културним карактеристикама – Маркс је формулисао концепт начина производње: „Начин производње у материјалном животу одређује општи карактер друштвених, политичких и духовних процеса у животу”.Quoted in J Childers Ed., The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism (New York 1995) p. 191
Маркс је сматрао да су начин на који људи ступају у однос са физичким светом и начин на који међусобно друштвено делују повезани на специфичне и нужне начине: „људи који производе тканину, лан, свилу... такође производе и ’друштвене односе’ у оквиру којих припремају тканину и лан”.Quoted in J O’Neill, Sociology as a Skin Trade (London 1972) p. 115 Људи морају да конзумирају да би преживели, али да би конзумирали, морају производити, а у процесу производње неизбежно улазе у односе који постоје независно од њихове воље.
За Маркса, целокупна тајна зашто и како друштвени поредак постоји и узроци друштвених промена морају се открити у специфичном начину производње који друштво има. Даље је тврдио да начин производње суштински обликује природу начина дистрибуције, начина циркулације и начина потрошње, који сви заједно чине економску сферу. Да би се разумело како се богатство дистрибуира и троши, било је неопходно разумети услове под којима се производи.
Начин производње је историјски специфичан за Маркса јер представља део органског тоталитета (или саморепродукујуће целине) која је способна да константно ствара своје почетне услове и тако се одржава на више или мање стабилне начине вековима, па чак и миленијумима. Обављајући друштвени вишак рада у специфичном систему односа власништва, радничке класе непрекидно репродукују темеље друштвеног поретка. Начин производње обично обликује начин дистрибуције, циркулације и потрошње и регулише га држава. Како је Маркс написао Аненкову: „Претпоставите одређене стадијуме развоја у производњи, трговини и потрошњи и имаћете одговарајући друштвени поредак, одговарајућу организацију породице и слојева и класа, једном речју, одговарајуће грађанско друштво”.Quoted in J O’Neill, Sociology as a Skin Trade (London 1972) p. 116
Међутим, сваки дати начин производње такође ће у себи садржати (у мањој или већој мери) остатке ранијих начина производње, али и клице нових. Појава нових продуктивних снага узрокује сукоб у тренутном начину производње. Када дође до сукоба, начини производње могу еволуирати унутар тренутне структуре или довести до њеног потпуног слома.
Процес социоекономске промене Процес којим се друштвени и економски системи развијају заснива се на претпоставци о побољшању технологије. Конкретно, како се ниво технологије побољшава, постојећи облици друштвених односа постају све неадекватнији за потпуно искоришћавање технологије. Ово генерише интерне неефикасности унутар ширег социоекономског система, најчешће у облику класног сукоба. Застареле друштвене структуре спречавају даљи друштвени напредак, док производе све озбиљније контрадикције између нивоа технологије (производних снага) и друштвене структуре (друштвених односа, конвенција и организације производње). Ове контрадикције се развијају до тачке где систем више не може да се одржава и руши се кроз унутрашњу друштвену револуцију, која омогућава појаву нових облика друштвених односа компатибилних са тренутним нивоом технологије (производних снага).Marxism.org: Mode of Production.
Основна покретачка снага иза структурних промена у социоекономској организацији цивилизације лежи у материјалним питањима—конкретно, у нивоу технологије, степену људског знања и облицима друштвене организације које они омогућавају. Ово чини оно што је Маркс назвао материјалистичким схватањем историје (погледати и материјализам), што је у супротности са идеалистичком анализом (као што је она коју Маркс критикује код Прудона),J O’Neill, Sociology as a Skin Trade (London (1972), која тврди да су основна покретачка снага социоекономске промене идеје просветљених појединаца.
Начини производње Главни начини производње које је Маркс идентификовао укључују примитивни комунизам, робовласничко друштво, феудализам, капитализам и комунизам. У сваком од ових стадијума производње, људи се односе према природи и производњи на различите начине. Сваки вишак из те производње био је расподељен на другачији начин. Маркс је тврдио да је човечанство прво живело у првобитним комунистичким друштвима, затим су настала древна друштва као што су Рим и Грчка, која су била заснована на владајућој класи грађана и класи робова, потом феудализам, заснован на племићима и кметовима, и затим капитализам, који се заснива на капиталистичкој класи (буржоазији) и радничкој класи (пролетаријату). У својој визији будућег комунистичког друштва, Маркс објашњава да класе више не би постојале, чиме би била укинута експлоатација једне класе од стране друге.
Примитивни комунизам Маркс и Енгелс су често називали „први” начин производње као примитивни комунизам. У класичном марксизму, прва два начина производње била су она племенских скупина или хорди и неолитских сродничких група. Племенске скупине ловаца-сакупљача представљале су током већег дела људске историје једини облик могућег постојања. Технолошки напредак у каменом добу је био врло спор; друштвена стратификација била је веома ограничена (као и лична имовина, ловишта су се била заједничко власништво); а мит, ритуал и магија сматрани су главним културним облицима. Због ограничених средстава производње (лов и сакупљање), сваки појединац је могао да произведе само довољно да издржава себе, па без вишка стога нема ничега што би се могло експлоатисати. Ово их инхерентно чини комунистичким у друштвеним односима, иако примитивним у производним снагама.
Азијски и трибутарни начини производње
Азијски начин производње је контроверзан допринос марксистичкој теорији, први пут коришћен да објасни велике земљане грађевине из предробовласничког и предфеудалног периода у Индији, долинама река Еуфрата и Нила (назван тако због главних доказа који потичу из шире „Азије“). Азијски начин производње сматра се првобитним обликом класног друштва, где мала група извлачи друштвени вишак кроз насиље усмерено према насељеним или ненасељеним племенским и сеоским заједницама у оквиру домена. Омогућио га је технолошки напредак у обради података – писање, каталогизација и архивирање – као и повезани напредак у стандардизацији мера и тежина, математици, изради календара и системима за наводњавање. Експлоатисани рад се извлачи као принудни рад (корвеја) током мртвог периода године (што омогућава монументалну изградњу попут пирамида, зигурата и древних индијских комуналних купатила). Експлоатисани рад се такође извлачи у облику робе директно одузете од експлоатисаних заједница. Примарни облик својине у овом начину је директно религијско власништво над заједницама (селима, племенима и засеоцима и свима који се у њима налазе) од стране богова: у типичном примеру, три четвртине имовине би биле додељене појединачним породицама, док би преостала четвртина била одређивана за теократију. Владајућа класа овог друштва углавном је полу-теократска аристократија која тврди да је инкарнација богова на земљи. Производне снаге повезане с овим друштвом укључују основне пољопривредне технике, масивну градњу, системе за наводњавање и складиштење робе за друштвену корист (као што су житнице). Због непродуктивне употребе измузеног вишка, такве азијске империје биле су осуђене на пропадање.
Марксистички историчари попут Џона Халдона и Криса Викама тврде да се друштва која је Маркс тумачио као примере азијског начина производње боље разумеју као друштва трибутарног начина производње. Он се карактерише тиме да „државна класа“ чини специфичан облик владајуће класе, која има искључива или скоро искључива права да извлачи вишак од сељака над којима, међутим, не врши власничку контролу.
Антички начин производње Пољопривредна револуција довела је до развоја првих цивилизација. Са прихватањем пољопривреде на почетку неолитске револуције и пратећим технолошким напретком у производњи керамике, пива, хлеба и ткања, дошло је до скромног повећања друштвене стратификације и до појаве класе са приватним власништвом у хијерархијским сродничким групама или клановима. Анимизам је замењен новим нагласком на боговима плодности; и у исто време је дошло (могуће) до прелаза са матријархата на патријархат. Технолошки напредак у виду јефтиног гвозденог алата, кованог новца и алфабета, као и подела рада између индустрије, трговине и пољопривреде, омогућили су развој нових и већих јединица у облику полиса, што је захтевало нове форме друштвене организације. Мноштво урбаних удружења – формалних и неформалних – преузело је улогу претходних породичних и племенских група.O. Murray ed., The Oxford History of the Classical World (Oxford (1991), Конституционално договорени закони заменили су освету – напредак који је прослављен у новим урбаним културним облицима као што је грчка трагедија: како је Роберт Фејглс рекао, „Орестија је наш обред преласка од дивљаштва до цивилизације...од крвне освете до друштвене правде“.
Античка Грчка и Рим су најтипичнији примери овог античког начина производње. Производне снаге повезане са овим начином укључују напредну пољопривреду (двопољни систем), интензивно коришћење животиња у пољопривреди, индустрију (рударство и керамику) и развијене трговачке мреже. Овај начин се разликује од азијског по томе што су облици својине укључивали директно поседовање појединачних људи (ропство):“The pagan State recognised only the Masters as citizens...work is assigned to the Slaves”, Alexandre Kojeve, Introduction to the Reading of Hegel (London 1980) p. 57 тако, на пример, Платон у својој идеалној држави Магнезији замишља да за владајућој класи слободних грађана „њихове фарме обрађују робови, који им обезбеђују довољно производа земље да би живели у скромном комфору“.Plato, The Laws (Penguin 1988) p. 296 Антички начин производње такође се разликује по томе што владајућа класа обично избегава претеране тврдње о директној реикарнацији од божанства и више преферира да се сматра потомцима богова, или налази друге оправдања за своју владавину, укључујући различите степене учешћа народа у политици.
Није толико демократија, већ пре универзализација држављанства омогућила Риму да успостави медитеранско урбанизовано царство, повезано путем путева, лука, светионика, аквадукта и мостова, уз инжењере, архитекте, трговце и индустријалце који подстичу међупровинцијску трговину између растућег броја урбаних центара.
Феудални начин производње