Шагринска кожа () је роман француског аутора Онореа де Балзака из 1831. године. Радња романа смештена у Паризу, у раном XIX веку, прати причу о младићу који проналази магични комад шагрена, нештављене коже дивљег магарца, која испуњава сваку његову жељу. Међутим, за сваку испуњену жељу, кожа се смањује и троши део његове физичке енергије. Шагринска кожа припада групи романа Филозофских студија у Балзаковим сабраним делима познатим као Људска комедија.
Објављивањем серије чланака и фрагмената приче у неколико париских часописа, Балзак је успео да заинтересује читаоце за ово дело. Иако је каснио пет месеци са испоруком рукописа, успео је да изазове довољно интересовања да се роман распрода одмах по објављивању. Друго издање, које је укључивало серију од дванаест других „филозофских прича“, објављено је месец дана касније.
Иако се у роману користе елементи фантастике, његов главни фокус је реалистичан приказ ексцеса буржоаског материјализма. Балзакова позната пажња према детаљима користи се за описивање коцкарнице, антикварнице, краљевског банкета и других места. Он такође укључује детаље из сопственог живота као писца који се бори, смештајући главног лика у дом сличан оном у којем је живео на почетку своје књижевне каријере. Централна тема Шагринске коже је сукоб између жеље и дуговечности. Магична кожа представља животну снагу власника, која се исцрпљује сваким изражавањем воље, посебно када се користи за стицање моћи. Игноришући опрез трговца који му нуди кожу, протагониста се похлепно окружује богатством, да би, на крају приче, постао јадан и оронуо.
Роман Шагринска кожа је чврсто успоставио Балзака као значајног писца француске књижевности. Његов друштвени круг се значајно проширио, а издавачи су га жељно тражили за будуће пројекте. Књига је послужила као катализатор за низ писама које је разменио са пољском бароницом по имену Евелина Хањска, која му је касније постала супруга. Такође је инспирисала оперу Die tödlichen Wünsche немачког композитора Гизелера Клебеа.
Позадина лево|мини|Оноре де Балзак, писао је десет година пре него што је објавио роман Шагринска кожа. Године 1830. Оноре де Балзак је тек почео да стиче признање као писац. Иако су га родитељи наговорили да своју каријеру посвети праву и правном факултету, он је 1819. објавио да жели да постане писац. Његова мајка је била избезумљена, али су она и његов отац пристали да му дају мали приход, под условом да се активно посвети писању, и да им даје половину свог бруто прихода од било ког објављеног дела. Након што се преселио у малу просторију у близини Библиотеке de l'Arsenal у Паризу, Балзак је писао годину дана, али без превеликог успеха. Фрустриран, вратио се својој породици у предграђе Вилпаризиа и позајмио је новац од својих родитеља како би наставио даље са својим књижевним амбицијама. Наредних неколико година провео је пишући једноставне романе, које је објављивао под разним псеудонимима. Део прихода је делио са својим родитељима, али им је до 1828. дуговао 50.000 франака.
Прву књигу, роман Шуани потписану под својим именом објавио је 1829. године. Роман о ројалистичким снагама у Бретањи, није имао комерцијални успех, али је Балзака учинио познатим у књижевним круговима. Постигао је велики успех касније исте године када је објавио Физиологију брака, расправу о институцији брака. Подстакнут његовом популарношћу, почео је са објављивањем разних кратких прича и есеја у часописима Revue de Paris, La Caricature, и La Mode. Тако је успоставио везе у издавачкој индустрији које су му касније помогле да добије критике својих романа.
У то време, француски књижевни апетити за причама фантастике били су подстакнути преводом збирке Fantastic Tales немачког писца Ернста Теодора Вилхелма Хофмана из 1829. године; енглеске списатељице готичке фикција Ен Редклиф; и роман L'Âne Mort et la Femme Жила Жанена из 1829. године. Иако је планирао роман у истој традицији, Балзаку се није допао израз „фантастика“, и једном приликом га је назвао „вулгарним изразом жанра који је у почетку био свеж, засигурно, али већ превише истрошеним пуким злостављањем речи“.
Политика и култура Француске су, у међувремену, биле у преокрету. Након шест контроверзних година владавине, краљ Шарл X Филип је био приморан да абдицира током Јулске револуције 1830. године. Заменио га је Луј-Филип, који је себе назвао „краљем Француза“ (а не уобичајеним „краљем Француске“) у покушај да се дистанцира од старог поретка. Јулска монархија донела је учвршћивање буржоаских ставова, у којима је Балзак видео неорганизованост и слабо вођство.
Писање и објављивање thumb|right|Балзак је објавио роман у париском часопису La Caricature. Шагринска кожа се први пут помиње 9. децембра 1830. године, када је Балзак, у чланку за La Caricature, под псеудонимом Алфред Коудреук, објавио белешку: „Проналазак коже која представља живот. Оријентална прича” () Под именом Хенри Б., недељу дана касније је, у истом часопису, објавио фрагмент приче под називом Le Dernier Napoléon. У том фрагменту, младић губи свој последњи Наполеон новчић у париској коцкарници, након чега одлази на мост Краљевски мост да би се утопио. Током ове ране фазе, Балзак није много размишљао о пројекту. Он је то описао као „дело темељне бесмислице у књижевном смислу, али у којој је [аутор] покушао да уведе одређене ситуације у овом тешком животу кроз које су прошли људи генија пре него што су ишта постигли“. Међутим, убрзо се његово мишљење о причи поправило.
До јануара 1831. Балзак је привукао довољно интересовања за своју белешку и идеју романа, што му је обезбедило уговор са издавачима Шарлом Госелином и Урбеином Канелом. Они су се договорили о 750 примерака октавног издања, који би били достављени до фебруара, уз накнаду аутору од 1.125 франака по пријему рукописа. Међутим, Балзак је доставио роман у јулу. У међувремену, Балзак је извештавао о свом напретку у развоју дела. Два додатна фрагмента су се појавила у мају, као део плана да се промовише књига пре њеног објављивања. Une Débauche, објављен у Revue des deux mondes, описује оргијастичку гозбу са сталним шаљивим разговорима и дискусијама буржоаских ликова. Други фрагмент, Le Suicide d'un poète, штампан је у Revue de Paris; и бави се тешкоћама једног будућег песника док покушава да надокнади недостатак новца. Иако ова три фрагмента нису била повезана у кохерентан наратив, Балзак је приказивао ликове и сцене из свог романа у развоју. thumb|Балзакова пријатељица Жорж Санд била је међу првима који су прочитали рукопис. Одлагање објављивања романа било је резултат Балзаковог активног друштвеног живота. Много је вечери проводио на вечерама код пријатеља, укључујући романописца Ежена Сија и његову љубавницу Олимпу Пелисије, као и феминистичку књижевницу Жорж Санд и њеног љубавника Жила Сандоа. Балзак и Пелисије су имали кратку аферу, а она је постала прва љубавница са којом се јавно појављивао. На крају се повукао из Париза боравећи код пријатеља у предграђима, где се посветио завршавању дела. Крајем пролећа дозволио је Санд да прочита скоро завршен рукопис. Допао јој се и предвидела је да ће бити успешан.
Коначно, у августу 1831. године, La Peau de chagrin: Conte philosophique објављен је у два тома. Роман је доживео комерцијални успех, а Балзак је искористио своје везе у свету париских периодичних публикација како би обезбедио обимне рецензије. Књига се брзо продавала, и до краја месеца потписан је још један уговор: Балзак је добио 4.000 франака за штампање додатних 1.200 примерака. Ово друго издање садржало је серију од дванаест других прича са елементима фантастике и објављено је под насловом Romans et contes philosophiques (Филозофски романи и приче). Треће издање, распоређено у четири тома, појавило се у марту 1833. године.
Сиже Шагринска кожа састоји се из три дела: Амајлија (), Бездушна жена () и Умирање (). Прво издање је укључивало Preface (Предговор) и Moralité (Моралитет), који су касније изостављени из наредних верзија. На крају последњег дела налази се двостранични Епилог. thumb|right|Арапско писмо урезано у шагрен обећава да ће власник „поседовати све ствари". Амајлија започиње причом о младом човеку, Рафаелу де Валентену, који губи последњи новчић у игри на срећу. Очајан, одлучује да себи одузме живот бацивши се у Сену. На путу до реке улази у необичну радњу, препуну чудесних предмета из читавог света. Стари продавац му показује комад шагринске коже окачен на зиду. На њој су урезани „оријентални“ знакови, које старац назива санскритом, иако су заправо нетачно написане арапске речи. Продавац објашњава да кожа испуњава сваку жељу свог власника, али се смањује са сваком оствареном жељом, све док потпуно не нестане. Иако упозорен, Рафаел узима кожу и зажели краљевску гозбу са вином, женама и пријатељима. Његова жеља се готово тренутно испуњава – среће познанике који га позивају на управо такву забаву.
Други део, Бездушна жена, приповеда се као флешбек из Рафаелове перспективе. Он се жали пријатељу Емилу на своје ране дане као ученик и радник у адвокатској канцеларији, када је живео у сиромаштву са старом газдарицом и њеном ћерком Паулином, док је узалуд покушавао да освоји срце лепе, али хладне жене по имену Феодора. На том путу га саветује старији човек по имену Ежен де Растињак, који га подстиче да се урони у свет високог друштва. Уз помоћ доброте својих газдарица, Рафаел успева да се приближи Феодориној групи пријатеља. Међутим, неспособан да освоји њену љубав, постаје несрећан и сиромашан човек какав је на почетку Амајлије.
Умирање приказује Рафаела годинама након раскошне гозбе. Он је употребио амајлију да себи обезбеди богатство, али је кожа сада скоро сасвим нестала, а његово је здравље озбиљно нарушено. Постаје опседнут страхом од жеља које ће убрзати крај његовог живота. У покушају да избегне проклетство, уређује живот тако да му ништа не недостаје, а његов слуга Џонатан брине о свему, од хране до гостију. Ипак, догађаји изван његове контроле га наводе на нове жеље, што чини да се кожа настави смањивати. У очајању, одлази у бању Екс ле Бен, тражећи излечење и нову снагу.
Када кожа постане величине латице, Паулине га посећује и изјављује своју љубав. Када сазна за проклетство коже и улогу у његовој пропасти, ужаснута је. Рафаел не може да обузда жељу према њој, због чега она бежи у суседну собу, верујући да ће га тако спасити од жеље која га убија. Он лупа на врата, заклиње јој се на љубав и изражава жељу да умре у њеном наручју. У очају, Паулине покушава да изврши самоубиство како би га ослободила од проклетства. На крају, он проваљује врата, и у страсном тренутку њихова љубав се испуњава. У том тренутку Рафаел умире, окончавши свој трагични живот.
Стил писања Иако је сам Балзак своје дело називао „филозофским“, роман Шагринска кожа заснован је на премиси фантастике. Шакринска кожа отвара свет могућности за Рафаела, који је користи да би испунио многе своје жеље. На пример, када буде изазван на двобој, објашњава да нема потребу ни да избегава пуцањ свог противника, ни да прецизно нишани, јер је исход неминован. Он пуца без размишљања и одмах убија другог човека. На другом месту, натприродне особине коже приказане су кроз неуспеле покушаје хемичара и физичара да је развуку.