мини|Подсахарска афричка дивља мачка Јужноафричка дивља мачка () је афричка подврста дивље мачке поријеклом из јужне и источне Африке. У 2007. години је условно препозната као посебна подврста на основу генетске анализе. Морфолошки докази указују на то да се подјела између афричких подврста дивљих мачака у Африци догодила на подручју Танзаније и Мозамбика.
На енглеском језику је познат и као грм мачка.'.
Таксономија ДНК рад у 2006. и 2007. години, изведен на полним хромозомима и митохондријској ДНК свих мачјих врста, у комбинацији са палеонтолошким истраживањима, открио је да су се мачке разишле у осам различитих лоза. Домаћа лоза мачака је посљедња лоза која се разилази, прије око 3,4 милиона година, у плиоцену, у пустињама и густим шумама медитеранског базена.Stephen O'Brien et Warren Johnson, « L'évolution des chats », Pour la science, no 366, avril 2008 () basée sur (en) W. Johnson et al., « The late Miocene radiation of modern felidae : a genetic assessment », Science, no 311, 2006.
Фосилни докази за мачке су прилично оскудни. Основа лозе дивље мачке (Фелис силвестрис) је вјероватно Фелис луненсис, фосили који су пронађени у раном Вилакранковском периоду у депозиту у Тоскани. Интермедијарни облици између Фелис луненсис и Фелис силвестрис су откривени у плеистоценским депозитима, посебно у депозиту Петралона у Грчкој.
Многе књиге сада сматрају да је дивља мачка политипска врста, која обухвата неколико подврста: шумска мачка (Felis silvestris silvestris), подсахарска афричка дивља мачка, украшена мачка (Felis silvestris ornata), Биетова мачка (Felis silvestris bieti), мачка у рукавицама (Felis silvestris lybica) и домаћа мачка (Felis silvestris catus) 3,1. У 2007. години, генетске анализе су показале да је тачка дивергенције подврсте дивље мачке процјењена на прије 230.000 година.
Распрострањеност десно|мини|Распон подсахарске афричке дивље мачке (свијетло браон) Ова мачка, дуго мјешана са афричком дивљом мачком (), се може наћи на југу Африке.
Карактеристике Тијело Felis lybica cafra је обиљежено вертикалним пругама, али оне могу варирати од слабих до сасвим различитих. Реп је прстенаст црном бојом и има црни врх. Брада и грло су бијели, а грудни кош је обично блијеђи од остатка тијела. Стопала су црна испод. Постоје двије фазе боје; гвоздена сива, са црним и бјеличастим мрљама, и смеђе-сива, са мање црним и већим пјегама. По изгледу је веома сличан домаћој мачки, иако су ноге пропорционално дуже. Најпрепознатљивија карактеристика је богата црвенкасто-смеђа боја на задњој страни ушију, преко стомака и на задњим ногама. Дужина тијела је са дугим репом од ; и распоном тежине .
Распрострањеност и станиште Јужноафричка дивља мачка је широко распрострањена широм Африке јужно од екватора, али се не јавља дуж намибијске обале. Толерише широк спектар станишта која пружају неку врсту покрића.
Екологија и понашање Јужноафричке дивље мачке су углавном ноћне, проналазећи заклон у којем се могу одморити током дана. Њихове навике су усамљене, осим парења и подизања младих, и веома су територијалне. Они су прилагодљиви предатори, који преферирају лов на мале глодаре, али су у стању да промјене своју исхрану у складу са сезонским и дугорочним обиљем и доступношћу плијена. Примјећено је да лове и друге мале сисаре, птице, гмизавце, водоземце, инсекте и друге бескичмењаке. Највећи забиљежени плијен укључују зечеве, мале глодаре и птице до величине бисерки.
Пријетње Главна пријетња опстанку јужноафричке дивље мачке је њена тенденција да се укршта са домаћим мачкама у близини људских настамби. Остале пријетње укључују прогон од стране ловаца и пољопривредника, као и губитак станишта.
Референце
Литература
Категорија:Felis Категорија:Дивље мачке