Зебраста шкољка (Dreissena polymorpha) је мала слатководна шкољка из породице Dreissenidae. Врста потиче из језера јужне Русије и Украјине, али је случајно унета у бројна друга подручја и постала је инвазивна врста у многим земљама широм света. Од 1980-их, ова врста је извршила инвазију на Велика језера, реку Хадсон, језеро Травис, језера Фингер, језеро Бонапарта и језеро Симко. Штетни ефекти шкољки Dreissenidae на слатководне системе довели су до њиховог рангирања као једне од најинвазивнијих водених врста на свету.
Врсту је први описао 1769. године немачки зоолог Петер Симон Палас у рекама Урал, Волга и Дњепар. Зебрасте шкољке су добиле име по пругастом узорку који се обично види на њиховим шкољкама, иако није универзално присутан. Обично су величине нокта, али могу нарасти до максималне дужине око 50 мм. Њихове љуске су у облику латиничног слова D, а за подлогу су причвршћене снажним бисалним влакнима, која на дорзалној (зглобној) страни излазе из умбоа.
Екологија мини|250x250п|Лева и десна страна шкољке Зебраста шкољка и блиско сродне и еколошки сличне шкољке су организми који се хране уклањањем честица из воде. Зебрасте шкољке прерађују до 1 литар воде дневно, по шкољки. Неке честице се конзумирају као храна, а измет се одлаже на дно језера. Непрехрамбене честице се комбинују са слузи и другим материјама и одлажу на дно језера као псеудоизмет. Откако се зебраста шкољка удомаћила у језеру Ири, бистрина воде се повећала са15 цм (6 инча) на до 9,1 м (30 стопа) у неким областима. Ова повећана бистрина воде омогућава сунчевој светлости да продре дубље, омогућавајући раст потопљених макрофита. Ове биљке, када пропадају, избацују се на обале, загађују плаже и узрокују проблеме са квалитетом воде.
Залихе хране на дну језера обогаћене су зебрастим шкољкама док филтрирају загађење из воде. Ова биомаса постаје доступна врстама које се хране при дну и рибама које се њима хране. Улов жутог смуђа се петоструко повећао након инвазије зебрасте шкољке језера Сент Клер.
Зебрасте шкољке се везују за већину подлога, укључујући песак, муљ и тврђе подлоге, али младе шкољке обично преферирају тврђе, каменије подлоге, на које се причвршћују. Друге врсте шкољки често представљају најстабилније објекте на муљевитим подлогама, а зебрасте шкољке се вежу и често убијају ове шкољке. Они граде колоније на домаћим шкољкама, смањујући њихову способност кретања, храњења и размножавања, што на крају доводи до њихове смрти. Ово је довело до скорог изумирања унионидских шкољки у језеру Сент Клер и западном басену језера Ири. Овај образац се понавља у Ирској, где су зебрасте шкољке елиминисале две слатководне шкољке из неколико водених путева, укључујући нека језера дуж реке Шенон 1997. године.
2012. године, Национални универзитет Галвеј, Ирска, објавиоје да је „откриће зебрасте шкољке (Dreissena polymorpha) у Лок Дергу и доњем региону реке Шеннон 1997. године довело до значајне забринутости због потенцијалне еколошке и економске штете коју ова високо инвазивна водена врста може изазвати."
Зебраста шкољка је слатководна врста и не може да преживи у океану. мини|249x249п
Животни циклус Животни век зебрасте шкољке је четири до пет година. Женка зебрасте шкољке почиње да се размножава у року од 6–7 недеља од насељавања. Одрасла женка зебрасте шкољке може произвести 30.000 до 40.000 јаја у сваком репродуктивном циклусу, и преко 1 милион јаја сваке године. Микроскопске ларве које слободно пливају, зване велигери, плутају у води неколико недеља, а затим се слажу на било коју тврду површину коју могу да нађу. Зебрасте шкољке такође могу да толеришу широк спектар услова животне средине, а одрасли могу чак и да преживе ван воде око седам дана.
Индикатори загађења животне средине Зебрасте шкољке се могу користити за откривање ризика по људе од опасности по животну средину и сматрају се ефикасним индикаторима загађења животне средине. Утврђено је да излагање шкржних ћелија D. polymorpha моделираним загађивачима који представљају загађење воде изазива оштећење ДНК мерено као формирање 8-Оксо-2'-деоxигуанозина и прекида ДНК ланца.
Предатори Истраживања о природним непријатељима, како у Европи тако и у Северној Америци, фокусирана су на предаторе, посебно птице (36 врста) и рибе (15 врста које једу велигере и 38 које једу шкољке). Годишње, водене птице које зимују на Боденском језеру смањују биомасу зебрасте шкољке у плитким областима за >90%. Смањење биомасе у дубљим областима значајно варира у зависности од супстрата. Вернер није примећено смањење на најнижој дубини од 11 метара (36 стопа) осим на локацији у Хагнау.
Већина природних непријатеља организма није присутна у Северној Америци. Еколошки сличне врсте постоје, али је мало вероватно да ће ове врсте бити у стању да елиминишу оне шкољкекоје су већ успостављене и имају ограничену улогу у њиховој контроли, за разлику од оних у Европи.
Истиче се да би ракови могли имати значајан утицај на густину зебрастих шкољки од 1 до 5 милиметара. Одрасли рак поједе око 105 зебрастих шкољки сваког дана, или око 6.000 зебрастих шкољки у сезони. Међутим, стопе предаторства су значајно смањене на нижим температурама воде. Поред тога, одређене рибе, као што је бранцин, је грабежљивац у усвојеном станишту зебрастих шкољки у Северној Америци на Великим језерима, али у европским језерима изгледа да рибе не ограничавају густину зебрасте шкољке.
Било је високих зимских морталитета, на пример у зиму 1994–1995. године у инвазивној популацији језера Симко. Дејвид Еванс 2011. године ово приписује грабежљивости ракова Orconectes propinquus. Ипак, ово није било довољно да се проблем искорени.
Контрола Дана 4. јуна 2014. године, канадске власти за заштиту природе објавиле су да је тест коришћења течног ђубрива за убијање инвазивних зебрастих шкољки био успешан. Овај тест је спроведен у луци на обали језера, у западној провинцији Манитоба. Међутим, епидемије се настављају на језеру Винипег.
Слични тестови су спроведени у Илиноису, Минесоти и Мичигену, користећи зекванокс, биопестицид. Николосамид се показао ефикасним у убијању инвазивних зебрастих шкољки у хладним водама.
Као инвазивна врста мини|250x250п|Зебрасте шкољке се обично могу наћи на олупинама у Великим језерима, на пример, олупина пароброда Флорида, може се наћи у језеру Хјурон.
Европа Изворна распрострањеност врсте је у Црном мору и Каспијском језеру у Евроазији. Зебрасте шкољке су постале инвазивна врста у Северној Америци, Великој Британији, Ирској, Италији, Шпанији и Шведској. Оне нарушавају екосистеме монотипском колонизацијом и оштећују луке и пловне путеве, бродове и чамце, те постројења за пречишћавање воде и електране. Постројења за пречишћавање воде су највише погођена јер водозахвати доводе микроскопске, слободно пливајуће ларве директно у објекте. Зебрасте шкољке се такође причвршћују за цеви и зачепљују их.
Гросинџер је то известио у Мађарској 1794. године. Керни и Мортон су описали брзу колонизацију Британије од стране зебрасте шкољке, прво у Кембриџширу 1820-их, Лондону 1824, и у каналу Унион у близини Единбурга 1834. године.
Године 1827. зебрасте шкољке су виђене у Холандији, у Ротердаму. Канали који вештачки повезују многе европске водне путеве олакшали су њихово рано ширење. Није аутохтона у Чешкој на реци Лаби од 1893. године, док је у јужној Моравској је вероватно аутохтона. Око 1920. године, зебрасте шкољке су стигле до језера Меларен у Шведској.
Прво појављивање организма у северној Италији било је у језеру Гарда 1973. године,Giusti, F., & Oppi, E. (1973). Dreissena polymorpha (Pallas) nuovamente in Italia.(Bivalvia, Dreissenidae). . 45-49.
ISO 690 у централној Италији, појавили су се у Тоскани 2003. године.
Зебрасте шкољке су присутне у британским пловним путевима. Многе водоводне компаније пријављују да имају проблема са својим постројењима за пречишћавање воде са шкољкама које се причвршћују на цеви. Англиан Ватер је проценио да уклањање шкољки кошта 500.000 фунти годишње. Зебрасте шкољке су такође имале утицај на риболов, на пример на Салфорд Кејсу, где је њихово увођење променило окружење за рибе.
Зебрасте шкољке су први пут пријављене у Ирској 1997. године, али су вероватно стигле 1994. или раније. Први пут идентификовани у близини Лог Дерга, проширили су се кроз већи део реке Шенон и њене суседне воде. У лета 2023. и 2024. године, зебрасте шкољке су биле један од фактора који је допринео великом цветању токсичних цијанобактерија у Лог Негу, највећем слатководном телу у Уједињеном Краљевству. Године 2021. слична шкољка је идентификована у Шенону, која је способна да толерише шири спектар услова животне средине. Очекује се да ће ширење ових шкољки временом смањити популацију зебрастих шкољки, уз повећање укупног утицаја на животну средину.
Зебрасте шкољке су изместиле аутохтоне врсте мекушаца у Боденском језеру, достижући густину до 10.000 шкољки по квадратном метру. Зебрасте шкољке представљају извор хране за водене птице и узроковале су да се број птица удвостручи у последњих 30 година. До краја зиме, птице десеткују популације зебрастих шкољки и смањују их за 95–99% до максималне дубине коју могу достићи птице, која је 10 метара. Процењена количина конзумираних зебрастих шкољки је 750 метричких тона по квадратном километру. Популације зебрастих шкољки се опорављају сваке године, што указује на то да водене птице могу да контролишу заражена водена тела, али не и да потпуно преокрену статус заразе. мини|333x333п|Знак који саветује наутичаре о томе како спречити ширење зебрастих шкољки, Титикус резервоар у Северном Салему, Њујорк
Северна Америка Први пут су откривени у Канади на Великим језерима 1988. године, у језеру Сент Клер. Сматра се да су их нехотице унела у језера баластна вода океанских бродова који су прелазили канал Сен Лорен. Други могући, али недоказан начин увођења зебрастих шкољки је на сидрима и ланцима бродова. Пошто одрасле зебрасте шкољке могу да преживе ван воде неколико дана или недеља ако је температура ниска, а влажност висока, ланци и сидра пружају привремено уточиште за скупове одраслих шкољки, које би се лако могле ослободити када прекоокеански бродови баце сидро у слатководним лукама. Оне су постале инвазивне врсте у Северној Америци и као такве су мета савезне политике за њихову контролу, на пример у Националном закону о инвазивним врстама (1996).
Користећи моделе засноване на генетском алгоритму за производњу постављених правила, група истраживача је предвидела да је у југоисточним Сједињеним Америчким Државама умерена до велика вероватноћа да ће бити насељена зебрастим шкољкама, а да је мало вероватно да ће средњи запад доживети инвазију зебрастих шкољки на водена тела. Међутим, овај модел се од тада показао нетачним. У 2006. години, истраживач је предвидео инвазију све до реке Норт Плат до 2015. године. Од марта 2016. године, зебрасте шкољке су погодиле стотине језера на Средњем западу, укључујући језеро Мичиген, и највеће унутрашње језеро у Висконсину, језеро Винебејго.
Истраживачи из Конгреса су проценили да је зебраста шкољка коштала компаније и заједнице преко 5 милијарди долара од њихове почетне инвазије. зебрасте шкољке су само електропривреде коштале преко 3 милијарде долара.
Дана 2. марта 2021. године, Геолошки топографски институт Сједињених Америчких Држава је обавештен да су зебрасте шкољке откривене у куглицама маримо маховине, уобичајеној акваријумској биљци, која се продаје у продавницама кућних љубимаца широм Северне Америке. До 8. марта, инвазивне врсте су откривене у куглицама маховине у 30 различитих држава, на више малопродајних локација у Сједињеним Америчким Државама. Ова открића су подстакнута почетним налазом у Петкоу у Сијетлу. Куглице маховине које су носиле зебрасте шкољке су такође пронађене код онлајн продаваца и у мањим независним продавницама. Иако је теже открити обим ширења у већим размерама, Весли Данијел, биолог за рибарство из Геолошког топографског института САД-а, каже да је око 30% инвентара извученог са полица откривено да садржи зебрасте шкољке.