Виша женска школа у Крагујевцу друга је средњошколска установа у Краљевини Србији у којој су се школовале девојке. Основана је у Крагујевцу 1891. године као прва таква школа у овом граду. После готово 30 година рада, после Првог светског рата, женске више школе су систематизацијом школства престале да постоје, па је крагујевачка Виша женска школа претворена у Женску гимназију.

Историјски контекст Основне школе Прве основне школе у Србији у којима се настава одвијала на српском језику појавиле су се 1830. године. Већ после две године од 211 уписаних ђака у школи у Београду, 16 су биле девојчице. Први покушај Попечитељства правде и просвете да отвoри посебну школу за женску децу у Београду, 1840. године, био је безуспешан, па је прва женска школа која је отворена у Србији била приватна. Отвориле су је 1842. године сестре Катарина и Софија Лекић, учитељице по професији. Исте године дозволу да отвори женску школу добила је и Наталија Петровић, под условом да с времена на време извештава Попечитељство правде и просвете о градиву и уз надлежност да врши педагошко усмеравање рада сестара Лекић. Подршку иницијативи за школовање женске деце пружали су, међу осталима и Јован Стерија Поповић и Петар Радовановић. Стерија је истицао обавезу државе да се подједнако стара о школовању мушке и женске деце и залагао се за доношење закона којим би се регулисало школовање све деце у држави.

Доношењем Првог општег закона о школама, 1844. године, успостављен је правни основ школског система у Србији у 19. веку. Општи закон је предвиђао школовање женске деце у издвојеним школама, а у недостатку издвојених школа девојчицама је било дозвољено да похађају школу за дечаке, али само до навршене десете године. Прва основна школа за женску децу била је приватна и отворена је у Параћину 1845. године. Након доношења посебне уредбе - Устројенија девојачки училишта, у Београду је 1. септембра 1846. године започела са радом прва државна женска основна школа. Законом о основним школама из 1883, донетим на иницијативу Стојана Новаковића, школовање у Србији постало је обавезно за децу оба пола.

Средње школе Значајан напредак у образовању женске деце започео је отварањем виших школа за жене. После доношења Закона о устројству свих јавних школа у Србији 1863, исте године донет је Закон о устројству Више женске школе у Београду. Школовање женске деце првобитно је Законом било предвиђено у трајању од три године, али је изменама Закона продужено на четири, а потом на пет година. У периоду од 1863. до 1891. године девојке су стицале средње образовање на Вишој женској школи у Београду. Због велике заинтересованости за школовање женске деце, покренута је иницијатива за отварање Више женске школе и у Крагујевцу.

Крагујевачка Виша женска школа је била друга виша школа за образовање и васпитање женске деце у Краљевини Србији. Након што је, одлуком министра просвете од 10. јула 1894. године, забрањено примање девојчица у мушке гимназије, Министарство просвете и црквених послова уважило је захтеве општинских власти и других градова, па се више женске школе отварају и у Шапцу, Нишу, Пироту и Пожаревцу.

Оснивање и рад школе Иницијатива за оснивање Више женске школе у Крагујевцу је покретана у више наврата. Школски одбори су у више наврата, 1877. и 1881. године, слали овај захтев Министарству, али он није одобраван. Министарство просвете није прихватало ову иницијативу све до 15. новембра 1891. године, када је шесторазредна основна школа прерасла у Вишу женску школу. Велики допринос напорима да се у Крагујевцу отвори Виша женска школа дале су сестре Милица и Анка Нинковић.

Шесторазредна основна школа прерасла је у Вишу женску школу 17. новембра 1891. Велике заслуге за почетак рада ове школе имао је директор Мушке гимназије Сима Живковић (1834–1900) и он је постао први привремени директор. После њега управница школе је, у периоду од 1894. до 1897. године, била Круна Аћимовић, прва жена у Србији са факултетским образовањем која је положила и професорски испит (1894). Виша женска школа је имала шест разреда, после чега је полаган учитељски испит. Свршене ученице биле су оспособљене за посао учитељице у основним школама. Ова школа је сматрана за нижу гимназију, а вредније ученице настављале су школовање у Гимназији.

Када је конзервативац Андра Ђорђевић дошао на чело Министарства просвете, школске 1894/95. године, забранио је женској деци упис у гимназије. Ученицама које су већ биле уписане у гимназију допустио је да наставе започето школовање, али под знатно строжим условима. Пети разред су могле уписати само оне које имају одличан или врло добар успех и примерно владање, уз одобрење министра просвете, а од 1897. женској деци није било дозвољено да понављају ниједан разред. Школске 1895/96 године рад су наставиле више женске школе у Београду и у Крагујевцу.

Од 1896. Виша женска школа је радила у новој згради саграђеној средствима фондације капетана Милована Гушића (1822–1891). Школа 1900. добија назив „по првој кнегињи српској у обновљеној Србији” Виша женска школа кнегиње Љубице.

Према законодавству с краја 19. века, статус Више женске школе је био у стручном смислу неодређен, јер није био усмерен на стицање конкретног стручног звања. Зато се из Више женске школе 1903. издвојило одељење Женске учитељске школе, популарно названо Девојачки институт.

Женска учитељска школа На чело Женске учитељске школе, а на чело школе постављена је управа угашене Мушке учитељске школе. У прво време није то била права учитељска школа, већ је радила у оквиру Више женске школе, где су вршене припреме за полагање учитељског испита. Од 1903. године Женска учитељска школа била је смештена у згради коју је граду завештао Милован Гушић и у којој ће касније бити Женска реална гимназија. Од 1906. године у школи се обавља учитељски испит зрелости. Први испит је положило 18 кандидаткиња.

После балканских ратова Женска учитељска школа издвојена је од Више женске школе. То одвајање извршено је 1913. године а школа је смештена у Молеровићеву зграду. За директора је постављен Теодосије Бошковић. У Молеровићевој згради остала је све до 1928. године, када је подигнута нова зграда за школу.

Статус учитељица Школске 1910/11. у шест одељења Више женске школе школовало се 323 ученица, у четири одељења Женске учитељске школе 115 ученица, а у Женској гимназији 354 ученица. Скоро половину кадра у Вишој женској школи чиниле су учитељице. Њихов професионални статус био је несигуран, а услови рада много тежи него услови рада њихових колега, па су многе од њих напуштале службу.

Дискриминишући услови Сматрало се да учитељице у процесу наставе не могу да буду успешне као мушкарци који су завршили учитељске школе, па је уведена пракса да учитељице примају мању плату од учитеља.

Према Закону о народним школама из 1898. учитељица која се уда за „не-учитеља” губила је службу. У Закону о народним школама из 1904. уклоњене су неке дискриминаторске одредбе према учитељицама, али су оне наставиле да се примењују у пракси.

Тек је Изменама закона о средњим школама из 1912. женама било дозвољено полагање професорског испита, па су оне, макар у просветној струци, постале формално изједначене са мушкарцима. Овај законски акт одразио се и на побољшање материјалног положаја наставница и њихова плата је тада повећана за скоро 60%.

Гашење школе После Првог светског рата више женске школе нису уврштене у нови систем организације школства, па су 1918. престале да постоје. Виша женска школа у Крагујевцу претворена је у Женску гимназију.

Види још

Виша женска школа (Београд)

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Историја образовања у Србији Категорија:Високе школе у Крагујевцу Категорија:Историја Крагујевца