Арапи хришћани (, ) припадници су арапског народа, арапски држављани или говорници арапског језика који су хришћанске вјероисповијести. Према процјени из 2012, број Арапа хришћана који живе у Средњем истоку креће се од 10 до 15 милиона. Заједнице Арапа хришћана могу се пронаћи широм арапског свијета, али су концентрисане у Леванту и Египту, са мањим заједницама широм Арабијског полуострва и сјеверне Африке.

Историја Арапа хришћана поклапа се са историјом источног хришћанства и историјом арапског језика; заједнице Арапа хришћана настале или су раније постојеће хришћанске заједнице усвојиле арапски језик или су већ постојеће заједнице говорника арапског језика усвојиле хришћанство. Јурисдикције три патријаршије — Александријска, Антиохијска и Јерусалимска — Пентархије постале су претежно арапске након раних муслиманских освајања, а временом су многи вјерници усвојили арапски језик и културу. Поред тога, многе ране арапске краљевине и племена примили су хришћанство, укључујући Набатејце, Лахмиде, Салихиде, Танукиде, Ибади из Ел Хире и Гасаниде.

У савременом добу, Арапи хришћани су имали важну улогу у покрету Нахда и значајно су утицали и допринијели на пољу књижевности, политике, предузетништва, филозофије, музике, позоришта и кинематографије, медицине и науке. Данас, Арапи хришћани и даље имају важну улогу у арапском свијету, релативно су имућни, добро образовани и политички умјерени. Исељеници из заједница Арапских хришћана чине значајан дио средњоисточне дијаспоре, са значајном популацијом широм Америке, нарочито у Бразилу, Аргентини, Венецуели, Колумбији и Сједињеним Државама. Међутим, исељеници у Америку, нарочито из првог таласа, често нису пренијели арапски језик својим потомцима.

Концепт идентитета Арапа хришћана остаје споран, јер неке хришћанске скупине на Средњем истоку које говоре арапски, као што су Асирци, Јермени, Грци и други, одбацују арапски идентитет. Појединци из египатске коптске заједнице и либанске маронитске заједнице понекад преузимају неарапски идентитет.

Историја Историја Арапа хришћана поклапа се са историјом хришћанства и историјом арапског језика; заједнице Арапа хришћана настају или из претходно постојећих хришћанских заједница које су усвојиле арапски језик или из већ постојећих арапских говорних заједница које усвајају хришћанство. Арапи хришћани укључују старосједелачке заједнице западне Азије које су претежно усвојиле арапски језик након узастопних муслиманских освајања у Плодном полумјесецу у 7. вијеку. Присуство Арапа хришћана претходило је раним муслиманским освајањима, а било је много арапских племена која су примила хришћанство, још од 1. вијека.

Интересовања Арапа прије 9. вијека била су усмјерена првенствено на записивање и превођење преисламске поезије. Рани Арапи хришћани биљежили су сиријске химне, арапску поезију, црквене мелодије, пословице и хикам (правила управљања). Они иначе нису биљежили религију, због чега је уступило мјесто противрјечним извјештајима и ријетким доказима о одређеним праксама током неколико вијекова.

Од класичне антике до савременом времена, Арапи хришћани су играли важну улогу доприносећи култури Машрека, посебно онима на Леванту, Египту и Ираку.

Преисламски период

мини|усправно|десно|Абгар V од Осроене, међу првим хришћанским владарима у историји, припадао је набатејској арапској династији Абгарид.

У Новом завјету постоји траг о арапском примању хришћанство, забиљежен у Дјелима апостолским. Када апостол Петар проповједа Јерусалимцима, они питају,

Прво помињање хришћанства у Арабији у Новом завјету забиљежено је када апостол Павле спомиње своје путовање у Арабију након његовог обраћања (Гал. 1:15—17). Касније, Јевсевије говори о епископу Берилу са столицом у Бостри, мјесту синода из 240. и два арабијска сабора. Нови завјет указује на рано примање хришћанства међу Арапима; поред прича Ел Табарија, Абу ел Фиде, Ел Макризија, Ибн Халдуна и Ел Масудија, Хрисови ученици (укључујући Матеја, Вартоломеја и Тадеја) отишли су у Арабију као хришћански проповједници. Созомен из Газе је рекао да су Арапи примили хришћанство кроз напоре свештеника и монаха који су се разгранали по арапским регијама, а снага хришћанства је расла како су главна племена примала хришћанство. Организоване су многе епархије на чијем челу су били епископи и архиепископи. Арапски епископи су се дијелили на: урбане епископе који су боравили у градовима и „шаторске” епископе који су боравили су шаторима и селили се са својим племенима из једног мјеста у друго. Према Ибн Дурајду, само међу Набатејцима било је четрдесет епископа. Први арапски епископ који имао јурисдикцију над Арапима био је Мојсије Сараценски, провјео је дужи низ година 4. вијека као пустињак на простору између Сирије и Египта. Његова побожност је задивила Мавију, арапску краљицу-ратницу Танухида, а његово хиротонија за епископа над њеним поданицима био је услов за примирје са Римом.

Долина Јордана и Балка су били под влашћу Арапа хришћана до 2. вијека. Набатејци, старосједеоци јужног Леванта, примили су хришћанство у касном римском периоду. У Палмири и недалеко од Ел Карјатајна постоје хришћански споменици, остаци цркава и натписи који указују на ширење хришћанства у јужној Сирији. Управа над Јорданом под римском влашћу повјерена је племену Куда. Ово племе је примило хришћанство према Јакубију, а касније су га наслиједили хришћански Салихиди и Гасаниди. Постоје поетски стихови преисламског пјесника Ел Набиге у којима велича гасанидске владаре, честитајући им Цвјети. Синај, граничећи се са Сиријом, био је административно повезан са египатском црквом са сједиштем у Александрији. Постоје документи папе александријског Дионисија из касног 3. вијека, у којима помиње своју паству Арапе хришћане на Синају и прогоне са којима су се суочили у вријеме многобожачког цара Диоклецијана. Касније, током напада Арапа пагана 309. на синајске испоснице страдало је четрдесет монаха. Монаси су утврдили нове манастире, а најутврђенији и данас активан јесте манастир Свете Катарине, подигну по налогу римског цара Јустинијана 565. године. Угостио је бројне епископе и богослове, гасанидске и лахмидске владаре и преисламске пјеснике.

мини|десно|Негрански мученици, Минеј Василија II.

Јужни арабијски град Негран постао је познат по религијском прогону хришћана које је спроводио јеменски кнез Ду Нувас, који је био страствени преобраћених у јудаизам. Арапски вођа из Неграна током овог периода, Ел Харита, канонизован је као Арета. Био је вођа хришћана Неграна у раном 6. вијеку и погубљен је током покоља хришћана које је предводио Нуваса 523. године. Ибн Халдун, Ибн Хишам и Јакут ел Хамави наводе да је Негран у потпуности био хришћански град када је Нувас прешао на јудаизам и да су становници града одбили да пређу у његову вјеру, па је извршио покољ над њима. Жртве је поменуо Ибн Исхак, а у Курану се наводе као „Људи рова”. Византијски цар Јустин I био је разјарен и охрабрио је аскумског краља Калебу да заузме Јемен и погуби јеврејског кнеза. Навас је касније свргнут и погубљен, због чега је Калеба за свог намјесника именује рођеног хришћанина Химијарита, Сумјафу Ашвау. Аскумити су тако освојили Химјар и њихова власт је трајала до 575. године. Абисинци су ширили хришћанство и њихови владари су подигли необичну грађевину у част негранских мученика. Савременицима је била познат по својој љепоти, украшена орнаментима, драгуљима и истакнутим сводовима. Арапи су звали „Негранска ћаба”. Јеменци су се касније побуни против Абисинаца и захтијевали независност. Историја биљежи хришћански утицај од Етиопије до арапских земаља у преисламским временима, а неки етиопски хришћани су можда живјели у Меки.

мини|усправно|лево|Свети Козма и Дамјан су рођени у Арабији око 3. вијека.

Јемен је имао важан удио у равном хришћанству. У 2. вијеку, грчки богослов Пантен је напустио Александрију и кренуо ка Јемену као мисионар послије примања хришћанства. Историчари као што су Руфин и Оросије помињу да је апостол Матеј био мисионар у Јемену и Абисинији. Развио се посебан однос између народа Јемена и Сиријске цркве, као што се закључује из дјела Јефрема Сирина, биографије Симеона Столпника и историчара Филосторгија, који је рекао да нека села и насеља у Јемену говоре сиријски. Црква Ел Калис у Сани изграђена је за поклоника и да привуче ходочаснике који путују у Ћабу у Меки и тврђаву Гумдан. На организационом нивоу, архиепископ Јемена носио је титулу „католикос”, која је по рангу одмах испод „патријарха”. Ширење хришћанства међу Арапима стигло је до Горње Месопотамије, гдје су живјела племена Бакр и Мудар, оба позната по својим чврстим хришћанским вјеровањима и поштовању војног свеца Сергија. Ибн Халикан је споменуо да су сви јеменски Арапи у Ираку примили хришћанство, укључујући Тајмалах, Калб, Лахмиди и Танукиди, а многи су се преселили у Бахреин до 4. вијека.

У Медини је постојала хришћанска секта коју је званична црква одбацила и сматрала јеретичком. Дјевицу Марију су прогласили божанством и приносили јој дарове. Ову секту су помињали бројни историчари, укључујући Епифанија и Ибн Тајмију, који су их назвали „Маријанци” (). Исто тако, Ел Замахшари и Ел Бајдави помињали су ову секту у свом тумачењу Курана. Друга секта позната као „Давидовци” () била је позната по својим претјеривањима у одавању почасти краљу Давиду. Неки савремени историчари су је класификовали као јудеохришћанску јерес. У Меки, племе Јурхум је примило хришћанство за вријеме свог шестог кнеза, Абд ел Масих ибн Бакија, и надгледао је службу Харама током одређеног временског периода. Према Абу ел Фараџу ел Исфаханију, племена Азд и Хуза постали су хришћани заједно са њима. Најраније назнаке хришћанства у Меки је хришћанско гробље изван Медине према извору Анбаса, што је потврдио Ел Макдиси, као и примању хришћанства међу појединим Курејшама.

Исламско доба

мини|десно|Хунајн ибн Исхак (809—873) био је утицајни несторијански преводилац, научник и љекар златног доба ислама.

Након пада великих области некадашњих византијских и персијских провинција у арапске руке, бројно старосједелачко хришћанско становништво различитог етницитета дошло под власт арапских муслимана. Историјски гледано, извјестан број мањинских хришћанских секти био је прогањан као јеретички под византијском влашћу (као што су нехалкидонци). Исламска освајања су поставила два процеса која су утицала на ове хришћанске заједнице: процес арабизације, што је довело до постепеног усвајања арапског као говорног, књижевног и литургијског језика (често поред језика предака) и много спорији, али упорни процес исламизације. Док су заповједници муслиманских армија шири своје царство и нападали земље у Азији, сјеверној Африци и јужној Европи, својим непријатељима би понудили три услова: примање ислама, плаћање џизије (пореза) сваке године или рат до смрти. Они који су добили да воде рат и одбили да се преобрате, сматрало се да су пристали да плаћају џизију.

мини|десно|Свети Або (756—786), страдао је за своју вјеру у Грузији.

Као „Народи Књиге”, према исламском закону хришћани су добили одређена права да практикују своју религију (укључујући да се хришћански закон користи за доношење одлука, поравњање или пресуде на суду). За разлику од муслимана, који су плаћали зекат, хришћани су плаћали џизију, обавезни порез. Џизија се није наплаћивала робовима, женама, дјеци, монасима, старима, болеснима, пустињацима или сиромашнима. Заузврат, немуслиманским грађанима је било дозвољено да практикују своју вјеру, да уживају одређену заједничку самоуправу, да имају право на заштиту муслиманске државе од спољне агресије, да буду ослобођени војне службе и да буду ослобођени зеката. Као Арапи муслимани, и Арапи хришћани за Бога користе назив „Алах”. Као и код хришћана на Малти, ова пракса се разликује од исламске употребе ријечи Алах, која се односи на лично име Бога у тој религији. Употреба термина Алах у арапским црквама претходила је исламу.