Сер Алфред Џозеф Хичкок (; Лејтонстоун, 13. август 1899 — Лос Анђелес, 29. април 1980) је био британски филмски редитељ. Најпознатији је по филмовима из жанра трилера. Почео је да режира у Енглеској под утицајем немачког експресионизма, а од 1939. режирао је у Холивуду. У каријери дугој шест деценија режирао је преко 50 филмова и стекао статус једног од најпознатијих и најцењенијих филмских редитеља свих времена. Својом оригиналношћу и визионарством утицао је на велик број филмских редитеља, продуцената и глумаца.
Хичкокови филмови су препуни елемената страве и фантастике и „уврнутог“ хумора. У њима се углавном приказују невино оптужени протагонисти у околностима и ситуацијама које су ван њихове контроле и моћи поимања. Ту је такође укључен и трансфер кривице при чему се мане „невино оптуженог“ приписују другим ликовима и успут наглашавају. Једна од уобичајених тема његових филмова је и анализа мушко-женских односа при чему је доминантан његов цинични став према традиционалним романтичним везама.
Премда је Хичкок још за живота постао изузетно популаран, већина филмских критичара тог времена није баш превише ценила његов редитељски рад. Ребека је једини његов филм који је добио Оскара, иако су још четири његова филма била номинована за то признање. Године 1967. добио је награду Ирвин Г. Талберг за животно дело, али никад лично није примио Академијину награду за животно дело.
Критичари француског новог таласа, поготову Франсоа Трифо, међу првима су указали на чињеницу да Хичкокови филмови, осим забављачке функције, имају и уметничку вредност, а Хичкока проглашавају врхунским аутором истичући његову стилску оригиналност и садржајност. Хичкок је био један од првих филмских редитеља на којем су применили своју ауторску теорију која наглашава централну улогу редитеља у процесу прављења филма. Ипак, највише захваљујући Хичкоковој популарности, маркантној појави у јавности те високом степену креативне контроле над филмовима које је снимао, многи филмски редитељи су изашли из анонимности и постали познати широј јавности.
Биографија
Младост мини|Врт задовољства (1925) Алфред Хичкок рођен је 13. августа 1899. у Лејтонстоуну, тада у Есексу, у породици римокатолика као други син и најмлађи од троје деце пиљара (по неким изворима трговца живином) Вилијама Хичкока и Еме Џејн Хичкок (рођене Вилан). Хичкок се неко време школовао у католичком интернату у Лондону. Једном је изјавио да је у детињству био усамљен и презаштићен. Када је имао 14 година, умире му отац и млади Алфред напушта Колеџ Светог Игњатија да би се уписао у поморско-инжињерску школу. Након што је успешно дипломирао постаје цртач планова и дизајнер огласа у једној компанији.
Некако у то време Хичкок се почиње интересовати за фотографију и ускоро почиње радити на филмовима. Године 1920. добија посао у филмској компанији Гејнзборо Пикчерс као дизајнер и писац међунаслова за неме филмове. Године 1925. продуцент Мајкл Болкон даје му прилику да режира свој први филм Врт задовољства.
Предратна каријера у Британији
Захваљујући бројним могућностима које је пружала нова уметност те његовом несумњивом таленту, Хичкок је муњевито напредовао. Његов трећи филм Станар: Прича о лондонској магли (верзија случаја Џека Трбосека) настаје 1927. и њиме Хичкок стиче углед мајстора трилера. У филму непознати починилац убија атрактивне плавуше, а сумња пада на новог станара (глуми га Ајвор Новело) у кући једне просечне лондонске породице. Ради се о првом правом „хичкоковском“ филму у којем је обрађен мотив „погрешног човека."
Године 1926. Хичкок се жени са Алмом Ревил, блиском сарадницом, и две године касније добијају ћерку Патришу. Алма је била Хичкоков најближи сарадник. Написала је сценарије за неколико његових филмова и учествовала је као асистент редитеља у свим његовим филмовима. мини|Тајни агент (1936) Године 1929. Хичкок започиње рад на Уцени, свом десетом филму који постаје први британски звучни филм.
Мајкл Болкон поново ангажује Хичкока 1933. године. У том периоду Хичкок снима шест изузетно успешних трилера режираних детекцијском методом и често с елементима шпијунског филма: Човек који је превише знао (1934), 39 степеника (1935), Тајни агент (1936), Саботажа (1937), Млади и невини (1937) и Госпођа која нестаје (1938). Од свих наведених филмова, Тридесети девет степеница се сматра најбољим филмом Хичкоковог раног периода.
Хичкоков следећи велики успех био је Госпођа која нестаје из 1938. године, интелигентно направљен филм брзог ритма у којем се заплет базира на потрази за доброћудном старом Енглескињом (Дејм Меј Вити) која мистериозно нестаје из воза на путу за измишљену државу Вандрику (са нескривеним алузијама на нацистичку Немачку). Хичкоков таленат и успех наведених филмова привлаче пажњу Холивуда па га продуцент Дејвид О. Селзник убрзо позива да снима у Сједињеним Америчким Државама.
Холивуд мини|Ребека (1940) Ребека из 1940. први је Хичкоков амерички филм, иако се радња одвија у Енглеској а филм је снимљен по истоименом роману енглеске књижевнице Дафне ди Морије. У филму се приказују страхови и сумње младе невесте која долази у велику сеоску кућу на осами и мора се суочити са духовима прошлости оличеним у лику њене мртве претходнице. У филму се дискретно наглашава и потенцијални лезбејски однос међу женским ликовима. Филм је 1940. године добио Оскаре за најбољи филм и најбољу црно-белу фотографију, а имао је још 9 номинација. Одличне улоге остварили су Лоренс Оливије, Џоан Фонтејн и Џудит Андерсон, за које су све троје зарадили номинације за Оскара.
Особени смисао за хумор Хичкок задржава и у својим америчким филмовима, али сада suspense (напетост) постаје њихов заштитни знак. Због вечитих Селзникових финансијских проблема те Хичкоковог незадовољства малом креативном контролом над филмовима које је режирао, Хичкок је био присиљен да често ради за веће студије, много чешће него што је добијао прилику да прави филмове по свом укусу. Раних 40-их година Хичкок снима жанровски разноврсне филмове у распону од романтичне комедије Господин и госпођа Смит (1941) до мрачне и узнемирујуће „Сенке сумње“ (1943).
Сенка сумње, Хичкоку један од најомиљенијих филмова, представља нам младу Шарлоту „Чарли“ Њутон (Тереза Рајт), која сумња да је њен обожавани ујак Чарли Спенсер (Џозеф Котен) убица. Радња је постављена у идилично провинцијско окружење у којем доминира лик супериорног али у бити монструозног „светског човека“. Подстакнуте маестрално постављеним ликовима, бриљантним дијалозима те честим коришћењем затамњења, генерације теоретичара филма су се бавиле психоаналитичким потенцијалима и аспектима филма међу којима и Жак Лакан и Славој Жижек. Филм такође скреће пажњу на један од Котенових познатијих филмова, Грађанина Кејна.
Зачаран се бави у то време помодном психоанализом и садржи славну сцену сна коју је осмислио Салвадор Дали. Та сцена је у ствари само део оригинално замишљене дуже сцене која је требало да траје неколико минута, али је у монтажи скраћена пошто је закључено да би могла да узнемири публику.
Озлоглашена (1946), спаја на филму двоје у оно време врло популарних глумаца: Ингрид Бергман и Керија Гранта. Заплет са нацистима, уранијумом и пејзажима Јужне Америке уз вешто дозирање напетости и инвентивно коришћење филмских средстава и поступака послужио је многим критичарима да Озлоглашену прогласе Хичкоковим ремек-делом. Окосницу заплета чини мотив кријумчарења уранијума што је било довољно да ЦИА стави Хичкока под надзор. мини|Џејмс Стјуарт у филму Конопац (1948) Конопац (његов први филм у боји) снимљен је 1948. године. Овде Хичкок експериментише са тзв. десетминутним кадром (види Теме и средства). У главној улози појављује са Ферли Грејнџер а филм је заснован на истинитом случају (Лиополд и Лоуб) из двадесетих година 20. века. Конопац се сматра првим геј филмом који је снимљен у холивудским студијима.
Радња филма У знаку јарца (1949) смештена је у Аустралију деветнаестог века и у њему се такође користи наведени поступак, али много дискретније. Да би снимио ова два филма, Хичкок је заједно са Сиднијем Бернстајном основао своју продукцијску кућу која је убрзо пропала великим делом захваљујући и овим неуспешним филмовима.
У филму Непознати из Норд-експреса (1951) (по роману Патрише Хајсмит где је један од сценариста био и славни Рејмонд Чандлер) Хичкок комбинује најбоље из свих својих до тада снимљених филмова. У возу се случајно сусрећу два мушкарца и договарају како да уклоне особе које им сметају, при чему ће свако извршити убиство за онога другога, који ће стога моћи да обезбеди савршен алиби. Један од њих, на несрећу, схвата договор исувише озбиљно. За носиоца једне од главних улога Хичкок поново ангажује Стјуарта Грејнџера, а у филму поново обрађује тему хомосексуалне уцене и убиства. Ингениозног заплета, са најоригиналнијим ауторовим негативцем (Роберт Вокер као уверљив амалгам интелигенције, духовитости, инфантилности, аморалности и окрутности), с имплицитним мотивом подвојене личности, овај филм одушевио је и атрактивном монтажом (посебно наизменичним приказивањем тениског меча и вађења упаљача из канала). мини|Назови М ради убиства (1954) Следе три изузетно популарна филма, сва три са Грејс Кели у главној улози. Назови М ради убиства (1954) је адаптација популарног позоришног комада Фредерика Нота. Ово је требало да буде још један експериментални филм који је Хичкок намеравао снимити у 3D техници, али то није успео остварити. У Прозору у двориште (1954) главна улога је поверена Џејмсу Стјуарту. Филм је номинован за четири Оскара, а у њему новинар (Стјуарт), седећи сломљене ноге у инвалидским колицима крати време тако што кроз дворишни прозор посматра догађаје у суседству прекопута при чему почиње сумњати да је супруга његовог најближег суседа брутално убијена. Куриозитет филма је да је сав (осим једног кадра) снимљен из собе главног лика. Држ'те лопова (1955) успели је спој комедије и пустоловног трилера, снимљен на Азурној обали, а партнер Грејс Кели је Кери Грант у улози лопова који се пензионисао.
Исте године снимио је врло занимљиву црну комедију Невоље с Харијем (1955), у којој већ на почетку дечак налази у шуми леш непознатог мушкарца. Испоставља се да неколико особа има разлога да сумња да су га баш они нехотично убили, што доводи до вишеструког закопавања и ископавања леша и комичних ситуација. Филм је снимљен у супериорном техниколору са предивним пејзажима којима доминирају боје јесењег лишћа, а главне улоге играју Џон Форсајт и Ширли Маклејн. мини|Човек који је превише знао (1956) Наредне године поново режира два филма. Најпре снима римејк сопственог филма из 1934. Човек који је превише знао (1956). Главне улоге у филму играју Џејмс Стјуарт и Дорис Деј, која је отпевала песму "Que Sera, Sera", која је добила Оскара за најбољу песму и брзо постала велики хит. Следи његов једини филм са Хенри Фондом Криво оптужен (1956), у којем сведоци погрешно идентификују пљачкаша банке, што доводи до оптужнице против невиног човека, после чега и он и његова породици доживљавају огромне проблеме.
Године 1958. Хичкок снима Вртоглавицу, филм који многи сматрају његовим ремек-делом. Преостала три у том изузетно успешном квартету филмова су Север-северозапад (1959), Психо (1960) и Птице (1963). Потоња два филма су нарочито позната по неконвенционалној музичкој пратњи композитора Бернарда Хермана: у Психу вриштећи звук жичаног инструмента у сцени убиства под тушем дефинитивно помера границе у филмској музици, док су Птице у потпуности испраћене конвенционалним музичким инструментима при чему се први пут у комерцијалном филму користила електронска музика. Наведена дела су последњи Хичкокови велики филмови после којих његова каријера креће силазном путањом. Године 1972. Хичкок се враћа у Лондон да сними Махнитост, његов последњи велики успех. Ту Хичкок по први пут дозвољава голотињу и опсценост који су до тада биле табу-тема у његовим филмовима. Међутим, у то доба Хичкоку је здравље већ било знатно нарушено и скоро у потпуности престаје снимати. мини|Вртоглавица (1958)