мини|Калфе у народној ношњи У европској традицији шегртовања, калфа године (), познате и као и , колоквијално , представља време путовања у трајању од неколико година након завршеног шегртовања за занатлије.

Историјат У средњем веку и ренесанси, када је систем еснафа још увек контролисао професије и занате у визуелним уметностима, узимали су и сликари, зидари–архитеке и златари, био је важан за преношење уметничког стила широм Европе. Развој касномодерних нација и њихових граница унутар Европе није много утицао на традицију калфе све до 19. века.

Традиција датира из средњег века и присутна је у Француској, Скандинавији и земљама немачког говорног подручја. Обично три године и један дан је минимални период за приправника калфе. Занати у којима се та традиција задржала и данас обухватају покривање кровова, обраду метала, дрворезбарство, столарију, производњу млинара и музичких инструмената (укључујући и оргуље).

Док су калфа године оригиналне за занатлије, концепт се проширио и на друге професије. Као такав, свештеник би могао да крене на дуже путовање да би истраживао библиотеке манастира широм Европе и стекао шира знања и искуства.

Путничке књиге или представљају значајан истраживачки извор који показују путеве миграција у раном периоду индустријализације у Европи. Путеви калфа често показују границе језика и религије које су ометале путовање занатлија .

Немачка thumb|Столари „на валцу“, 1990 Традиција калфиних путујућих година () опстала је све до 1920-их година у земљама немачког говорног подручја, али је ослабљена услед више догађаја, као што су наводна забрана традиције од стране нациста, послератни немачки економски бум који ју је чинио превеликим оптерећењем, као и у Источној Немачкој недостатак могућности за рад у економском систему заснованом на . Почев од касних 1980-их, обновљено интересовање за традицију уопште, заједно са економским променама (посебно након пада Берлинског зида), довело је до ширег прихватања ове традиције. Традиција је оживљена углавном непромењена у односу на средњовековни концепт, пошто калфинска братства () никада нису престала да постоје (укључујући и Конфедерација европских удружења калфи). Калфинска братства су успоставила стандарде како би се осигурало да путујуће калфе не буду замењене са скитницама и варалицама. Калфа мора бити неожењен, без деце и без дугова — како се калфинске године не би схватиле као прилика за бекство од друштвених обавеза. У савремено доба братства често захтевају и потврду о некажњавању. Поред тога, калфе су дужне да носе одређену униформу () и да се у јавности представљају на чист и љубазан начин. То им помаже да пронађу преноћиште и превоз до следећег града. Путујућа калфа носи путну књижицу () и у сваком новом граду одлази у градску управу да затражи печат. То служи као евиденција његових путовања и уједно замењује пријаву пребивалишта која би иначе била обавезна. У савременим братствима, мора да траје најмање три године и један дан (понекад две године и један дан). Током путујућих година, калфи није дозвољено да се врати у кругу од 50 km од свог родног града, осим у посебним хитним ситуацијама, као што је непосредна опасност од смрти блиског сродника (родитеља или браће и сестара). На почетку путовања, путник са собом носи само мали, унапред одређени износ новца (тачно пет немачких марака је било уобичајено, данас пет евра); на крају, требало би да се врати кући са тачно истим износом новца у џепу. На тај начин не би требало ни да расипа новац нити да стиче било какво богатство током пута, који треба да буде предузет искључиво ради искуства. Постоје тајни знаци, као што су посебни и сложени руковаји, које немачки столари традиционално користе да би се међусобно препознали. Ово је још један традиционални начин заштите заната од превараната. Иако су мање неопходни у доба телефона, личних карата и званичних диплома, ови знаци се и даље чувају као традиција. Подучавање ових знакова било коме ко није успешно завршио столарски занат и даље се сматра веома погрешним, иако данас више није кажњиво кривично дело. било је око 800 калфи „на “, било повезаних са братствима или „слободних“. Иако је велика већина и даље мушког пола, младе жене данас више нису реткост на валцу. thumb|Калфа који се пење на градску таблу, славећи свој повратак кући, док га пријатељи и породица дочекују Путујуће године укључују традиционалне догађаје као што су регионални сусрети, на којима људи размењују своје приче и препоруке за добре фирме које треба посетити. Највеће прославе за сваку калфу су дан поласка и дан повратка кући, три године и један дан касније, према традиционалном правилу. Униформа путујућих калфи у Немачкој Путујуће калфе се на улици лако препознају по својој одећи. Столарски црни шешир има широк обод; неке струке користе црни цилиндaр или трокраки шешир. Столари носе црне сомотске звонасте панталоне и прслук и са собом носе , што је традиционални увијени планинарски штап. Одећа је направљена да буде практична и издржљива за путовања и рад – шешир штити од сунца, панталоне широких ногавица лакше се заврћу и држе пиљевину даље од чарапа и обуће, а џепови су прилагођени да приме основни сет алата за дати занат. Како су се многе струке временом прилагодиле униформи столара, многи људи у Немачкој верују да на путовања иду само столари, што није тачно – пошто је столарска униформа најпознатија и добро прихваћена, она једноставно олакшава путовање. Како путујуће калфе често путују аутостопом, традиционална одећа им помаже да пронађу људе који су спремни да у замену за причу са путовања понуде превоз или оброк. Униформа се употпуњује златном минђушом и златним наруквицама — које су се у тешким временима могле продати, а у средњем веку су могле послужити за плаћање гробара ако би неки путник преминуо на путу.

У другим областима Иако је институција путујућих година изворно везана за занатлије, овај концепт се проширио и на друге професије. Тако је, на пример, свештеник могао да крене на дуго путовање ради истраживања у библиотекама манастира широм Европе и стицања ширег знања и искуства. У уметности Сматра се да је аустралијска песма „Валцер Матилда“ заснована на калфинском , према Пирсу, али видети и чланак на Википедији о свагменима, који их изједначава са хобоима у САД. Постоји много песама о лутању заснованих на искуству . Густав Малер је компоновао , „Песме једног путујућег калфе“ Роман Гетеа (Wilhelm Meister's Travelling Years) Циклус песама Франца Шуберта говори о калфи млинару и његовој судбини у млину у ком остаје да ради и заљубљује се у млинареву кћер. Песма Рајнхарда Меја „“ говори о путујућим годинама. У видео-игри Pentiment главни лик, Андреас, на почетку игре завршава своје . Познате калфе Следеће личности су познате по томе што су завршиле традиционалне путујуће калфинске године: (стругар) – оснивач Социјалдемократске партије Немачке (обућар) – мистик и хришћански филозоф (сликар) – немачки бакрорезац и сликар, касније славни уметник (седлар) – први председник Вајмарске републике (механичар) – произвођач шиваћих машина и бицикала; у наредној генерацији његова фирма постала је позната по производњи аутомобила (столар) – први председник Источне Немачке

Референце

Категорија:Традиција Категорија:Немачка култура