Луј Ламбер () је роман француског аутора Онореа де Балзака из 1832. године. Радња је углавном смештена у школи у Вандому и истражује живот и теорије дечака генија који је фасциниран шведским филозофом Емануелом Сведенборгом.

Балзак је написао Луја Ламбера током лета 1832. године док је боравио код пријатеља у замку Саше, и објавио три издања под три различита наслова. Роман садржи минималну радњу, углавном се фокусирајући на метафизичке идеје свог протагонисте дечака генија и његовог јединог пријатеља, за којег се на крају открива да је сам Балзак. Иако није значајан пример реалистичког стила по коме је Балзак постао познат, роман пружа увид у ауторово сопствено детињство. Специфични детаљи и догађаји из ауторовог живота, укључујући кажњавање од стране наставника и друштвену изолацију, указују на фикционализовану аутобиографију.

Док је био ученик у Вандому, Балзак је написао есеј Расправа о вољи (), док се у роману описује као дело Луја Ламбера. Есеј разматра филозофију Сведенборга и других, иако сам Балзак није истраживао многе метафизичке концепте све до каснијих година свог живота. Идеје анализиране у есеју и другим деловима романа укључују поделу између унутрашњег и спољашњег постојања; присуство анђела и духовно просветљење; и интеракцију између генија и лудила.

Иако су критичари оштро критиковали роман, Балзак је остао упоран у уверењу да он пружа важан увид у филозофију, посебно на метафизику. Како је развијао концепт за Људску комедију, сврстао је Луја Ламбера у одељак Филозофске студије и касније се вратио истим темама у свом роману Серафита, о андрогиној анђеоској фигури.

Позадина До 1832. године, Оноре де Балзак је почео да стиче име као писац. Друго од петоро деце, Балзак је са осам година послат у Вендомски колеџ. Вратио се из школе шест година касније, болешљив и слаб. Две и по године је био подучаван од стране приватних наставника и тутора, након чега је похађао Сорбону у Паризу. После трогодишњег обуке за правног службеника, 1819. године се преселио у мали поткровље и почео да пише.

Његови први радови, објављени под различитим псеудонимима, били су јефтино штампани популарни потбоилер романи. Године 1829. коначно је објавио роман под својим именом, под насловом Шуани. Ово дело је имало мањи успех, али није донело аутору довољно новца како би отплатио своје знатне дугове. Међутим, донео је Балзаку препознатљивост у књижевним круговима. Убрзо након тога стекао је славу низом романа, укључујући Физиологија брака (1829), Саразина (1830) и Шагринска кожа (1831).

Године 1831. године Балзак је објавио кратку причу под називом , о двојици песника, Дантеу и Годефроу де Ганду, који похађају Сорбону почетком четрнаестог века. Причa истражује питања метафизике и мистицизма, нарочито духовну потрагу за просветљењем и илуминизмом. Балзак је као младић био под великим утицајем шведског филозофа Емануела Сведенборга, чије теорије прожимају роман. Причa је објављена, заједно са романом Шагринска кожа, која се такође бави метафизиком, као део збирке из 1831. године под насловом Филозофски романи и приче ().

Писање и објављивање мини|Као и његов творац Оноре де Балзак, Луј Ламберт проводи своје адолесцентске године на Колеџу де Вандом, читајући многе књиге и трпећи казне од стране наставника. У мају 1832. године, Балзак је задобио повреду главе када се његова кочија, тзв. тилбери, преврнула на улици у Паризу. Иако није био озбиљно повређен, написао је пријатељу да га брине што је могуће да су „неки од зупчаника у механизму мог мозга изашли из равнотеже“. Његов лекар му је препоручио одмор и уздржавање од писања и других менталних активности. Након што се опоравио, провео је лето у замку Саше, недалеко од града Тур, код породичног пријатеља Жана де Мароња.

Док је боравио у Сашеу, написао је кратки роман под називом о необичном дечаку генију који се занимао за метафизику. Као и у делу , Балзак је у роману Луј Ламбер истраживао идеје које су га фасцинирале, посебно оне Емануела Сведенборга и Луја Клода де Сен-Мартена. Надао се да ће дело „изазвати ефекат неоспорне супериорности“ и пружити „славан одговор“ критичарима који су исмевали његово интересовање за метафизику.

Роман је први пут објављен крајем 1832. године као део збирке , али је већ почетком наредне године Балзак изјавио да је то „жалосни промашај“ и почео је да га прерађује. Током тог процеса, помагао му је граматичар који је радио као коректор и пронашао „хиљаду грешака“ у тексту. По повратку кући, Балзак је „плакао од очаја и беса који вас обузме када препознате сопствене грешке након толиког рада“.

Знатно проширени и прерађени роман, под називом , објављен је као засебан том 1833. године. Балзак, и даље незадовољан, наставио је да прерађује текст, што је често радио између различитих издања, и укључио је серију писама које је писао дечак геније, као и детаљан опис његових метафизичких теорија. Коначна верзија романа, под насловом Луј Ламбер, објављена је заједно са делима и каснијим радом Серафита у збирци под насловом Мистична књига ().

Сиже мини|Балзак је написао Луја Ламберта док је боравио у замку Саше, недалеко од града Тур Роман започиње прегледом прошлости главног јунака. Луј Ламбер, једино дете кожара и његове супруге, рођен је 1797. године и врло рано почиње да чита. Године 1811. упознаје швајцарску књижевницу Мадам де Стал, која је, задивљена његовим интелектом, одлучила да му плати школовање у Колежу де Вандом. Тамо упознаје наратора, ученика и класифика који себе назива „Песник“, који се касније у тексту идентификује као сам Балзака, и њих двојица брзо постају пријатељи. Одбачени од стране осталих ученика и критиковани од стране наставника због непажње, младићи се зближавају кроз дискусије о филозофији и мистици.

Након што је написао есеј под називом Traité de la Volonté (Расправа о вољи), Ламбер је ужаснут када му наставник одузима текст, назива га „смећем“ и, како наратор спекулише, продаје га локалном трговцу. Убрзо након тога, озбиљна болест приморава наратора да напусти школу. Године 1815. Ламбер завршава школовање са осамнаест година и три године проводи у Паризу. Након повратка у кућу свог стрица у Блоа, упознаје жену по имену Полина де Вијеноа и заљубљује се у њу. Међутим, дан пре њиховог венчања, доживљава нервни слом и покушава да се кастрира.

Проглашен за „неизлечивог“ од стране лекара, Ламберу се прописује изолација и одмор. Полина га одводи у породични замак, где живи у готово коматозном стању. Наратор, који није био упознат са овим догађајима, случајно упознаје Ламберовог стрица и добија серију писама. Писма која је Ламбер написао у Паризу и Блоа настављају његова филозофска разматрања и описују његову љубав према Полини. Наратор посећује свог старог пријатеља у замку Вијеноа, где исцрпљени Ламбер изговара само: „Анђели су бели.“ Полина дели низ изјава које јој је њен љубавник диктирао, а Ламбер умире 25. септембра 1824. године у двадесет осмој години.

Стил мини|Способност Луја да се осећа присутним у бици код Аустерлица (овде приказана на слици Франсоа Жерара) одражава Балзакову сопствену употребу реализма Стварни догађаји у роману Луј Ламбер су у другом плану у односу на продужене расправе о филозофији (посебно метафизици) и људским емоцијама. Пошто роман не користи исти облик реализма по којем је Балзак постао чувен, те је назван једним од „најдифузнијих и најмање цењених дела аутора“. Док се многе Балзаковe приче фокусирају на спољашњи свет, Луј Ламбер истражује различите аспекте мисаоног процеса и живота ума. Ипак, многи критичари осуђују неорганизован стил аутора и чињеницу да је своје зреле филозофске идеје ставио у ум тинејџера.

Ипак, трагови Балзаковог реализма могу се пронаћи у књизи, посебно у детаљним описима Колежа де Вандом. Први део романа је препун детаља о школи, укључујући како су просторије прегледане и комплексна друштвена правила размене јела током вечере. Казне су такође детаљно описане, укључујући задавање заморних писаних задатака и болну примену кожног каиша:

Даљи знаци Балзаковог реализма појављују се када Ламбер описује своју способност да посредно доживљава догађаје само кроз мисао. У једном дугачком пасажу, описује како чита о Бици код Аустерлица и види „сваки детаљ“. У другом, замишља физички бол ножа који сече његову кожу. Како примећује Балзаков биограф Андре Мауроис, ова размишљања пружају увид у ауторову перспективу према свету и његовим писаним приказима.

Теме

Аутобиографија мини|Балзак средином својих двадесетих година Биографи и критичари слажу се да је Луј Ламбер танко прикривена аутобиографска верзија самог аутора, о чему сведоче бројне сличности између њих. Док је био ученик у Колежу де Вандом, Балзак је био пријатељ са дечаком по имену Луј-Ламбер Тинан. Као и насловни лик, Балзак је изгубио веру у време своје прве причести., Балзак је у школи читао незајажљиво и, као и Ламбер, често је био кажњаван због непослушности на часу. Прецизни детаљи о школи такође одражавају Балзаково искуство: како је описано у роману, ученицима је било дозвољено да гаје голубове и одржавају баште, а празнике су проводили у спаваоницама.

Ламберов есеј о метафизици, Traité de la Volonté („Расправа о вољи“), још је једна аутобиографска референца. Балзак је написао овај есеј као дечак, а, као и у роману, одузео му га је бесни наставник. Ламберов геније и филозофска ерудиција одражавају Балзаково мишљење о самом себи. Слично томе, неки критичари и биографи сугеришу да Ламберово лудило одражава (свесно или несвесно) Балзакову сопствену нестабилну менталну ситуацију. Његови планови да се кандидује за парламент и друге нелитерарне амбиције довели су до тога да посматрачи у његово време доведу у питање његово здравље.

Многа писма у роману, која је написао Ламбер, такође су заснована на Балзаковом животу. Након што је завршио прву верзију књиге, Балзак је покушао да освоји срце маркизе де Кастри слањем фрагментираног љубавног писма из књиге. У међувремену, Ламберова писма свом стрицу о животу у Паризу од 1817. до 1820. одражавају Балзакове сопствене осећаје током студирања на Сорбони у истом периоду.

Сведенборг и метафизика мини|Радови Емануела Сведенборга, посебно Рај и пакао, дубоко утичу на дечака генија Луиса Ламберта. Идеје шведског филозофа Емануела Сведенборга (и његовог следбеника Луја Клода де Сен-Мартена) заузимају централно место у роману Луј Ламбер. Госпођа де Стал је импресионирана Ламбером када га затекне у парку како чита Сведенборгову метафизичку расправу Небо и пакао (1758); идеје овог шведског писца касније се рефлектују у Ламберовим сопственим коментарима о уму, души и вољи. Примарна међу њима је подела човека на "унутрашње" и "спољашње" биће. Спољашње биће, које је подложно силама природе и које проучава наука, у Ламберовом случају се испољава као слабо, често болесно дете. Унутрашње биће, с друге стране, садржи оно што Ламбер назива „материјалном суштином мисли“ и представља истински живот у који се постепено креће кроз роман.

Сведенборгови концепти истражују се у односу на језик, бол, сећање и снове. На пример, када ученици оду на излет у оближњи замак Рошамбо, Ламбер, који никада није посетио тај замак, ипак живо памти детаље тог места из сна. Верујући да је његов дух посетио место док је тело спавало, он ово искуство приписује „потпуном раздвајању тела и унутрашњег бића“ и „некој нејасној способности духа за кретање, која има ефекте сличне онима кретањем тела“.

Попут својих хероја Сведенборга и Сен-Мартена, Балзак покушава у роману Луј Ламбер да изгради одрживу теорију која би ујединила дух и материју. Млади Ламбер настоји да оствари овај циљ у својој расправи Расправу о вољи, која је, након што му је конфисковао учитељ, описана овако:

Истраживање људске воље и мисли повезано је са Балзаковим интересовањем за Франца Месмера, који је формулисао теорију животињског магнетизма, силе која тече међу људима. Приповедач двапут помиње Месмера у тексту и описује делове Расправе о вољи који одражавају теорију животињског магнетизма.

Религија