Најамно ропство је термин који се користи за критику експлоатације рада од стране предузећа, које задржавањем плата ниским или стагнирајућим покушавају да максимизују профит. Ситуација најамног ропства може се слободно дефинисати као зависност особе од плате за живот, посебно када су плате ниске, третман и услови на раду лоши, са мало шансе за напредовање.
Овај израз често користе критичари најамног рада да критикују експлоатацију радника и друштвену стратификацију, при чему се прво види првенствено као неједнака преговарачка моћ између рада и капитала, посебно када су радници плаћени релативно ниским платама, као што је то у радионицама.. Друго се описује као недостатак радничког избора, испуњујућујућих избора за посао и слободног времена.. Критика друштвене стратификације покрива шири спектар избора запошљавања везаних притисцима хијерархијског друштва да обавља иначе неиспуњавајући посао који људе лишава њиховог „врсног карактера“. не само под претњом екстремног сиромаштва и гладовања, већ и друштвене стигме и умањења статуса... Историјски гледано, многе социјалистичке организације и активисти су заступали радничко самоуправљање или радничке задруге као могуће алтернативе најамном раду.. мини|260x260п|Протест против плата синдиката пекара, хране и удружених радника у Уједињеном Краљевству у јануару 2016. Сличности између најамног рада и ропства примећене су још код Цицерона у Старом Риму, као на пример у De Officiis. Са појавом индустријске револуције, мислиоци као што су Пјер-Жозеф Прудон и Карл Маркс разрадили су поређење између најамног рада и ропства, и укључили се у критику рада,.. док су лудити наглашавали дехуманизацију коју су изазвале машине. Увођење најамног рада у Британији у 18. веку наишло је на отпор, што је довело до појаве принципа синдикализма и анархизма....
Пре Америчког грађанског рата, јужњачки браниоци држања Афроамериканаца у ропству позивали су се на концепт најамног ропства како би повољно упоредили стање својих робова са радницима на северу... Сједињене Државе су укинуле већину облика ропства након Грађанског рата, али синдикални активисти су ову метафору сматрали корисном – према историчару Лоренсу Гликману, од 1870-их до 1890-их "референце су обиловале у радничкој штампи, тешко је било наћи говор вође радника без те упоредбе".
Историја мини|Ема Голдман је осудила најамно ропство рекавши: „Једина разлика је у томе што сте унајмљени робови уместо блок робова“.. Став да је рад за плату сличан ропству датира још из античког света.. Geoffrey W. Bromiley. Wm. B. .. У старом Риму, Цицерон је написао да је „сама плата [најамни радници] залог њиховог ропства“.
Године 1763, француски новинар Симон Лингe објавио је утицајан опис најамног ропства:
Став да најамни рад има суштинске сличности са ропством активно су изнели у касном 18. и 19. веку браниоци ропства (најчешће у јужним државама Сједињених Држава) и противници капитализма (који су такође били критичари ропства).. Неки браниоци ропства, углавном из јужних робовласничких држава, тврдили су да су радници са севера „слободни, али само по имену и да су робови бескрајног рада“, као и да су њихови робови у бољем положају.Wage Slavery, PBS. Ова тврдња је делимично потврђена неким модерним студијама које указују на то да су материјални услови робова у 19. веку били „бољи од онога што је обично било доступно слободним градским радницима у то време“... У овом периоду, Хенри Дејвид Торо је написао да је „тешко имати јужњачког надгледника; горе је имати северног; али најгоре од свега када си сам себи надгледник.“.
Аболиционисти у Сједињеним Државама критиковали су аналогију као лажну.. Тврдили су да најамни радници „нису потчињени угњетавани“.. Абрахам Линколн и републиканци су тврдили да се стање најамних радника разликује од ропства све док радници имају вероватноћу да развију прилику да раде за себе, постижући самозапошљавање.. Аболициониста и бивши роб Фредерик Даглас је првобитно изјавио „сада сам сам свој господар“, након што је почео да ради за плату. Касније је закључио супротно, рекавши "искуство показује да постоји најамно ропство, само је мало мање погубно од обичног ропства и да оба морају нестати заједно". Даглас је даље говорио о овим условима који произилазе из неједнаке преговарачке моћи између власничке/капиталистичке класе и невласничке/радничке класе у оквиру обавезног монетарног тржишта:Ниједан лукавији и ефикаснији наум за превару јужњачких радника није могао бити усвојен од оног који плате замењује ваучерима за исплату надница. Оно има намеру да покаже поштење, док радника ставља на милост и немилост земљопоседнику и трговцу.Самозапошљавање је постало мање уобичајено јер је занатска традиција полако нестајала у каснијем делу 19. века. Године 1869. The New York Times је описао систем најамног рада као „систем ропства који је апсолутно ако не и понижавајући као онај који је у последње време преовладавао на југу“. Е. П. Томсон примећује да је за британске раднике крајем 18. и почетком 19. века "јаз у статусу између слуге, најамног радника који прати наредбе господара, занатлије, који је могао долазити и одлазити како му је воља, био довољно широк да људи крену у борбу, уместо да дозволе себи да пређу с једне стране на другу. И, у вредносном систему друштва, они који су се опирали понижењу су били у праву".
„Члан синдиката грађевинара” 1830-их је тврдио да ће синдикати „не само штрајковати за мање посла, а више надница, већ ће на крају укинути наднице, постати сами себи господари и радити једни за друге; рад и капитал више неће бити одвојени, већ ће бити нераскидиво спојени у рукама радника и радница”. Ова перспектива је инспирисала Велики национални консолидовани синдикат (УК) из 1834. који је имао „двоструку сврху синдикалистичких синдиката – заштиту радника у оквиру постојећег система и формирање језгра будућег друштва“ када синдикати „преузму целу индустрију земље“. Вилијам Лазоник је резимирао:Истраживања су показала да се „слободнорођени Енглез“ осамнаестог века – чак и они који су се силом прилика морали подвргнути пољопривредном најамном раду – упорно опирали уласку у капиталистичку радионицу.Употреба термина „најамни роб“ од стране радничких организација можда потиче од радничких протеста девојака из Ловел млина 1836. године.. Слике најамног ропства су нашироко користиле радне организације средином 19. века да приговоре недостатку самоуправљања радника. Међутим, постепено је замењен неутралнијим термином „најамни рад“ крајем 19. века пошто су радничке организације помериле свој фокус на повећање надница. Карл Маркс је описао капиталистичко друштво као друштво које нарушава индивидуалну аутономију јер је засновано на материјалистичком и комодификованом концепту тела и његове слободе (тј. као нечега што се продаје, изнајмљује или отуђује у класном друштву). Према Фридриху Енгелсу:.
Сличности најамног рада са ропством Критичари најамног рада су повукли неколико сличности између најамног рада и ропства:
Пошто је роб власништво, његова вредност за власника је на неки начин већа од вредности радника који може дати отказ, бити отпуштен или замењен. Власник робова је направио веће инвестиције у смислу новца који је плаћен за роба. Из тог разлога, у временима рецесије робови нису могли бити отпуштени као најамни радници. „Најамни роб“ може бити оштећен са мало или без трошкова. Амерички робови у 19. веку су побољшали свој животни стандард од 18. века и – према историчарима Фогелу и Енгерману – записи о плантажама показују да су робови мање радили, били боље храњени и бичевани само повремено – њихови материјални услови у 19. веку су били „бољи од онога што је обично било доступно слободним градским радницима у то време“. Ово је делимично било због ропских психолошких стратегија у економском систему различитом од капиталистичког најамног ропства. Према Марку Мајклу Смиту из Економског историјског друштва, „иако је наметљив и опресиван, патернализам, начин на који су га робовласници користили и методе које су робови користили да њиме манипулишу, учинили су покушаје робовласника да уведу капиталистички режим рада на својим плантажама неефикасним и тако омогућили робовима да стекну одређени степен аутономије“.. За разлику од роба, најамни радник може (осим незапослености или недостатка понуде за посао) бирати између послодаваца, али ти послодавци обично чине мањину власника у популацији за коју најамни радник мора да ради, док се покушаји да се спроведу радничка контрола над пословима послодаваца могу сматрати чином крађе или непослушности и на тај начин бити суочени са затворским мерама или другим насилним законским мерама. Највећи избор најамног радника је да ради за послодавца, да се суочи са сиромаштвом или глађу или да се окрене криминалу. Ако роб одбије да ради, на располагању су бројне казне; од премлаћивања до ускраћивања хране – иако су економски рационални робовласници практиковали позитивно поткрепљење да би постигли најбоље резултате, пре него што би изгубили новац убијањем скупог роба. Историјски гледано, распон занимања и статусних позиција које су имали робови била је скоро једнака оној коју имају слободне особе, што указује на неке сличности између ропства и најамног ропства."The sociology of slavery: Slave occupations". Encyclopædia Britannica. "The highest position slaves ever attained was that of slave minister [...] A few slaves even rose to be monarchs, such as the slaves who became sultans and founded dynasties in Islām. At a level lower than that of slave ministers were other slaves, such as those in the Roman Empire, the Central Asian Samanid domains, Ch'ing China, and elsewhere, who worked in government offices and administered provinces. [...] The stereotype that slaves were careless and could only be trusted to do the crudest forms of manual labor was disproved countless times in societies that had different expectations and proper incentives". Као и чател ропство, најамно ропство не произилази из неке непроменљиве „људске природе“, већ представља „специфичан одговор на материјалне и историјске услове“ који „рефлектују становнике, друштвене односе... идеје... [и] друштвени облик свакодневног живота“.. Сличности су постале замагљене када су заговорници најамног рада победили у Америчком грађанском рату 1861–1865, у којем су се такмичили за легитимитет са браниоцима ропства. Свака страна је дала препозитивну оцену сопственог система док је оцрњивала противника.
Према америчком анархосиндикалистичком филозофу Ноаму Чомском, и сами радници су приметили сличности између чател и најамног ропства. Чомски је приметио да су девојке из Лоуела из 19. века, без икаквог пријављеног знања о европском марксизму или анархизму, осудиле „деградацију и потчињавање“ новонасталог индустријског система и новог доба, где је парола "стећи богатство, док заборављаш све осим себе“. Оне су тврделе да „они који раде у млиновима треба да их поседују“... Своју забринутост изразиле су у протестној песми током свог штрајка 1836. године: