Списак председника Сједињених Америчких Држава који су умрли током мандата

Председници САД који су умрли током мандата 110пВилијам Хенри Харисон4. април 1841. 110пЗакари Тејлор9. јул 1850. 110пАбрахам Линколн15. април 1865. 110пЏејмс А. Гарфилд19. септембар 1881. 110п 110пВилијам Макинли14. септембар 1901. 110пВорен Хардинг2. август 1923. 110пФренклин Д. Рузвелт12. април 1945. 110пЏон Ф. Кенеди22. новембар 1963.

Након успостављања функције председника САД 1789. године, укупно 45 појединаца је вршило дужност председника Сједињених Америчких Држава. Од овог броја, осам је умрло на дужности: четворица су убијена, а четири су умрла природном смрћу. У сваком од ових случајева, потпредседник је ступио на функцију председника. Ова пракса је сада регулисана Одељком један двадесет петог амандмана на Устав Сједињених Америчких Држава, ратификованог 1967. године, који проглашава да „потпредседник постаје председник“ ако председник буде смењен са функције, умре или поднесе оставку. Првобитно одобрење за ову праксу дато је чланом II, одељак 1, клаузула 6, Устава САД.

Први актуелни председник САД који је умро био је Вилијам Хенри Харисон, 4. априла 1841, само месец дана након дана инаугурације. Умро је од компликације упале плућа, како се тада веровало. Други амерички председник који је умро на функцији, Закари Тејлор, умро је 9. јула 1850. године од акутног гастроентеритиса. Абрахам Линколн је био трећи амерички председник који је умро на функцији и први који је убијен током трајања мандата. Убио га је Џон Вилкс Бут у ноћи 14. априла 1865. и Линколн је умро следећег јутра. Шеснаест година касније, 2. јула 1881, Џејмса А. Гарфилда је упуцао Чарлс Џулијус Гито; председник Гарфилд је остао у животу још 79 дана и умро је 19. септембра 1881.

Четрнаестог септембра 1901. године, Вилијам Макинли је умро, осам дана након што га је убио Леон Чолгош. Затим је Ворен Г. Хардинг доживео срчани удар и умро је 2. августа 1923. Дванаестог априла 1945. Френклин Д. Рузвелт (који је тада започео свој четврти мандат) је колабирао и умро од последица можданог крварења. Последњи амерички председник који је умро на функцији био је Џон Ф. Кенеди, кога је убио Ли Харви Освалд 22. новембра 1963. у Даласу, Тексас.

1841: Вилијам Хенри Харисон лево|мини|Штампа која приказује Вилијама Хенрија Харисона на самртној постељи окруженог свештеником, лекаром, члановима породице и званичницима администрације

Двадесет и шестог марта 1841. године, Вилијам Хенри Харисон се прехладио након што га је неадекватно обученог ухватила велика киша. Његови симптоми су се прогресивно погоршавали током наредна два дана, када је позван тим лекара. Након што су установили дијагнозу запаљења плућа десног доњег режња, наставили су да постављају загрејане гумене чаше на његов голи торзо и да у више наврату врше пуштања крви, да би наводно извукли болест. Када те процедуре нису довеле до побољшања, лекари су га лечили ипекаком, рицинусовим уљем, каломелом и на крају куваном мешавином сировог петролеја и корена биљке вирџиније. Све ово је само додатно ослабило Харисона.

У почетку није било званичног саопштења о Харисоновој болести, што је, како је све дуже био ван видокруга јавности, подстакло пораст спекулација и забринутост јавности. До краја месеца велики број грађана се окупио испред Беле куће, бдећи у ишчекивању било каквих вести о стању председника. Увече 4. априла 1841. године, девет дана након што се разболео, и тачно месец дана након полагања заклетве, Харисон је умро у 68. години Његове последње речи биле су упућене његовом личном лекару, иако се претпостављало да су упућене потпредседнику Џону Тајлеру:

Након смрти председника почела је тридесетодневна жалост. Одржане су разне јавне церемоније по узору на европске краљевске погребне праксе. Сахрана је такође одржана само по позиву, 7. априла у источној соби Беле куће, након чега је ковчег са телом председника донет на Конгресно гробље у Вашингтону, где је смештен у привремени трезор за пријем.

Тог јуна, Харисоново тело је превезено возом и речном баржом у Норт Бенд, Охајо. Затим, 7. јула 1841. године, 9. председник САД је сахрањен у породичној гробници на врху планине Небо, са погледом на реку Охајошто је проглашено за државни споменик гробнице Вилијама Хенрија Харисона.

Харисонова смрт изазвала је кратку уставну кризу у вези са сукцесијом на председничком месту, пошто је Устав САД био нејасан у погледу тога да ли потпредседник Џон Тајлер треба да преузме функцију председника или само да извршава дужности упражњене функције. Тајлер је затражио уставни мандат за обављање пуних овлашћења и дужности председништва и положио председничку заклетву, постављајући важан преседан за уредан пренос председничке власти када председник напусти функцију током мандата.

Сви осим једног председника који су касније умрли на функцији су, попут Харисона, победили на председничким изборима у години која је завршила на нулу (од 1840. до 1960). Овај образац трагедија постао је познат као Проклетство Тикамсија, вође Шонија против кога се Харисон борио у бици код Типеканоа 1811. године. Такође се понекад назива и легенда о нултом фактору, Роналд Реган је пореметио овај патерн; преживео је покушај убиства 1981. (69 дана након ступања на дужност) и одслужио је два пуна мандата.

1850: Закари Тејлор мини|Рад из 1850. који приказује смрт Закарија Тејлора

Познато је да је Закари Тејлор 4. јула 1850. конзумирао велике количине ледене воде, хладног млека, зелених јабука и трешања, након што је присуствовао прославама празника и полагању камена темељца Вашингтонског споменика. Исте вечери се тешко разболео од непознате болести дигестивног тракта. Лекари су користили третмане који су у том историјском периоду били актуелни. Ујутро 9. јула, председник је замолио своју супругу Маргарет да не тугује рекавши:

Тејлор је умро касно те вечери, пет дана након што се разболео, у 65. години. Тадашњи извештаји наводе да је узрок смрти „жучна дијареја или жучна колера“. Наследио га је потпредседник Милард Филмор.

Тејлорова сахрана одржана је 13. јула, као и Харисонова девет година раније, одржана је у источној соби Беле куће. После тога, око 100.000 људи се окупило дуж погребне руте до Конгресног гробља где је његов ковчег био привремено смештен у јавном трезору; тог октобра превезен је у Луисвил, Кентаки. Првог новембра 1850. године, Тејлор је сахрањен у гробљу своје породице на имању Тејлорових које је носило име Спрингфилд и касније је постало Национално гробље Закари Тејлор.

Скоро одмах након његове смрти, почеле су да круже гласине да су га отровали јужњаци који се залажу за ропство, а разне теорије завере су наставиле да круже до краја 20. века. Узрок Тејлорове смрти дефинитивно је утврђен 1991. године, када су његови посмртни остаци ексхумирани и обдукција коју је обавио главни медицински истражитељ Кентакија. Накнадна анализа неутронске активације спроведена у Националној лабораторији Оак Риџ није открила никакве доказе о тровању, јер су нивои арсена били прениски. Анализа је закључила да је Тејлор оболео од колере морбус (акутни гастроентеритис ), пошто је Вашингтон имао отворену канализацију, а његова храна или пиће су можда били заражени.

1865: Абрахам Линколн алт=Image of a man about to be shot as he sits with four other people in a theater booth.|мини| Приказ Џона Вилкса Бута (крајње лево) који се спрема да убије Абрахама Линколна; Мери Тод Линколн, Клара Харис и Хенри Ретбоун су са председником

Убиство Абрахама Линколна догодило се на Велики петак, 14. априла 1865. године, када се грађански рат ближио крају. Умро је следећег јутра у 56. години. Атентат се догодио пет дана након што су се генерал Роберт Ли и војска Северне Вирџиније предали генералу Јулисизу С. Гранту. Линколн је био први амерички председник којег је убио атентатор. (Први амерички председник који се суочио са потенцијалним убицом био је Ендру Џексон 30 година раније, у јануару 1835.)

Убиство председника Линколна планирао је и извео познати позоришни глумац Џон Вилкс Бут, симпатизер Конфедерације; Бут је био изразито негативно одређен према Линколновој политици и снажно се противио укидању ропства у Сједињеним Америчким Државама. Бут и група завереника су првобитно планирали да отму Линколна, али су касније планирали да убију њега, потпредседника Ендруа Џонсона и државног секретара Вилијама Х. Сјуарда у покушају да потпомогун остваривање циљева Конфедерације. Џонсонов потенцијални убица, Џорџ Ацеродт није извршио свој део плана, а Џонсон је наследио Линколна на месту председника, док је Луис Пауел успео само да рани Сјуарда.

Линколн је упуцан у потиљак док је гледао представу Наш амерички рођак са супругом Мери Тод Линколн у Фордовом театру у Вашингтону, у ноћи 14. априла 1865. Војни хирург који се затекао код Форда, доктор Чарлс Лил, оценио је да је Линколн задобио смртну рану. Онесвешћеног председника су затим пренели преко улице из позоришта у кућу Петерсен, где је остао у коми осам сати пре него што је умро следећег јутра.

У року од две недеље од потраге за Линколновим убицама, 26. априла 1865, Бут и Дејвид Херолд су ухваћени у просторији за сушење дувана у Порт Конвеју у Вирџинији. Херолд се предао а Бута је убио каплар Бостон Корбет.

Након смрти председника током три недеље су организовани различити догађаји који чувају и обележавају сећање на живот и рад Линколна. Лежао је у источној соби Беле куће, која је била отворена за јавност 18. априла. Следећег дана одржана је сахрана, а затим је ковчег у поворци пренет Пенсилванија авенијом до Капитола Сједињених Америчких Држава, где је у ротонди одржана свечана сахрана. Линколнови остаци су превезени возом у Спрингфилд, Илиноис, на сахрану. Сахрањен је 4. маја 1865. на гробљу Оук Риџ у Спрингфилду, које је заштићено као историјско место државне важности Линколн Томб, од 1895.

1881: Џејмс А. Гарфилд лево|мини|Гравура, објављена у Frank Leslie's Illustrated Newspaper, председника Гарфилда након што га је упуцао Чарлс Џулијус Гито; Са председником је државни секретар Џејмс Г. Блејн.

Убиство Џејмса А. Гарфилда десило се у Вашингтону, 2. јула 1881. године. На Гарфилда је пуцао Чарлс Џулијус Гито у 9:30, мање од четири месеца након што је ступио на функцију као 20. председник САД. Умро је 11 недеља касније 19. септембра 1881. у 49. години. Потпредседник Честер А. Артур га је наследио на месту председника. Гарфилд је требало да напусти Вашингтон 2. јула 1881. на летњи одмор. Тог дана, Гито је чекао председника на железничкој станици у Балтимору и Потомаку, на југозападном углу данашње Шесте улице и Конститјушн авеније СЗР, Вашингтон.

Председник Гарфилд је дошао на станицу у Шестој улици како би отпутовао у посету своме алма матеру, Вилијамс колеџ, где је требало да одржи говор. Гарфилда су пратила два његова сина, Џејмс и Хари, и државни секретар Џејмс Г. Блејн. Војни секретар Роберт Тод Линколн чекао је у станици да испрати председника. Гарфилд није имао телохранитеља и није био на било који начин обезбеђен ; са изузетком Абрахама Линколна током грађанског рата, амерички председници овог доба никада нису користили никакву стражу.

Када је председник Гарфилд ушао у чекаоницу станице, Гито је иступио и повукао окидач отпозади из непосредне близине. My God, what is that?! Гарфилд је повикао, раширивши руке. Гито је поново пуцао и Гарфилд се срушио. Један метак је погодио председника Гарфила у раме други га је погодио у леђа, прошавши први лумбални пршљен и промашивши кичмену мождину пре него што се зауставио иза панкреаса.

Гарфилда, свесног, али у шоку, однели су на спрат железничке станице. Линколн је позвао Ди Си Блиса, истакнутог вашингтонског лекара, који је убрзо стигао и неколико пута прегледао ране председника, тражећи метак који је остао заглављен у председниковом телу прстима и металним сондама. Позвана су још два лекара, који су прегледали и улазну рану. На крају је у просторији било двадесетак људи, укључујући најмање десет лекара.