Флора Мари (8. мај 1869 – 28. јул 1923) била је шкотска медицинска пионирка и чланица Женског социјалног и политичког савеза (Women's Social and Political Union) који се борио за права жена на гласање. Од 1914. године па до краја свог живота, живела је са својом партнерком и колегиницом докторком Луизом Гарет Андерсон. | место_рођења = Dumfries

Рани живот и образовање Мари је рођена 8. маја 1869. године у Муреитвејту, Дамфријшир, Шкотска, као ћерка Грејс Харијет Мари (рођена Грејам) и Џона Мурија, земљопоседника и капетана Краљевске ратне морнарице. Била је четврта од шесторо деце.

Мари је похађала школу у Немачкој и Лондону пре него што је 1890. године уписала Лондонску болницу у Вајтчапелу, где је завршила шестомесни курс за болничарку. Одлучила је да настави каријеру у медицини и 1897. године уписала Лондонску школу за жене на медицинским студијама. Потом је радила као медицински асистент 18 месеци у психијатријској болници на Крајтону, у Дамфријширу. Ово искуство је било пресудно за њено писање тезе за под називом „Организација и управљање азилом” (1905). Завршила је своје медицинско образовање на Универзитету у Дараму, где је 1905. године стекла постдипломску медицинску диплому. Такође је 1906. године стекла диплому у области јавног здравља на Универзитету у Кембриџу.

Током свог времена у Шкотској, Мари је живела у Единбургу са др Елис Инглис, оснивачем покрета Шкотске женске болнице. Историчари као што су Хамер и Џенингс сугеришу да је Мари имала своју „прву озбиљну лезбијску везу” са Елис Инглис.

Каријера

Лекар Године 1905. Мари је била медицински официр у болници Белгрејв за децу у Лондону, а затим анестезиолог у болници Челси за жене. Тиме је стекла значајно искуство у области анестезије, а те године је у часопису The Lancet објављен чланак који је написала под називом Етил хлорид као анестезијско средство за децу.

Суфражеткиња Флорина активност у покрету за женско право гласа почела је када је постала учесница и активисткиња у Националном удружењу за женска права Милисент Фосет. Затим је наставила свој рад у покрету за женска права као подржавалац Женске социјалне и политичке уније. Постала је и конзистентни учесник милитантног покрета, нудећи своје услуге као лекар, укључујући рад у дому за неговање у Пембрук Гарденсу за суфражеткиње које су се опорављале од насилног храњења, којим су управљале медицинске сестре Кетрин Пајн и Гертуд Тауненд.

Она је преузела лидерску улогу и показала своју вредност као активисткиња, говорећи на јавним скупима, учествујући у протесту 1911. године, и користећи своје медицинско знање и вештину да лечи суфражеткиње које су доживеле повреде током свог активистичког рада. Бринула је о Емелин Панкхерст и другим штрајкачима глађу након њиховог ослобађања из затвора и кампањом са другим лекарима против насилног храњења затвореница.

Женска болница за децу веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Flora_Murray_discharges_patients,_Endell_Street,_c._1915._(22765327255).jpg|мини|250x250п|Др Флора Мари отпушта пацијенте 1915. године. Године 1912. Флора Мари је основала Женску болницу за децу, заједно са Луизом Гарет Андерсон. Болница је пружала здравствену негу деци радничке класе из тог подручја и пружила женским лекарима једину прилику да стекну клиничко искуство у педијатрији у Лондону. Мото болнице био је „Дела, не речи”.

Први светски рат Када је избио Први светски рат, Мари и њена партнерка др Луиза Гарет Андерсон основале су Женски болнички корпус и ангажовале жене да раде у њему. Верујући да ће британско ратно министарство одбити њихову понуду за помоћ, и знајући да Французи имају потребу за медицинском помоћи, понудиле су своју помоћ Француском Црвеном крсту. Француски Црвени крст је прихватио њихову понуду и обезбедио им простор у недавно изграђеном хотелу у Паризу као болницу. Флора Мари је постављена за главног лекара, а Андерсон је постала главни хирург.

Мари је у свом дневнику забележила да су представници британског ратног министарства били изненађени када су открили болницу коју успешно воде британске жене, те да је болница ускоро третирана као британска помоћна болница, а не француска. Поред болнице у Паризу, Женски болнички корпус је водио још једну војну болницу у Вимеру.

У јануару 1915. године, жртве су почеле да буду евакуисане у Енглеску ради лечења. Ратно министарство је позвало Мари и Андерсон да се врате у Лондон и воде велику болницу, Војну болницу Ендел Стрит, у оквиру Краљевског војног медицинског корпуса. Војна болница Ендел Стритје лечила је скоро 50.000 војника између маја 1915. и септембра 1919. године, када је затворена.

Након рата, Мари се вратила у болницу на Хароу Роуду, која је преименована у болницу Рол оф Хонор, где је наставила свој рад као приватни практичар. Њен дневник о ратним искуствима постао је књига под називом Жене као војни хирурзи: Историја Женског болничког корпуса у Паризу (1920). Дедикација књиге гласи: „Луизи Гарет Андерсон / Смела, опрезна, истинита и моја љубавна сапутница”.

Недостатак средстава на крају је довео до затварања болнице Рол оф Хонор, као и до пензионисања Флоре Мари и Луизе Гарет Андерсон. Преместиле су се у кућицу у Пол Енду, у Пену, Бекингемшир.

Смрт веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:The_Times_History_and_Encyclopaedia_of_the_w_Wellcome_L0026139.jpg|мини|282x282п|Др Флора Мареј (лево) и др Луиза Гарет Андерсон (десно) напуштају Бакингамску палату након што су примиле одликовања. Мари је боловала од карцинома и преминула 28. јула 1923. године у 54. години живота. Умрла је убрзо након операције у болници у Хемпстеду, Лондон, а њена животна сапутница била је уз њу. Својом опоруком, Флора Мари је све оставила Андерсоновој.

Сахрањена је на гробљу цркве Светог Тројства у Пену, Бекингемшир, у близини њиховог некадашњег дома. Иако је Андерсонова касније кремирана, а њен пепео расут изнад Саут Даунса, заједнички надгробни споменик одаје почаст обема женама.

Комеморације У априлу 2022. године објављено је да ће лик Флоре Мари бити приказан на полеђини нове полимерне новчанице од 100 фунти Банке Шкотске, у знак признања за њен допринос медицини и борби за женска права. Новчаница садржи портрет Флоре Мари који је насликао Френсис Дод.

Извршни директор Краљевског фонда за слободно здравство у Лондону истакао је: „Скоро век након њене смрти, прича о Флори подсећа нас на велику захвалност коју дугујемо тим раним борцима који нису прихватили ограничења друштва које није веровало да жене могу или треба да буду докторке, лекарке и хирургкиње. И тада и сада, ценимо пионирке, иноваторке и оне које мењају правила игре.“

Ова новчаница је освојила треће место на такмичењу за „најлепшу новчаницу света“ 2023. године. На полеђини новчанице приказан је лик Флоре Мари у првом плану, док је у позадини приказана сцена носачица рањеника из болнице Ендл Стрит. Јединствено, њен лик се појављује и у безбедносном холограму на предњој страни новчанице.

Референце

Категорија: Рођени 1869. Категорија:Умрли 1923. Категорија:Феминисткиње Категорија:Личности Првог светског рата Категорија:Болница шкотских жена Категорија:Шкотски лекари Категорија:Хероине Првог светског рата