Места светске баштине Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу су места од значаја за културну или природну баштину као што је описано у Унесковој конвенцији о светској баштини, установљеној 1972. године. Културно наслеђе чине споменици (као што су архитектонска дела, монументалне скулптуре или натписи), групе зграда и локалитети (укључујући археолошка налазишта). Као природно наслеђе се дефинишу природне карактеристике (које се састоје од физичких и биолошких формација), геолошке и физиографске формације (укључујући станишта угрожених врста животиња и биљака) и природни локалитети који су значајни са становишта науке, очувања или природне лепоте. Совјетски Савез је ратификовао конвенцију 12. октобра 1988. Првих пет локалитета у Совјетском Савезу уврштено је на листу на четрнаестој седници Комитета за светску баштину Унеска, одржаној у Банфу децембра 1990. Од ових пет, три се налазе у данашњој Русији: историјски центар Санкт Петербурга и околни споменици, Кижски погост и Московски кремљ и Црвени трг.
У Русији се налазе тридесет и два места светске баштине, са још тридесет и једним локалитетом на пробној листи. Најновија локација је Кенозерски национални парк 2024. Постоји двадесет један културни локалитет и једанаест природних, од чега су четири транснационална. Курска превлака се дели са Литванијом, пејзажи Даурије и басен језера Увс се деле са Монголијом, а Струвеов геодетски лук са девет европских земаља.
Локалитети УНЕСКО наводи локалитете под десет критеријума, сваки унос мора да испуњава бар један од критеријума. Критеријуми од I до VI су културни, а од VII до X су природни.