Опсада Мостара вођена је током Рата у Босни и Херцеговини прво 1992. године, а затим поново од 1993. до 1994. године. У почетку је трајао између априла 1992. и јуна 1992., укључивао је Хрватско вијеће одбране (ХВО) и Армију Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) у борби против Југословенске народне армије (ЈНА) којом су доминирали Срби након што је Босна и Херцеговина прогласила независност од Југославије . Та фаза је завршена у јуну 1992. након успјеха операције Шакал коју су покренуле Хрватска војска (ХВ) и ХВО. Усљед прве опсаде око 90.000 становника Мостара је побјегло, а бројни вјерски објекти, културне институције и мостови су оштећени или уништени.
Како је шири сукоб сазревао и политички крајолик се мењао, босански Хрвати и Бошњаци су почели да се боре једни против других, што је кулминирало Хрватско-бошњачким ратом. У периоду од јуна 1993. до априла 1994. године ХВО је опсједао источни Мостар с концентрацијом Бошњака, што је резултирало смрћу бројних цивила, прекидом хуманитарне помоћи, оштећењем или уништењем десет џамија и дизањем у зрак историјског Старог моста. Непријатељства су окончана потписивањем Вашингтонског споразума у марту 1994. и оснивањем Хрватско-бошњачке федерације.
Позадина Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини су 1990. и 1991. године прогласили један број „ српских аутономних области “. Срби су користили добро опремљену Југословенску народну армију (ЈНА) у одбрани ових територија. Већ у септембру или октобру 1990. ЈНА је почела да наоружава босанске Србе и организује их у милиције. До марта 1991. ЈНА је подијелила око 51.900 комада ватреног оружја српским паравојним јединицама и 23.298 комада ватреног оружја Српској демократској странци (СДС). Хрватска влада је 1991. и почетком 1992. почела да наоружава Хрвате на подручју Херцеговине, очекујући да ће Срби проширити рат на Босну и Херцеговину. То је такође помогло наоружавању бошњачке заједнице. Од јула 1991. до јануара 1992. ЈНА и српске паравојне јединице користиле су босанску територију за нападе на Хрватску. Током рата у Хрватској, босански председник Алија Изетбеговић дао је телевизијску прокламацију неутралности, наводећи да "ово није наш рат", а да сарајевска влада не предузима одбрамбене мере против могућег напада босанских Срба и ЈНА.
Дана 25. марта 1991. године, хрватски председник Фрањо Туђман састао се са председником Србије Слободаном Милошевићем у Карађорђеву, како се наводи, како би разговарали о подели Босне и Херцеговине. У новембру је основана аутономна Хрватска заједница Херцег-Босна (ХЗ ХБ), која је тврдила да нема сецесиони циљ и да ће служити као "правни основ за локалну самоуправу". Она је обећала да ће поштовати босанску владу под условом да Босна и Херцеговина буде независна од "бивше и сваке врсте будуће Југославије". За њеног председника установљен је Мате Бобан. Туђман је у децембру, у разговору са лидерима босанских Хрвата, рекао да „из перспективе суверенитета, Босна и Херцеговина нема перспективе“ и препоручио да хрватска политика „подржава суверенитет Босне и Херцеговине све док то Хрватској више не одговара“.
Након учешћа ЈНА у Домовинском рату, мостарски Хрвати су јединице ЈНА сматрали окупаторском снагом. Она се доживљавала као сила пријатељска према Србима и непријатељска према Хрватима и Бошњацима (босанским Муслиманима). Дана 4. фебруара 1992. локални хрватски грађани блокирали су путеве од Мостара до Читлука и Широког Бријега у знак протеста због понашања резервиста ЈНА на том подручју. Срби су 6. фебруара блокирали пут од Мостара до Сарајева. У Босни и Херцеговини је 29. фебруара и 1. марта 1992. одржан референдум о независности . Бошњачки и босански Хрвати гласачи су снажно подржавали независност, док су босански Срби углавном бојкотовали референдум. Већина бирача гласала је за независност и 3. марта 1992. председник Алија Изетбеговић је прогласио независност од Југославије, коју је Хрватска одмах признала.
Дана 14. марта дошло је до пуцњаве у Мостару на касарну ЈНА у граду. Сљедећег дана грађани Мостара су поставили барикаде и тражили повлачење снага ЈНА. Дана 1. априла дошло је до сукоба између ЈНА и хрватских снага у неколико околних села и јужном предграђу Јасенице. Босански Хрвати су 8. априла организовани у Хрватско вијеће обране (ХВО). Придружио се и поприличан број Бошњака. Дана 15. априла формирана је Армија Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ), са нешто више од две трећине трупа које су чинили Бошњаци и скоро једну трећину Хрвати и Срби. Влада у Сарајеву се борила да се организује и формира ефикасну војну силу против Срба. Изетбеговић је све своје снаге концентрисао на задржавање контроле над Сарајевом. У остатку Босне и Херцеговине, влада се морала ослонити на ХВО, који је већ формирао своју одбрану, да заустави напредовање Срба.
Април 1992 – јун 1992 опсада
Прелуде У априлу су отпочеле борбе на више локација у Херцеговини. 2. војна област ЈНА, којом је командовао генерал-пуковник Милутин Кукањац, распоредила је елементе 5. бањалучког корпуса и 9. книнског корпуса у рејон Купреса, заузевши град од Хрватске војске (ХВ) и ХВО-а који су заједнички бранили то подручје у бици 1992. године у бици за југ 1992. и угрозивши то од Томислава до Купена 7. априла . 4. војна област ЈНА, којом је командовао генерал Павле Стругар, ангажовала је 13. Билећки корпус и 2. Титоградски корпус да заузму Столац и већи део источне обале Неретве јужно од Мостара. Град Широки Бријег је 7. и 8. априла био на удару Југословенског ратног ваздухопловства.
Сиеге алт=Military map of Operation Jackal|мини| Мапа операције Шакал која је окончала опсаду 1992 Артиљеријски напади ЈНА на предграђе Мостара почели су 6. априла и град је одатле периодично гранатиран. Током следеће недеље ЈНА је постепено успоставила контролу над великим деловима града. Снаге ЈНА су 9. априла одбиле напад хрватских снага, сада у саставу ХВО-а, на мостарски војни аеродром. Снаге Територијалне одбране босанских Срба заузеле су 11. априла две оближње хидроелектране на реци Неретви. Дана 19. априла 1992. године, генерал Момчило Перишић, командант 13. Билећког корпуса у Мостару, наредио је артиљеријским јединицама да нападну насеља Цим, Илићи, Бијели Бријег и Доња Махала. Снаге ЈНА у Мостару бројале су 17.000 војника.
У фебруару 1992. године, на првом од многих састанака, Бобан, Јосип Манолић, Туђманов помоћник, а претходно хрватски премијер, и Радован Караџић, предсједник самопроглашене Републике Српске, састали су се у Грацу у Аустрији како би разговарали о подјели Босне и Херцеговине и неопходним трансферима становништва. Караџић и Бобан су се 6. маја, без бошњачких представника, поново састали у Грацу и склопили споразум о прекиду ватре и о територијалној подјели Босне и Херцеговине. Споразум није обухватио Мостар: босански Срби су сматрали да источни Мостар треба да буде у српској административној јединици, док су босански Хрвати сматрали да цео Мостар треба да буде у хрватској, на основу граница Бановине Хрватске из 1939. године. Стране су се на крају разишле и следећег дана су снаге ЈНА и босанских Срба, касније преименоване у Војску Републике Српске (ВРС), извршиле напад на положаје које су држали Хрвати на источној обали реке. Осим уског појаса на источној обали Неретве, Хрвати су држали Бијело Поље на сјевероистоку. ЈНА је држала положаје на брдима са које се пружао поглед на град са истока, брду Хум јужно од града, неколико предграђа на југу и део подручја на северу.
Хрватска војска планирала је офанзиву на ЈНА и ВРС кодног назива Операција Шакал . Циљ операције је био растеретити Мостар и разбити опкоље ЈНА опкољеног Дубровника. Припреме за операцију обавио је генерал ХВ Јанко Бобетко. Бобетко је извршио реорганизацију заповједне структуре ХВО-а. Снаге ХВО-а су крајем маја започеле серију напада на положаје ЈНА и ВРС око Мостара. Дана 23. маја ХВО је заузео планину Хум. Операција Шакал почела је 7. јуна када су снаге ХВ/ХВО-а кренуле на исток и сјевер од Чапљине према Стоцу и Мостару. Као подршка главном нападу, ХВО је напао положаје ВРС на западној обали Неретве и 11. јуна заузео планину Орловац и села Варда, Чуле и Крушево на југозападу и Јасеницу и Слипчиће на југу. До сљедећег дана ХВО је потиснуо све преостале снаге ВРС-а источно од ријеке Неретве. Српске снаге су 13. јуна уништиле два моста преко Неретве, а остао је само мост Стари мост, који је, међутим, био оштећен.
У међувремену, снаге ХВ/ХВО-а брзо су напредовале и 14. јуна стигле до предграђа Мостара. До 15. јуна ХВО је консолидовао Столац, а 4. бојна мостарског ХВО-а заузела је касарну ЈНА "Сјеверни логор" у Мостару. Да би се извршила веза са јединицама ХВ-а и ХВО-а које су напредовале на сјевер преко Буне и Благаја, мостарске снаге ХВО-а, уз подршку 4. бојне ХВ-а 4. гардијске бригаде, кренуле су на југ од града преко Јасенице. Две снаге које су напредовале сусреле су се на Међународном аеродрому Мостар 17. јуна. ХВО је очистио насеље Бијело Поље на сјевероистоку и напредовао даље на исток уз обронке планине Вележ. Након повлачења ВРС из источног Мостара, Срби су протјерани из града. До 21. јуна ВРС је потпуно потиснута из Мостара. АРБиХ је подржавала потискивање града на исток само у споредној улози. ХВО је у то вријеме био састављен и од Хрвата и од Бошњака. Иако је линија фронта још увијек била близу Мостара, узвисину која је директно гледала на Мостар на источној обали Неретве осигуравале су снаге ХВ-а и ХВО-а. ХВО је почео да успоставља контролу над Мостаром, а по преузимању Бобан је избацио Бошњаке из јавног живота и на њихово мјесто поставио ХДЗ-ове тврдолинијаше, поставио блокаде на путевима око града и ограничио слободу кретања Бошњака унутар и изван Мостара.
Последице мини|Католичка црква у Потоцима код Мостара, порушена маја 1992. године Мостар је тешко оштећен гранатирањем ЈНА током опсаде. Међу уништеним или тешко оштећеним објектима су католичка катедрала Марије, Мајке Цркве, Фрањевачка црква и самостан, Бискупски двор (са библиотечком збирком од преко 50.000 књига), 12 од 14 џамија, историјски музеј, архиве и низ других културних институција. Сви градски мостови су порушени, а као преостали прелаз преко реке остао је само мост Стари мост. Средином јуна 1992. године, након померања борбене линије на исток, ХВО је срушио српски православни манастир Житомислић, док је Саборну цркву Свете Тројице запалила неидентификована група. ЈНА је оптужена за малтретирање несрба и пљачку/паљење имовине Бошњака и Хрвата. Око 90.000 од 120.000 становника Мостара је побјегло. Хиљаде Бошњака који су напустили Мостар током опсаде почеле су да се враћају у град. Пратиле су их многе бошњачке избеглице из других босанских градова које је заузела ВРС.
У анкетама које су у Србији током 2000-их спровели Београдски центар за људска права и Стратегиц Маркетинг Гроуп, мање од 20 одсто испитаника верује да је ЈНА заправо опседала Мостар.
јун 1993. – април 1994. опсада
Прелуде