Блексплотација

Блексплотација или блексплотациони филм (енг. Blaxploitation) је поджанр акционог филма у америчкој кинематографији, који је настао из жанра експлоатационих филмова почетком 1970-их. Његово појављивање било је последица културног замаха покрета за грађанска права црнаца, покрета Black Power и Партије црних пантера, политичких и социолошких околности које су омогућиле црначким уметницима да поврате своју моћ у представљању црначког етничког идентитета у уметности. Сам термин blaxploitation је кованица настала од речи black (црн) и exploitation (експлоатација), а први га је употребио Јунијус Грифин, председник огранка NAACP-а у Беверли Хилсу и Холивуду 1972. године. Критикујући начин на који је Холивуд представљао расно мешовито друштво САД, Грифин је навео да жанр блексексплоатације „широм распрострањује увреде“ према црначкој заједници, продубљујући расистичке стереотипе о црнцима као инхерентно криминалним особама.

Након културног искривљавања представе о црнцима у расним филмовима 1940-их, 1950-их и 1960-их, блексексплоатациони филмови представили су црначке ликове и заједнице као главне актере радње, а не само као споредне или позадинске улоге, попут „магијског црнца“ или жртава злочина. Како би се супротставио расистичким приказима црначког идентитета у америчкој кинематографији, Универзитет у Лос Анђелесу (UCLA) је финансијски помагао црначким студентима да похађају филмску школу. Културном успону жанра допринела је и промена система филмских рејтинга у Холивуду 1968. године, која је омогућила већу слободу у приказивању садржаја.

Првобитно су блексексплоатациони филмови били намењени црначкој публици у америчким градовима, али је привлачност ликова и прича прерасла у мејнстрим кинематографију корпоративног Холивуда. Препознавши профитабилност јефтиније продукције блексексплоатационих филмова, велике холивудске студије почеле су да снимају ове филмове тако да привуку и ширу публику. Према филмском пословном магазину Variety, филмови Sweet Sweetback's Baadasssss Song (1971) и Шафт били су први блексексплоатациони филмови који су ушли у мејнстрим, следећи пут који је прокрчио Cotton Comes to Harlem (1970). Блексексплоатациони филмови били су и први који су користили соул и фанк музику као званичне саундтрекове.

Опис

Опште теме

Блексексплоатациони филмови смештени у североисточне или западне делове САД најчешће приказују сиромашне урбане четврти. У њима су чести погрдни изрази за белце, попут „крекер” и „хонки”. Филмови смештени на Југу често се баве ропством и мешовитим браковима. Жанр је познат по храбрим изјавама и коришћењу насиља, секса, трговине дрогом и других шокантних елемената како би испровоцирао публику. Радња је обично усредсређена на црначке протагонисте који се боре против „Човека” (енг. The Man), односно симбола белачке већине која угњетава црначку заједницу.

Блексексплоатација укључује више поджанрова, као што су: Криминалистички (Foxy Brown, Cool Breeze, Hit Man, The Mack, Truck Turner, Black Caesar), Акциони/борилачки (Three the Hard Way), Вестерн (Boss Nigger), Хорор (Abby, Блакула), Затворски (Penitentiary), Комедија (Uptown Saturday Night), Носталгија (Five on the Black Hand Side), Филмови о одрастању (Cooley High, Cornbread, Earl and Me), Мјузикли (Sparkle).

Пратећи пример Sweet Sweetback's Baadasssss Song, многи блексексплоатациони филмови имају фанк и соул џез звучне записе, карактеристичне по тешким бас линијама, „фанки” ритмовима и „wah-wah” гитарама. Ове музичке теме биле су сложеније од комерцијалног фанка који се у то време пуштао на радију, а често су садржале богату оркестрацију, укључујући флауте и виолине.

Блексплоатација је била једна од првих филмских категорија у којој су главне улоге имале храбре, херојске и активне протагонисткиње. Глумице попут Пем Грир у филму Coffy и Foxy Brown, као и Глорије Хендри у Black Belt Jones отвориле су врата за глумице које ће постати акционе звезде, што је инспирисало касније филмове као што су Убити била и Set It Off.

Након популарности ових филмова током 1970-их, филмови у другим жанровима почели су да приказују црначке ликове са стереотипним особинама блексплоатације, као што су ликови из подземља Харлема у Џејмс Бонд филму Живи и пусти да умру (1973), лик Џима Келија у У змајевом гнезду (1973) и лик Фреда Вилијамсона у The Inglorious Bastards (1978).

Црначка моћ (Black Power) лево|мини|Ричард Раундтри као Џон Шафт Афени Шакур је тврдила да је сваки аспект културе (укључујући филм) у 1960-има и 1970-има био под утицајем покрета Black Power. Sweet Sweetback's Baadasssss Song је био један од првих филмова који је укључио идеологију црначке моћи, омогућивши црначким глумцима да буду звезде сопствених прича, уместо да буду ограничени на улоге попут „mammy” и других ликова ниског друштвеног статуса. Филмови попут Шафт донели су нову перспективу црначког искуства у филм, омогућивши да се политичка и друштвена питања црначке заједнице, која су дотад била игнорисана, истраже на великом платну. Главни лик Shaft-а, Џон Шафт, постао је симбол афроамеричке културе и њеног пробоја у мејнстрим. Sweetback и Shaft су оба била под утицајем покрета Black Power, садржећи марксистичке теме, солидарност и друштвену свест, уз типичне жанровске мотиве секса и насиља. Свестан да филм може донети друштвене и културне промене, покрет Black Power је искористио овај жанр како би истакао социоекономске борбе црначке заједнице током 1970-их; многи од тих филмова приказивали су црначке хероје који су успевали да превазиђу институционалну репресију афроамеричке културе и историје. Каснији филмови, попут Super Fly, ублажили су реторику Black Power покрета, подстичући отпор унутар капиталистичког система уместо радикалне трансформације друштва. Ипак, Super Fly је и даље прихватао идеје црначког национализма, тврдећи да црначка и белачка власт не могу лако коегзистирати.

Стереотипи и критике Реакције на блексексплоатацију биле су подељене. Док су неки тврдили да овај тренд представља оснаживање црнаца, други су критиковали филмове због учвршћивања расистичких стереотипа о Афроамериканцима. Као резултат тога, многи су захтевали укидање жанра. NAACP, Јужњачка хришћанска лидерска конференција и Национална урбана лига формирале су Коалицију против блексексплоатације, чији је утицај допринео паду жанра крајем 1970-их.

Књижевни критичар Алисдон Гејл је 1974. године написао:„Најбољи пример оваквог нихилизма/неодговорности су црначки филмови; овде је слобода доведена до својих најсмешнијих граница; овде су писци и глумци који тврде да слобода уметника подразумева експлоатацију самог народа коме дугују своје уметничко постојање.”Addison Gayle, Black World, December 1974Филмови попут Super Fly и The Mack били су посебно критиковани, јер су приказивали макрое као репрезентативне црначке мушкарце и осликавали читаве црначке заједнице као средишта криминала и дроге.

Филм Mandingo (1975) пружио је холивудским продуцентима, попут Дина Де Лаурентиса, начин да прикажу ропство са свим његовим бруталним, историјским и расним контрадикцијама и контроверзама, укључујући секс, мешање раса и побуну као извор настанка бокса у САД.

Крајем 1980-их и почетком 1990-их, талас нових црначких редитеља попут Спајка Лија (Do the Right Thing), Џона Синглтона (Жестоки момци) и браће Хјуз (Menace II Society) усмерио је фокус на урбани црначки живот. Ови редитељи су користили елементе блексексплоатације, али су их истовремено критиковали због глорификације криминала и стереотипног понашања.

Поред експлоатације стереотипа, NAACP је критиковао блексексплоатациони жанр јер је комерцијално искоришћавао америчку црначку културу, стварајући филмове за профит који заједнице које су приказане никада нису виделе. Ово питање и даље постоји у холивудској индустрији, што је кулминирало скандалом „Oscars So White” 2015. године, када ниједан црначки глумац није номинован за награду Best Actor.

Ропска експлоатација (Slavesploitation) мини|Бренда Сајкс и Пери Кинг на снимању филма Mandingo (1975). Слејвсплоатација (Slavesploitation), поджанр блексплоатације у књижевности и филму, кратко је процветао крајем 1960-их и 1970-их. Као што сам назив сугерише, овај жанр карактеришу сензационалистички прикази ропства.

Абрамс тврди да Ђангова освета Квентина Тарантина има своје историјске корене у жанру слејвсплоатације и истиче да су ови филмови обележени „грубо експлоататорским представама потлачених робова као протагониста“.

Један од раних претходника овог жанра је Slaves (1969), за који Гејнс напомиње да није био „слејвсплоатација“ у каснијем смислу, али је ипак садржао графичке приказе батињања и сексуалног насиља над робовима. Новотни пак тврди да Блакула (1972), иако не приказује ропство директно, има историјску везу са поджанром слејвсплоатације.

Најпознатији и најпроучаванији пример овог жанра је Mandingo, роман из 1957. године који је касније адаптиран у позоришну представу 1961. и филм 1975. Mandingo је био толико препознатљив да је један савремени рецензент романа Die the Long Day (1972) Орланда Патерсона назвао ово дело примером „жанра Мандинга“. See also Филм, који је у време изласка био лоше прихваћен, касније је добио веома различите критичке оцене. Робин Вуд је 1998. године тврдио да је то „највећи филм о раси икада снимљен у Холивуду, свакако пре Спајка Лија, а у неким аспектима и даље“.

Наслеђе

Блексплоатациони филмови имали су огроман и сложен утицај на америчку кинематографију. Филмски режисер и љубитељ експлоатационих филмова Квентин Тарантино, на пример, често је реферисао на овај жанр у својим филмовима. Једна од раних почасти блексплоатацији може се видети у лику „Лајта“, кога је тумачио Сај Ричардсон у филму Repo Man (1984). Ричардсон је касније написао сценарио за Posse (1993), који представља неку врсту блексплоатационог вестерна.

Неки од каснијих филмова инспирисаних блексплоатацијом, попут Џеки Браун (1997), Undercover Brother (2002), Оустин Пауерс 3 (2002), Убити Била (2003) и Ђангова освета (2012), садрже бројне поп-културне референце на жанр. Пародија Undercover Brother, на пример, приказује Едија Грифина као агента са афро-фризуром, који ради за тајну организацију сатиричног назива „B.R.O.T.H.E.R.H.O.O.D.“. Слично томе, Оустин Пауерс приказује Бијонсе у улози Фокси Клеопатре, хероине инспирисане Тамаром Добсон и Пем Грир. У пародији Филм на жару (1977), лажни трејлер за Cleopatra Schwartz представља акциону хероину налик Гријеровој, која је удата за рабина. У сцени из Улични пси, ликови дискутују о телевизијској серији Get Christie Love!, која је била део блексплоатационог таласа средином 1970-их. У кључној сцени филма Права романса, ликови гледају филм The Mack.

Филм Шафт (2000) Џона Синглтона, у којем глуми Семјуел Л. Џексон, представља модерну интерпретацију класичног блексплоатационог филма. Филм Hoodlum (1997), са Лоренсом Фишбурном у главној улози, приказује фиктивну причу о црначком гангстеру Елсворту „Бампију“ Џонсону, мешајући елементе блексплоатације са амбијентом 1930-их. Године 2004, Марио Ван Пиблс је објавио филм Baadasssss!, који говори о снимању филма његовог оца, Мелвина Ван Пиблса (уз Марија у улози свог оца). Филм Амерички гангстер (2007), заснован на истинитој причи о дилеру хероина Френку Лукасeу, смештен је у Харлем 1970-их и садржи многе елементе блексплоатације, нарочито песму Across 110th Street, која доминира звучном подлогом.