Марсилио Фичино (; Фиљине Валдарно, 19. октобар 1433 – 1. октобар 1499) је био италијански научник и католички свештеник који је био један од најутицајнијих хуманистичких филозофа ране италијанске ренесансе.
Био је астролог, обновитељ неоплатонизма у контакту са главним академицима свог времена, и први преводилац комплетних Платонових постојећих дела на латински. Његова Фирентинска академија, покушај да се оживи Платонова академија, утицала је на правац и тенор италијанске ренесансе и на развој европске филозофије.
Биографија Фичино је рођен у Фиљине Валдарно. Његов отац, Диотифечи Данголо, био је лекар под патронатом Козима де Медичија, који је узео младића у своје домаћинство и постао доживотни заштитник Марсилија, који је постао учитељ његовог унука, Лоренца де Медичија. Ђовани Пико дела Мирандола, италијански хуманистички филозоф и научник, био је још један од његових ученика.
Фичино је умро 1. октобра 1499. у Каређију. Године 1521. Андреа Феручи је подигао бисту у његову успомену, која се налази на јужној страни наоса у катедрали Санта Марија дел Фиоре.
Каријера и мисао
Платонова академија Током заседања у Фиренци Ферара-Фиренцинског сабора 1438–1445, током неуспешних покушаја да се излечи раскол источне (православне) и западне (католичке) цркве, Козимо де Медичи и његов интелектуални круг су се упознали са неоплатонским филозофом Гемистосом Плетоном, чији су дискурси о Платону и александријским мистицима толико фасцинирали хуманисте Фиренце да су га назвали другим Платоном. Године 1459. Јован Аргиропулос је предавао грчки језик и књижевност у Фиренци, а Фичино је постао његов ученик.
Када је Козимо одлучио да поново оснује Платонову академију у Фиренци, изабрао је Фичина за њеног шефа. Године 1462, Козимо је Фичину доставио грчке рукописе Платоновог дела, након чега је Фичино почео да преводи цео корпус на латински (нацрт превода дијалога је завршен 1468–69; објављен 1484). Фичино је такође направио превод збирке хеленистичких грчких докумената које је пронашао Леонардо да Пистоја касније назван Hermetica, University of Chicago Press 1991 edition: и списа многих неоплатониста, укључујући Порфирија, Јамблиха и Плотина.
Међу његовим бројним ученицима били су Николо ВалориNuovo Dizionario Istorico, Va = Uz, , transl. from French, Remondini of Venice (1796). Niccolo Valori (died 1527) wrote a biography of Lorenzo de' Medici the elder and published posthumously in 1568. и Франческо Катани да Дијачето. Потоњег је Фичино сматрао својим наследником на месту шефа Фирентинске платонистичке академије.Marsilio Ficino, entry by Christopher Celenza in the Stanford Encyclopedia of Philosophy Дијачетов ученик, Ђовани ди Бардо Корси, направио је кратку Фичинову биографију 1506. године.
Теологија, астрологија и душа Иако је био лекар, Фичино је постао свештеник 1473. године..: 565. Године 1474. Фичино је завршио своју расправу о бесмртности душе, Theologia Platonica de immortalitate animae (Платонска теологија) и De Christiana Religione (О хришћанској религији), историју религија и одбрану хришћанства. У налету ентузијазма за свако поновно откриће из антике, он је показао извесно интересовање за уметност астрологије (упркос омаловажавању ње у односу на божанско), што га је довело у невоље са Католичком црквом. Године 1489. оптужен је за јерес пред папом Иноћентијом VIII, али и ослобођен.
У писму пријатељу, Фичино је записао:
Фичинова писма, која се протежу кроз године 1474–1494, опстала су и објављена су. Написао је De amore (О љубави) 1484. De vita libri tres (Три књиге о животу), или De triplici vita (Књига живота), објављена 1489. године, пружа велики број медицинских и астролошких савета за одржавање здравља и снаге, као и прихватање неоплатонистичког и људског погледа на свет са соуленсом на свет:
Једна метафора за ову интегрисану "живост" је Фичинова астрологија. У Књизи живота он детаљно описује међусобне везе између понашања и последица. Говори о списку ствари које утичу на човекову судбину. Без обзира на то, у свом каснијем опширном коментару на Плотинову Енеаду III, он је активно и систематски одбацио неоплатонски приказ душе, ипостас, јединство душе, као и пресељење душе, вечност душе за разлику од пуке непролазности и појма да је душа међумедијална створена директно од Бога. Уместо тога, он је више волео да тумачи све ове паганске неоплатонистичке тачке, како Стефен Герш коментарише у својој Аналитичкој студији истог дела, као моралне алегорије — у складу са његовом општом тенденцијом ка усклађености између платонизма и хришћанства.
Платонска љубав Занимљиво је да је Фичино сковао термин платонска љубав, који се први пут појавио у његовом писму Аламану Донатију 1476. Године 1492. Фићино је објавио Епистуле (Посланице), које су садржале платонска љубавна писма, написана на латинском, његовом академском колеги и доживотном пријатељу, Ђованију Кавалкантију, о природи љубави Платона. Због тога су неки тврдили да је Фичино био хомосексуалац, али то налази мало основа у његовим писмима или његовим општим делима и филозофији. У свом коментару о Држави, такође, он својим читаоцима изричито негира да су хомосексуалне референце изнете у Платоновом дијалогу биле ништа више од тога да запање публику, „изговорене само да би се ублажио осећај тежине“.Ficino, Marsilio, "The Commentary of Marsilio Ficino to Plato's Republic", in Arthur Farndell, ed. and transl., When Philosophers Rule: Ficino on Plato's Republic, Laws, and Epinomis (Shepheard-Walwyn, 2009), Без обзира на то, Фичинова писма Кавалкантију резултирала су популаризацијом појма платонске љубави у западној Европи.
Радови веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Ficino_-_De_triplici_vita,_1560_-_3042759_V00227_00000002.tif|мини|De triplici vita, 1560
Theologia Platonica de immortalitate animae (Platonic Theology). Harvard U. P., Latin with English translation. , 2001, , 2002, , 2003, , 2004, , 2005, with index, 2006, The Letters of Marsilio Ficino, transl. by the Language Department of the School of Economic Science (Shepheard-Walwyn, 1975–2013). (With extensive endnotes.)
веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Delle_divine_lettere_del_gran_Marsilio_Ficino.tif|мини|
vol. I, 1975, vol. II, 1978, vol. III, 1981, vol. IV, 1988, vol. V, 1994, vol. VI, 1999, vol. VII, 2003, vol. VIII, 2010, vol. IX, 2013,
Коментари
. Ed. and transl. by Arthur Farndell (Shepheard-Walwyn, 2006). . Овај, први том у серији од пет томова, пружа први енглески превод 25 кратких коментара на дијалоге и 12 писама која се традиционално приписују Платону. Свеска садржи следеће: Ficino's Preface to his Commentaries on Plato [addressed to Lorenzo de' Medici]. Hipparchus: жеља за добитком Philosophy or The Lover Theages: мудрост Meno: врлина Alcibiades I: природа човека Alcibiades II: молитва Minos: право Euthyphro: светост Hippias: лепота и племенитост Lysis: пријатељство Theatetus: знање Ion: поетска инспирација Statesman: краљевство Protagoras: врлина Euthydemus: погледи на софисте Lesser Hippias: истинитост Charmides: умереност Laches: храброст Cratylus: имена Gorgias: реторика Apology: Socrates' одбрана Crito: Сократов начин живота Phaedo: Природа душе Menexenus: Љубав према родној земљи Critias: Прича о Атлантиди Расправе о дванаест Платонових писама Два друга Фичинова предговора дијалозима и њиховим коментарима . Parmenides, ed. and transl. by Arthur Farndell }. (Does not include Latin text.) . Epinomis, ed. and transl. by Arthur Farndell (Shepheard-Walwyn, 2009). (Unabridged except for the commentary on Republic, bk. 8; see Nuptial Arithmetic, below.) . Timaeus, ed. and transl. by Arthur Farndell (Shepheard-Walwyn, 2010). . Symposium, ed. and transl. by Arthur Farndell (Shepheard-Walwyn, 2016).
Други преводи коментара
Commentaries on Plato. I Tatti Renaissance Library. Bilingual, annotated English/Latin editions of Ficino's commentaries on the works of Plato. , . transl. by Michael J. B. Allen, , . pt. 1, transl. by Maude Vanhaelen, , . pt. 2, transl. by Maude Vanhaelen, . transl. with an introduction and notes by Sears Jayne , .,
Други радови
Nuptial Arithmetic: Marsilio Ficino's Commentary on the Fatal Number in Book VIII of Plato's Republic, ed. and transl. by Michael J. B. Allen (U. of California P., 1994). Icastes. Marsilio Ficino's Interpretation of Plato's Sophist, ed. and tranl. by Michael J. B. Allen . . transl. with an introduction by Charles Boer, Dallas: Spring Publications, ) transl. by Carol V. Kaske and John R, 2002. With notes, commentaries, and Latin text on facing pages.
De religione Christiana et fidei pietate (1475–6), dedicated to Lorenzo de' Medici. (English translation below.) On the Christian Religion, ed. and transl. by Dan Attrell, Brett Bartlett, and David Porreca (U. of Toronto P., 2022). (With extensive notes, indexes, etc.) In Epistolas Pauli commentaria, Marsilii Ficini Epistolae (Venice, 1491; Florence, 1497). . transl. by the Language Department of the School of Economic Science, London. Rochester, Vermont: Inner Traditions International, 1996. . Collected works: Opera (Florence, 1491, Venice, 1516, Basel, 1561).
Референце
Даље читање
Ernst Cassirer, Paul Oskar Kristeller, John Herman Randall, Jr., . (Chicago, 1948.) Marsilio Ficino, Five Questions Concerning the Mind, pp. 193–214.
Thomas Gilbhard, Stéphane Toussaint, Bibliographie ficinienne 2000-2010, Paris 2024 («Accademia. Revue de la Société Marsile Ficin» XXIV, 2022), 127 p.
. (Malone, Texas, 2011) . (Stanford California, 1964) ch. 3, "Ficino," pp. 37–53. , Renaissance and Baroque Studies and Texts, v.21, Peter Lang Publishing, 1998. , . . . 2002. A wide range of new essays. . Western Esoteric Masters series. North Atlantic Books,
Категорија:Рођени 1433. Категорија:Умрли 1499. Категорија:Астролози Категорија:Италијански филозофи Категорија:Епистемолози Категорија:Неоплатонизам Категорија:Ренесансна филозофија Категорија:Онтолози Категорија:Метафилозофи