Град Бијељина је град у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Сједиште града је градско насеље Бијељина. Град заузима површину од око 734 km2. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику а требало да преузме и објави Агенција за статистику Босне и Херцеговине, у Граду Бијељини је пописано 103.874 (податак РЗС) или 107.715 (податак АГС) лица.
Бивша општина Бијељина је добила статус града 18. јула 2012. одлуком Народне скупштине Републике Српске када је усвојен „Закон о Граду Бијељина”, односно „Закон о локалној самоуправи Републике Српске”. Закон је ступио на снагу 26. јула 2012. године када је објављен у Службеном гласнику Републике Српске (Службени гласник Републике Српске 70/2012).
Географија Град Бијељина се налази у сјевероисточном дијелу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Смјештена је у области Семберије. Други је по броју становника у Републици Српској, након града Бање Луке, и пети у Босни и Херцеговини. Са југа и запада граничи се са Брчко Дистриктом и општинама Лопаре, Угљевик и Зворник, док се на сјеверу и истоку граничи са Србијом преко ријека Саве и Дрине.
Водени токови Бистрик је водени ток који тече од села Дворови до ушћа у други бијељински водени ток Дашницу, мало прије ушћа у Саву код узвишења Висоц. Бистрик у ствари представља један пресушени рукавац Дрине. Друга рјечица у општини Бијељина је Дашница која скупља мале поточиће из ниског подбрђа Мајевице. Данас су ови водени токови кроз равницу Семберију скоро пресушили због мелиорације и просијецања канала Дашница, који с два рачвања иде од Јање до Горњег Црњелова и приближно означава границу равне Семберије. Јужном границом општине Бијељина тече рјечица Тавна и ријека Јања која има дужину од 57 -{km}- и површину слива од око 300 -{km}-2 а протиче кроз три општине Семберије и Мајевице.
Чувене су љековите воде Бање Дворови у насељу Дворови 6 -{km}- од Бијељине. У склопу љечилишта изграђен је и отворени базен олимпијских размјера који се пуни термалном и питком водом. Термална вода Бање Дворови, чија је темепература виша од 38°C, третира се као хипертермална вода и помаже у лијечењу разних кожних болести, неких облика чирева и постреуматских стања. Одличне услове за купање и риболов пружа десна обала Дрине, пред њено ушће у Саву.
Геолошки састав У геолошком смислу, равна Семберија је некада била дио Панонског мора (Паратетис), које је постојало од почетка миоцена око 30 милиона година и пресушило током ледених доба. Данашњи изглед равнице је резултат рада ерозија током ледених доба и нарочито ријечних наплавина — флувијалне ерозије. Брежуљци су резултат маринско-језерских седимената, за разлику од Мајевице која је флишни динарид. У Семберији која представља равну наплавину ријеке Дрине, превладава плодна црница и деградирани чернозем, а дијелом и ритска црница и ријечни наноси.
Насељена мјеста мини|десно|261п|Мапа насељених мјеста Града Бијељине
Према Попису становништва из 1991. године на подручју данашњег Града Бијељине налазила су се сљедећа насељена мјеста: Амајлије, Балатун, Бањица, Батар, Батковић, Бијељина, Бјелошевац, Бријесница, Бродац Горњи, Бродац Доњи, Буковица Горња, Буковица Доња, Велика Обарска, Велино Село, Вршани, Главичице, Главичорак, Глоговац, Гојсовац, Голо Брдо, Даздарево, Дворови, Драгаљевац Горњи, Драгаљевац Доњи, Драгаљевац Средњи, Загони, Јања, Јоховац, Кацевац, Кованлук, Којчиновац, Крива Бара, Љељенча, Љесковац, Магнојевић Горњи, Магнојевић Доњи, Магнојевић Средњи, Међаши, Модран, Ново Насеље, Ново Село, Обријеж, Остојићево, Патковача, Пиперци, Попови, Пучиле, Рухотина, Суво Поље, Тријешница, Трњаци, Ћипировине, Хасе, Црњелово Горње, Црњелово Доње, Чађавица Горња, Чађавица Доња, Чађавица Средња, Чардачине и Ченгић.
Поред горенаведених насељених мјеста, према Попису становништва из 2013. године на подручју Града Бијељине налазе се још: Градац-Ступањ, Доњи Загони, Мала Обарска, Нови и Слобомир.
Мјесне заједнице Град према информацијама из 2012. у Граду има 68 мјесних заједница, од чега 13 градских и 55 сеоских.
МЗ Амајлије МЗ Балатун МЗ Бањица МЗ Батар МЗ Батковић МЗ Бјелошевац МЗ Богдановићи МЗ Бријесница МЗ Бродац МЗ Буковица Горња МЗ Буковица Доња МЗ Велика Обарска МЗ Велино Село МЗ Вељко Лукић МЗ Вршани МЗ Вук Караџић МЗ Галац МЗ Главичице МЗ Глоговац МЗ Голо Брдо МЗ Градац МЗ Даздарево МЗ Дашница МЗ Дашница МЗ Дворови МЗ Драгаљевац Горњи МЗ Драгаљевац Доњи МЗ Драгаљевац Средњи МЗ Загони МЗ Загони Доњи МЗ Јања МЗ Јоховац МЗ Ковачићи МЗ Којчиновац МЗ Крива Бара МЗ Лединци МЗ Љељенча МЗ Љесковац МЗ Магнојевић Горњи МЗ Магнојевић Доњи МЗ Магнојевић Средњи МЗ Мала Обарска МЗ Међаши МЗ Модран МЗ Нови МЗ Ново насеље МЗ Обријеж МЗ Остојићево МЗ Патковача МЗ Петнаеста мајевичка МЗ Пиперци МЗ Попови МЗ Пучиле МЗ Рухотина МЗ Соколски дом МЗ Стари град МЗ Суво Поље МЗ Трњаци МЗ Филип Вишњић МЗ Хасе МЗ Центар МЗ Црњелово Горње МЗ Црњелово Доње МЗ Чађавица Горња МЗ Чађавица Доња МЗ Чађавица Средња МЗ Чардачине МЗ Ченгић
Политичко уређење
Општинска администрација
мини|десно|284п|Зграда административне службе Града Бијељина на Тргу Краља Петра
Градоначелник Града представља и заступа Град и врши извршну функцију у Бијељини. Избор градоначелника се врши у складу са изборним Законом Републике Српске и изборним Законом БиХ. Градску администрацију, поред градоначелника, чини и скупштина града. Институционални центар Града Бијељине је насеље Бијељина, гдје су смјештени сви градски органи.
Градоначелник Града Бијељине је Љубиша Петровић испред Српске демократске странке, који је на ту функцију ступио након локалних избора у Босни и Херцеговини 2020. године. Састав скупштине Града Бијељина је приказан у табели.
Национални састав
Током рата у БиХ, муслиманско становништво се већином исељавало из Бијељине, док је велики број Срба из других градова Федерације БиХ био прогнан у Бијељину. На тај начин је Бијељина одиграла значајну улогу за српске избјеглице из Сарајева, Тузле и Зенице, али и других крајева Федерације.
Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику а требало да преузме и објави Агенција за статистику Босне и Херцеговине, у Граду Бијељини је пописано или 103.874 (податак РЗС) или 107.715 (податак АГС) лица.
Националност (насељено мјесто) 2013. 1991. 1981. 1971. Срби 91.784 (85,21%)или 89.474 (86,14%) 57.541 (59,44%) 56.029 (60,37%) 60.595 (69,79%) Муслимани/Бошњаци 13.090 (12,15%)или.11.680 (11,24%) 30.314 (31,32%) 24.282 (26,16%) 23.343 (26,88%) Хрвати 515 (0,48%)или 498 (0,48%) 517 (0,53%) 500 (0,54%) 806 (0,93%) Југословени — 4.256 (4,40%) 9.090 (9,79%) 747 (0,86%)остали и непознато 2.326 (2,15%)или 2.222 (2,14%) 4.168 (4,30%) 2.907 (3,13%) 1.335 (1,54%) Укупно: 107.715 (00,00%)или 103.874 (00,00%) 96.796 (00,00%) 92.808 (00,00%) 86.826 (00,00%)
Националне мањине
Јевреји Најранији трагови о насељавању Јевреја у Бијељину потичу из половине XIX вијека. Тада су се у овај град у Семберији населиле породице шпанских Јевреја — Сефарада, који су долазили из Солуна, Скопља и Сарајева. Најприје су се доселиле породице Папо, Салом, Данон, Алтарац и Алкалај. Према турском попису становништва из 1865. године у Зворничком санџаку (касније Тузлански округ) само је у Бијељини било Јевреја — пописане су 93 мушке главе. То је био и најбољи доказ да је Бијељина била центар трговине у сјевероисточној Босни, јер је познато да су се Јевреји најрадије насељавали у оне градове који су имали најбоље услове за ову врсту занимања. Још 1867. године Јевреји у Бијељини су имали свој храм и конфесионалну основну школу, тзв. Мелдар са 11 мушких ученика (школу су похађала само мушка дјеца). Мелдар се налазио до почетка Другог светског рата у уличици одмах иза Српско-православног архијерејског намјесништва, у близини тадашње гимназије. Школа је била смјештена у приземној згради. Посљедњи вјероучитељ у тој школи био је Арон Алтарац, који је истовремено вршио и функцију хонорарног наставника јеврејске вјеронауке у Бијељинској гимназији. Мелдар је уништен за време Другог светског рата. Уз храм Јевреји су имали приручну библиотеку. Сефарди су се углавном населили у дијелу града око Српске основне школе (касније гимназија), у Шабића махали. Од досељења већина Јевреја била је насељена у некадашњој улици Маршала Тита и улици Фадила Јахића Шпанца, до градског парка. Послије 1878. у Бијељину су се почели насељавати Јевреји њемачког порекла, тзв. Ашкенази. Међу првима су се населили Гринфелд Габор (1890. године), Арпад Вајс (1895. године) и нешто касније Вилим Швицер. Сви наведени Јевреји били су познати бијељински велетрговци. Све до изградње великог заједничког храма—синагоге почетком XX века, који се налазио на простору данашњег парка, испред хотела Дрина, Сефарди и Ашкенази су имали засебне храмове, вјерске школе и рабине. Нови јеврејски храм био је веома простран, са галеријама на спрату и са два торња. Садржавао је и елементе источњачке архитектуре. Посљедњих неколико година храм су опслуживала два рабина. У току Другог свјетског рата, Нијемци — а посебно њемачка мањина из Францјозефсфелда (данас Ново село) — извршили су погром над јеврејским храмом и онеспособили га за сваку употребу.
Попис становништва из 1879. за БиХ показује да је у котару Бијељина било 149 Јевреја и да су сви били настањени у граду. У односу на укупан број од 6.090 становника Бијељине, Јевреја је било 2,44%. До другог по реду пописа становништва у Аустроугарској, извршеног 1. маја 1885. године, број Јевреја у котару Бијељина порастао је за 170, па их је било укупно 319 или 0,83% од укупног броја становника котара. Од тога су у граду Бијељини била 293 Јевреја или 3,75% од укупног броја становника града. Занимљиво је да је десет година касније (трећи по реду аустроугарски попис, из 1895. за БиХ) број Јевреја у Бијељинском котару остао на бројци 319, од чега у граду 306 или 3,28% од укупног броја становника Бијељине. У односу на укупан број становника Бијељинског котара Јевреја је било 0,67%. Четврти попис становништва из 1910. за БиХ показује да се број Јевреја у котару Бијељина повећао за 128, па их је било 447 или 0,77% од укупног броја становника котара. Од тога је у граду било 429 Јевреја или 4,26% од укупног броја становника Бијељине. Највећи број Јевреја чинили су Сефарди, укупно 400, док је Ашкеназа било 47.
Одмах послије окупације земље домаћи „културбундовци” ставили су се на располагање њемачкој војсци. Они су већ у априлу 1941. године започели општу пљачку јеврејских радњи и станова. У близини Бијељине налазило се село „Петрово Поље” (данас Ново село), у коме је живјело доста Нијемаца. Одмах по окупацији ово село је промијенило име у „Шенборн”. То је било име једног њемачког мајора који је командовао приликом заузећа Бијељине. Домаћи Нијемци одмах су заузели све јеврејске радње, и то не као повјереници, већ су се понашали као власници. Праве власнике тих радњи водили су на присилне радове, злостављали их и располагали њима као својим робовима. Током 1941. године Јевреји из Бијељине су у више махова по наређењу Карла Лајтенбергера, крајслајтера Културбунда и фолксдојчера Хајнриха Винтеркорна морали предати новац, злато и драгоцјености, јер су им запријетили стријељањем ако не изврше наређење. У подручју Бијељине живјело је до рата преко 400 Јевреја. Нико није смио остати код својих кућа, изузев двије жене у мјешовитом браку, од којих је једна убијена. У логоре је одведено 200 Јевреја, од којих се ниједан није вратио. Од пребјеглих на ослобођену територију, као активиста и бораца НОП-a погинуло их је 11 а 7 било ухваћено од 13. СС дивизије. Остатак се спасио прелажењем на ослобођену територију, бјекством на италијанско окупационо подручје или у војном заробљеништву.
Каравласи