мини|262x262п|Средњовековна архитектура у Кроји. Архитектура Албаније је одраз историјског и културног наслеђа Албаније. На архитектуру земље утицала је њена локација у медитеранском басену и напредовала је током историје јер су је некада насељавале бројне цивилизације, укључујући Илире, старе Грке, Римљане, Византинце, Млечане, Османлије, као и модерне Аустро-Угаре и Италијане. Поред тога, мисионари, освајачи, колонизатори и трговци донели су културне промене које су имале велики утицај на стилове градње као и на технике.

Током класичне антике, градови и места у Албанији су еволуирали из унутрашњости замка да би укључили станове, верске и комерцијалне објекте, са сталним редизајнирањем градских тргова и еволуцијом грађевинских техника. Иако постоје праисторијске и класичне грађевине у земљи, што заправо почиње конструкцијама Илира и старих Грка, као што су Билис, Амантија, Феница, Аполонија, Бутринт и Скадар . Са проширењем Римског царства на Балкану, импресивна римска архитектура је изграђена широм земље, док је најбољи пример у Драчу, Тирани и Бутринту .

Након пада Западног римског царства, Албанија је постала саставни део Византијског царства . Они су оставили у наслеђе, највидљивије у градовима и околини Корче, Берата, Воскопоја и Ђирокастре, у виду замкова, цркава и манастира са грандиозним богатством видљивих мурала и фресака . Земља такође има много сачуваних споменика из отоманског периода. Они су оставили траг у многим џамијама и другим зградама које су изградили, што је допринело да Берат и Ђирокастер постану УНЕСКО светску баштину.

У 18. и 19. веку, албански средњовековни градови су доживели урбане трансформације од стране разних аустроугарских и италијанских архитеката, дајући им изглед западноевропских градова; ово се посебно може видети у Тирани и Корчи. Увели су архитектонске стилове као што су историзам, сецесија, неоренесанса и неокласицизам .

Након успостављања комунизма у Албанији, социјалистичка идеологија је радикално променила развој архитектуре земље, а бројни историјски и сакрални објекти широм Албаније су срушени. Изграђени су многи комплекси у социјалистичком стилу, широки путеви и фабрике, док су тргови у већим градовима преуређени.

Листа светске баштине Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСЦО) тренутно укључује два локалитета у Албанији. Ови локалитети укључују историјске центре Берат и Гјирокастер и Бутринт . Амфитеатар у Драчу, краљевске илирске гробнице Селче Поштме, археолошко налазиште Аполоније и замак Баштова су уписани на пробну листу земље.

Очување и заштита споменика културног и историјског наслеђа у Албанији поверено је Институту за споменике Албаније, који је 2. јула 1965. године основало Министарство културе.

Преглед мини|274x274п|Топографија Албаније . Албанија је медитеранска држава, која се налази источно од Италије, преко Јадранског мора . Иако држава заузима југозападни део Балканског полуострва, граничи се са Црном Гором на северозападу, Косовом на североистоку, Северном Македонијом на истоку и Грчком на југу и југоистоку. Има разнолику и контрастну топографију са високим планинама, стеновитим обалама, обалним мочварама, пешчаним плажама, стрмим кањонима и клисурама и острвима разних облика и величина.

У погледу топографије, земља обухвата приморске равнице на западу до Албанских Алпа на северу, Шар планине на североистоку, Скендербегове планине у центру, Кораб на истоку, Пиндус на југоистоку и Цераунијске планине на југозападу дуж албанске ривијере и обале Јонског мора .

Земља има углавном медитеранску климу са континенталним утицајима. То значи да климу карактеришу благе зиме и топла, сува лета. Најтоплије области у земљи су дуж запада, где на климу дубоко утиче Средоземно море . Најхладнији делови земље су на северу и истоку, где преовладава снежна шумовита клима.

Током гвозденог доба Албанија је првобитно била дом Илира и старих Грка . Након векова, касније су га освојили и окупирали Византинци, Млечани и Османлије . Појава јединствене албанске државе датира од успостављања кнежевине Арбер 1190. године нове ере.

Периоди

Антика Почеци архитектуре у Албанији датирају из средњег неолита, откривањем праисторијских настамби у Дунавцу и Малићу. Изграђене су на дрвеној платформи која је ослоњена на кочеве забодене окомито у земљу. Праисторијска настамба у Албанији састоје се од три типа, као што су куће затворене или потпуно на земљи или напола под земљом, обе пронађене у Чакрану код Фиера и куће изграђене изнад земље. лево|мини|210x210п|Амфитеатар у Драчу налази се на пробној листи за уврштавање на Унескову светску баштину . Током бронзаног доба, Илири и Стари Грци су почели да се организују на територији Албаније. Илири су били етничка група са изразитом културом и уметношћу, док се верује да су Албанци потомци Илира, али нема довољно доказа да би се дошло до закључка. Градови унутар Илирије углавном су изграђени на врховима високих планина окружених јако утврђеним зидовима. Даље, историја Албаније није била благонаклона према илирским архитектонским споменицима. Још увек је сачувано неколико споменика из Илира као што су Амантија, Антигонија, Билис, Розафа, Љеш и Селча е Поштме .Gilkes, O., Albania An Archaeological Guide, I.B.Tauris 2012, , p263

Након Илирских ратова, архитектура у Албанији се значајно развила у 2. веку пре нове ере доласком Римљана . Освојена насеља и села као што су Аполонија, Бутринт, Билис, Дирахијум и Хадријанополис су значајно модернизована по римским узорима, изградњом форума, путева, позоришта, шеталишта, храмова, аквадукта и других друштвених објеката. Период обележава и изградњу стадиона и терми које су биле од друштвеног значаја као места окупљања.

Претходно насељен разним илирским и старогрчким племенима, Бутринт је постао протекторат, а потом и колонија. Данас показује висок ниво римске урбанизације, док је међу најбоље очуваним остацима римског наслеђа у Албанији. Оставили су његово наслеђе у виду градских зидина, аквадукта, форума, базилика, крстионица, терми, амфитеатра и кућа за средњу класу, као и двора са централним двориштима који су били украшени разним мозаицима и муралима.

Дирахијум је напредовао током римског периода и постао протекторат након Илирских ратова. Амфитеатар у Драчу, који су изградили Римљани, био је у то време највећи амфитеатар на Балканском полуострву . То је једини римски споменик који је опстао до данас.

Виа Егнатиа, коју је изградио римски сенатор Гнеус Егнатијус, функционисала је два миленијума као вишенаменски аутопут, који је некада повезивао градове Драч на Јадранском мору на западу са Цариградом на Мраморном мору на истоку. Даље, рута је римским колонијама на Балкану омогућила директну везу са Римом.

Средњи век Средњовековни градови у Албанији су класификовани према два критеријума:

Градови повезани са утврђењима, као што су Берат и Ђирокастра Градови који леже на равним или стрмим теренима као што су Тирана, Каваја и Елбасан.

Током средњег века развили су се различити архитектонски стилови у облику стамбених, одбрамбених, богослужења и инжењерских објеката. Када се Римско царство поделило на источно и западно, Албанија је остала под Источним римским царством . У том смислу, архитектура је била под снажним утицајем Византинаца . У том периоду подигнуто је много обимних цркава и манастира углавном у центру и југу земље.

Међутим, неке наслеђене историјске структуре оштећене су инвазијом отоманских снага. У 13. и 14. веку, консолидацијом албанских феудалних кнежевина настала је Вароша, или насеља ван градских зидина. Примери таквог развоја су Арберешке кнежевине са средиштем у Петреле, Крује и Ђирокастра које потичу из феудалног замка. У 15. веку велика пажња посвећена је заштитним објектима као што су утврђења замка Лежа, Петрела, Девол, Бутринт и Скадар . Више реконструкција је извршено у стратешким тачкама као што су замак Елбасан, Преза, Тепелена и Валона, од којих је ова последња најважнија на обали. У 18. и 19. веку, велики пашалици тог периода као што су породица Бушати, Ахмет Курт паша и Али паше Тепелена реконструисали су неколико утврђења као што су замак Скадар, Берат и Тепелена. Али Паше Тепелена је кренуо у велику кампању изградње замка широм Епира. мини|Манастир Арденица код Фиера. Током средњовековног периода, џамије у Албанији спадале су у две категорије: оне са куполом и оне са кровом покривеном двораном. Ове последње су усвојене одмах након отоманске инвазије, трансформацијом постојећих цркава у Скадру, Крују, Берату, Елбасану и Канини. На пример, Оловна џамија коју је изградио Мустафа-паша Бушати у Скадру подсећа на типичну истанбулску џамију.

С друге стране, хришћанске верске структуре су наследиле многе карактеристике од својих палеохришћанских претходника. Између 16. и 19. века изграђен је низ малих објеката за хришћане једноставног распореда попут Воскопојске базилике, манастира Арденица и цркве Светог Николе у Воскопоји. Овај други је један од највреднијих архитектонских споменика у Албанији. Његови унутрашњи зидови су прекривени сликама познатог сликара Давида из Селенице и браће Константина и Атанасија Зографи.

Модерно доба Током 18. века, силуета града у Албанији почела је да укључује богомоље и Сахат кулу. Ове, заједно са другим друштвеним структурама као што су терме, фонтане и медресе, додатно су обогатиле центар града и његове четврти.

У 17. веку чаршија настаје као производни и разменски центар, док се град шири изван замка, који потпуно губи функцију и становнике. Током овог периода, Скадар и Корча постају важни трговачки и занатски центри.

Прва половина 20. века почиње аустроугарском окупацијом, наставља се владом Фан Нолија, краљевством краља Зога, а завршава се инвазијом Италије. За то време, албански средњовековни градови су доживели урбане трансформације аустроугарских архитеката, дајући им изглед европских градова.

Центар Тиране био је пројекат Флорестана Ди Фауста и Арманда Брасинија, познатих архитеката из периода Бенита Мусолинија у Италији. Брасини је поставио основу за модерно уређење министарских зграда у центру града.

План је претрпео ревизије албанског архитекте Ешрефа Фрашерија, италијанског архитекте Кастеланија и аустријских архитеката Вајса и Колера. Уобличен је правоугаони систем паралелних путева округа Тирана е Ре, док је северни део главног Булевара отворен. Ови урбанистички планови су чинили основу будућег развоја Албаније после Другог светског рата .

Од 1944. до 1991. градови су доживели уређен развој са падом архитектонског квалитета. Изграђени су масивни стамбени комплекси у социјалистичком стилу, широки путеви и фабрике, док су градски тргови редизајнирани, а један број историјских зграда срушен.

Период након пада комунизма често се негативно описује у смислу урбаног развоја. Киосци и стамбене зграде почели су да заузимају некадашње јавне површине без планирања, док су се неформални окрузи формирали око градова од унутрашњих миграната који су напуштали удаљена рурална подручја у западну низију. Смањење урбаног простора и повећана саобраћајна гужва постали су велики проблеми као резултат недостатка планирања. Као део Реформе административне поделе 2014. године, сви градски центри у Албанији се физички редизајнирају, а фасаде фарбају тако да одражавају више медитерански изглед.

Иако је много тога постигнуто, критичари тврде да не постоји јасна визија о будућности Тиране. Неки од горућих проблема са којима се Тирана суочава су губитак јавног простора због нелегалне и хаотичне градње, неасфалтирани путеви у приградским подручјима, деградација Тиранинског вештачког језера, санација Скендербеговог трга, стално присутан смог, изградња централне аутобуске станице и недостатак јавног паркинг простора. Будући планови укључују изградњу мултимодалне станице у Тирани и трамвајске линије, рехабилитацију подручја реке Тиране, изградњу новог булевара дуж бивше железничке станице у Тирани и завршетак Великог кружног пута.

Градови

Берат мини|210x210п|Сликовит поглед на Горицу.