Побуна у Књажевцу, од 26. октобра до 1. новембра 1883, била је део Тимочке буне.
Позадина Тимочка буна почела је 21. октобра 1883. побуном у Кривом Виру и проширила се на читав црноречки округ, изузев самог Зајечара, који је имао снажан гарнизон састављен од артиљераца стајаће војске и чувара јавне безбедности. До 23. октобра око 3.000 устаника заузело је стара утврђења на Честобродици и 24. октобра преузело власт у Бољевцу, под командом радикалског посланика, попа Маринка Ивковића. Уз подршку бољевачких устаника, 25. октобра побунила се и народна војска у Сокобањи, где је власт преузео устанички Извршни одбор за бањски срез, под командом радикалског посланика Љубе Дидића.
Побуна На вести о побуни у суседном округу, 26. октобра 1883. командант књажевачке народне војске, капетан Димитрије Ковачевић, наредио је мобилизацију књажевачке народне војске, у намери да заштити магацине оружја и барутану у Књажевцу од продора устаника. Међутим, наоружани грађани и сељаци из околине, предвођени радикалима Ацом Станојевићем и Михаилом Веселиновићем, похапсили су окружног начелника и локалне чиновнике и предали власт Привременом извршном одбору за округ књажевачки. У извршни одбор изабрани су најугледнији грађани и трговци из Књажевца, али су главну реч водили истакнути радикали Гавра Аничић, Аца Станојевић и Михаило Веселиновић. Извршни одбор искористио је наредбу капетана Ковачевића да позове на оружје сву народну војску књажевачког округа и разаслао је наредбе свим сеоским општинама да се покоравају новим властима.
Устаничке снаге Као окружно седиште, Књажевац је располагао снагама народне војске у јачини од две бригаде (8 батаљона), једног ескадрона коњице и једне батерије од 4 топа, као и барутаном и бригадним војним магацином. Батаљони народне војске били су мобилисани по срезовима, по један батаљон прве и друге класе за сваки срез. Четири батаљона (I и II књажевачки батаљон I и II класе) окупила су се у Књажевцу, III батаљон (I и II класе) окупио се у Новом Хану, а IV батаљон (I и II класе) у Дервену. На књажевачком Вашаришту формиран је устанички логор под командом народног командира Петра Васића. Већ 27. октобра две чете I батаљона I класе упућене су на истурени положај на Тресибаби, ради одржавања везе са устаницима на Дервену, а две чете са два топа послате су у Сокобању, на захтев Љубе Дидића. Дана 28. октобра у логору је остао II каменички батаљон, са 258 бораца са пушкама и 158 без пушака. Осим каменичког батаљона, у логору је било још 344 народна војника с пушкама и 243 без пушака. Истог дана логор је премештен у Ибишев браник, где је извршено преуређење и наоружавање војске. Након одласка Петра Васића са каменичким батаљоном према Бољевцу (28. октобра увече), за команданта књажевачког логора постављен је Никола Филиповић Муња. Број пушака у логору 29. октобра износио је 489 острагуша (пибодовки) и 102 спредњаче (руске и белгинке). Ратни пут устаничких снага био је следећи:
I књажевачки батаљон I класе, био је делом улогорен на Тресибаби, а делом упућен у Сокобању у помоћ тамошњем покрету. Дана 27. октобра на Тресибабу су упућене I и II чета са 322 војника (233 са пушкама) под командом четовође Лазара Николића и водника Алексе Петковића, а у Сокобању су 27. октобра у подне упућене III и IV чета са 302 војника, 2 топа и 30 тобџија под командом народног командира Илије Јеремића. Илија је остао са својим одредом у Сокобањи до 30. октобра, а затим се без борбе повукао у Влашко Поље, где је распустио одред. I књажевачки батаљон II класе у књажевачком логору био је под командом Николе Филиповића Муње. Повлачењем чета са Тресибабе, 29. октобра било је у књажевачком логору укупно 432 војника I батаљона I класе (354 са пибодовкама и 52 са руским спредњачама). Са овим батаљоном Никола Филиповић Муња је 29. октобра упућен према Зајечару у помоћ војсци народног командира Маринка Марковића, који му је одузео три чете које су учествовале у бици на Вратарници 30. октобра. Одласком овог батаљона (са 406 пушака), у Књажевцу је 30. октобра остало мање од 200 устаника са пушкама (135 острагуша и 50 спредњача) и 2 топа. Још 60 војника и оба топа послата су 31. октобра на Дервен у помоћ одреду Петра Милошевића, после чега је у Књажевцу остало једва 100 наоружаних људи, који су се 1. новембра предали без борбе. II каменички батаљон, улогорен на књажевачком Вашаришту под командом народног командира Петра Васића, имао је 28. октобра 258 бораца са пушкама и 158 без пушака. Сутрадан, након преуређења на Ибишевом бранику, са 563 војника кренуо је према Бољевцу, али се улогорио на Влашком Пољу, где је остао 3 дана након чега је распустио батаљон без борбе. III тимочки батаљон окупио се у Новом Хану, седишту тимочког среза, под командом народног командира Маринка Марковића. Упућен је 28. октобра ујутро да нападне Зајечар. Након што је изгубио читав дан у преговорима са зајечарском посадом и грађанима, који су одбили да се предају, потучен је 31. октобра у бици на Вратарници. III тимочки батаљон II класе под командом четовође Николе Јовановића имао је 393 борца. IV сврљишки батаљон, под командом народног ађутанта Петра Милошевића, био је улогорен на Дервену и Грамади, где је бранио књажевачки округ од стајаће војске из Ниша у бици на Грамади 30. октобра.
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Тимочка буна Категорија:Историја Књажевца