Сафари парк Калавит је резерват за дивље животиње на Филипинима, првобитно основан 1976. године као резерват са великим афричким сисарима, пресељеним тамо по наређењу председника Фердинанда Маркоса током његове 21-годишње владавине земљом.

Данас, популације мрежасте жирафе и Гревијеве зебре и даље лутају парком, док су популације мочварне антилопе, еланд антилопе, импале, џимеле, бушбак антилопе и Томсонове газеле изумрле. Али проширење програма који су покренули локални званичници 1980-их ради очувања аутохтоних врста резултирало је успешним очувањем каламијанског јелена, палаванске брадате свиње, филипинског крокодила, филипинског бодљикавог прасета, бинтуронга и филипинског мишјег јелена.

Парк се налази на острву Калавит, острву површине 3.700 хектара у ланцу Каламијских острва које се налази уз обалу Палавана у региону Мимаропа.

Историја Први историјски документовани разговори о сафари парку Калавит одржани су када је Фердинанд Маркос контактирао Дејвида Ентонија „Тонија” Паркинсона, Енглеза чији је пословни подухват у то време био пресељење афричких животиња у зоолошке вртове, на маргинама Четврте седнице Конференције Уједињених нација о трговини и развоју (UNCTAD IV) одржане у мају 1976. у Најробију, у Кенији. UNCTAD V, следећа седница, одржана је у Манили три године касније, 1979. године. Маркос је контактирао Паркинсона са „актовком пуном” новца и ангажовао га да сакупља велике афричке сисаре који би били доведени на острво на Филипинима како би се населио нови „Сафари парк”. Маркосово објашњење за стварање парка било је да је његова администрација одговарала на захтев Кенијске владе упућен Међународној унији за заштиту природе (IUCN) за помоћ у очувању угрожених животињских врста. Међутим, IUCN нема евиденцију о таквом захтеву. Кретање животиња тако далеко од њиховог природног станишта такође је било у супротности са дугогодишњом политиком IUCN-а о пресељењу дивљих животиња.

Дана 31. августа 1976. године, председничком прокламацијом бр. 1578, острво је проглашено резерватом дивљих животиња и уточиштем за дивље животиње.

Осамљено острво Калавит сматрало се идеалном локацијом због своје величине, терена и вегетације. Приватна, непрофитна организација, Фондација за заштиту и управљање ресурсима (CRMF), била је задужена за шумски резерват и уточиште за дивље животиње.

Изградња

Пресељавање аутохтоних народа Пре него што је парк отворен 1977. године, процењено је да је око 254 породице, углавном припадници племена Тагбанва, исељено и пресељено на острво Халси, бившу лепер колонију удаљену 40 километара. Исељавање породица Тагбанва извршено је под присилом, према извештају Уједињених нација о људским и аутохтоним правима. Ови аутохтони људи су се борили против пресељења након што су схватили да је острво Халси каменито и да нема могућности за одржавање пољопривреде. Пресељене породице су често гладовале, али нису могле да се одупру због режима ванредног стања који је владао у то време.

Транслокација животиња Између маја 1976. и августа 1977. године, на острво је донето 104 дивље афричке животиње из осам врста: 12 бушбакова, 11 еланда, 11 газела, 15 жирафа, 18 импала, 12 водених јелена, 10 топија и 15 зебри. Животиње су транспортоване на острво бродом МВ Салвадор 4. марта 1977. године из источне Африке. Без природних предатора, популација животиња је порасла на 201 после пет година, са 143 животиње рођене на самом Калауиту. Посебно су популације жирафа и зебри биле у пуном јеку.

Године после Маркоса Након што су Маркосови свргнути у EDSA револуцији 1986. године, парк је убрзо постао симбол расипништва породице Маркос током њихове 21 године на власти. Колоквијално је постао познат као „Бонгбонгов сафари парк” јер је Маркосов син, Бонгбонг Маркос, био познат по томе што је долетео на острво хеликоптером да би ловио домаће дивље свиње.

Од 2005. године, локалне животиње на острву укључивале су 1.200 каламијских јелена, 22 мишја јелена, четири палаванска медвеђа мачка, пет крокодила и две дивље свиње. Уточиште је такође било дом Палаванским пауновим фазанима, дивљим свињама, морским орловима, дивљим мачкама, љускавим мравоједима и питонима. Такође су постојали програми за подмлађивање и заштиту морских ресурса, шума и мангрова острва. У водама острва живе морске краве, морске корњаче и џиновске шкољке. Калавитски корални гребени, некада тешко оштећени инвазивним риболовним праксама, опоравили су се и сада су богато место за размножавање риба и ракова.

„Покрет Балик Калавит” Деценијама од њиховог исељења, локалне и староседелачке породице су се бориле да се врате на оно што Тагбанве сматрају својим предачким земљиштем.

Извршном наредбом бр.722 ратификованом 12. децембра 2008. године, председница Глорија Макапагал Аројо је пренела управљање светилиштем са Палаванског савета за одрживи развој на покрајинску владу Палавана. Његово име је потом промењено у Калавит Сафари парк. Постао је екотуристичка атракција.

Године 2010, филипинска влада је признала права Тагбанва на њихова предачка земљишта. 3. марта те године, Национална комисија за староседелачке народе предала је заједници Тагбанва право на имовину за острво Калавит и 50.000 хектара околних предачких вода.

Фауна thumb|Zebras at Calauit Safari Park Првобитне животиње које су увезене у парк 1970-их су од тада изумрле, остављајући за собом неке од својих потомака, међу којима је, од 2024. године, 18 жирафа и 27 зебри. Њихов број је угрожен одсуством ветеринара са пуним радним временом који опслужује парк и парењем у сродству, као и недостатком финансирања од стране владе.

Тренутно

Мрежаста жирафа (Giraffa reticulata) - такође позната као сомалијска жирафа, је подврста жирафе пореклом са Афричког рога. Живи у Сомалији, јужној Етиопији и северној Кенији. Петнаест жирафа је превезено бродом M/V Salvador у марту 1977. године.

Гревијева зебра (Equus grevyi) - Највећа постојећа врста зебре. Петнаест зебри је донето и популација зебри се од тада проширила по целом парку. Сама Гревијева зебра је најугроженија од две подврсте зебре.

Раније

Мочварна антилопа (Kobus ellipsiprymnus) - је велика антилопа која се налази у подсахарској Африци. Око 12 водених јелена стигло је у парк 1977. године. То су мирне животиње и више воле да се дистанцирају од туриста. Међу еландима, мочварна антилопа је једна од две врсте антилопа које су остале у парку до краја 2015. године и за које се каже да су виђене кроз жбуње. Крајем 2016. године, број мочварних антилопа у парку се знатно смањио и претпоставља се да су изумрле почетком 2017. године. Еланд антилопа (Taurotragus oryx) - је једна од највећих врста антилопа које се налазе у равницама Африке. Једанаест еланда је транспортовано заједно са другим афричким животињским врстама донетим из Кеније 1977. године. Еланди су бујали широм парка, иако је било тешко пратити њихов број, јер су неки од мештана изјавили да су створења стидљива и да се ретко виђају. Почетком 2013. године, радници су пратили 23 еланд антилопе, што је доказало да се врста аклиматизовала на острву. Међутим, 2016. године њихов број је опао због губитка станишта и могућег криволова. Локални водичи наводе да се претпоставља да је антилопа енота изумрла на острву од последњег виђења крајем 2016. године. Импала (Aepyceros melampus) - Осамнаест импала је уведено у парк 1977. године, али су имале проблема са прилагођавањем новој клими и изумрле су 1999. године. Џимела (Damaliscus lunatus jimela) је веома друштвена и брза подврста антилопе сасаби, врсте која припада роду Damaliscus. Године 1977, десет топија је уведено у парк. Они су брзи тркачи и често су се повлачили од туриста на које су наилазили. Међутим, топији су изумрли након година посматрања и проглашени су изумрлим у парку до 1999. године. Бушбак (Tragelaphus sylvaticus) - је широко распрострањена врста антилопе у подсахарској Африци. Дванаест бушбака је послала кенијска влада у парк и заузели су шумско подручје парка у близини жбуња. Радници парка су приметили да се популација бушбака смањивала током година због територијалних спорова међу другим антилопама. Власти парка су трагале за преосталим животињама чији се број смањио, али безуспешно. Бушбакови су проглашени изумрлим 1999. године. Томсонова газела (Eudorcas thomsonii) - једна је од најпознатијих газела. Име је добила по истраживачу Џозефу Томсону и понекад се назива „томи”. Једанаест газела је допремљено у парк. Њихова популација је некада напредовала у парку у року од пет година, али је опала 1980-их. Врста је нестала до 1999. године, а локална самоуправа Палавана ју је прогласила изумрлом у парку.

Референце

Категорија:Паркови Категорија:Филипини