Замена кука (артропластика кука) је хируршка процедура у којој се зглоб кука замењује вештачким имплантатом, односно протезом кука. Операција замене кука може се извести као тотална замена или хемиартропластика (замена једне половине зглоба). Овакве ортопедске операције се углавном изводе ради ублажавања болова изазваних артритисом или код неких прелома кука. Тотална замена кука (тотална артропластика кука) подразумева замену и ацетабулума (зглобне чашице) и главе бутне кости, док се хемиартропластиком углавном замењује само глава бутне кости. Замена кука је једна од најчешћих ортопедских операција, а задовољство пацијената значајно варира у зависности од технике и имплантата. Процењује се да око 58% тоталних протеза кука траје 25 година. Просечан трошак тоталне замене кука 2012. износио је 40.364 долара у САД, а између 7.117 и 11.091 евра у већини европских земаља.
Медицинска употреба Тотална замена кука се најчешће користи за лечење оштећења зглоба узрокованог остеоартритисом. Друге индикације укључују реуматоидни артритис, аваскуларну некрозу, посттрауматски артритис, protrusio acetabuli (удубљење ацетабулума), одређене преломе кука, бенигне и малигне туморе кости, артритис повезан са Паџетовом болешћу, анкилозирајући спондилитис и јувенилни реуматоидни артритис. Циљеви процедуре су ублажавање бола и побољшање функције кука. О замени кука се обично размишља тек када друге терапије, попут физикалне терапије и лекова против болова, не дају резултате.
Исходи Замена кука даје значајно боље резултате од терапије вежбањем у погледу смањења бола 6 месеци након операције. Након ресарфесинга кука могуће је бавити се спортом на високом нивоу. Особе које су имале замену кука генерално имају ниже стопе смртности од одговарајуће популације првих 10 година након операције, али се стопе повећавају од 11. године надаље. Из тог разлога, замена кука се често разматра код особа старости од 65 до 80 година када бол у куку значајно ограничава активност. Ресарфесинг кука је мање инвазиван тип замене кука који може бити погоднији за млађе пацијенте.
Ризици Ризици и компликације код замене кука су слични онима код свих замена зглобова. Они могу укључивати инфекцију, ишчашење, неједнакост дужине ногу, попуштање протезе, удар (импинџмент), остеолизу, осетљивост на метал, оштећење нерава, хронични бол и смрт. Операција мршављења пре замене кука не мења исходе.
Едем (отицање) се појављује око кука у сатима или данима након операције. Овај оток је обично највећи 7 дана након операције, затим се смањује и нестаје током неколико недеља. Само 5% пацијената и даље има оток 6 месеци након операције.
Ишчашење thumb|upright|Ишчашени вештачки кук thumb|160px|Хабање улошка, нарочито када је веће од 2 mm, повећава ризик од ишчашења. Пузање улошка је, с друге стране, нормално преобликовање.
Ишчашење (када кугла изађе из чашице) је једна од најчешћих компликација. Ишчашење протезе кука се углавном дешава у прва три месеца након уградње, најчешће због непотпуног формирања ожиљка и опуштених меких ткива. Шанса за ишчашење се смањује ако се сече мање ткива, ако се исечено ткиво поправи и ако се користе главе великог пречника. Хирурзи који изводе више операција обично имају мање ишчашења. Важни фактори повезани са ишчашењем су: положај компоненти, очување глутеалних мишића и успостављање једнаке дужине ноге и феморалног офсета. Избегавање одређених положаја ноге током првих неколико месеци након операције додатно смањује ризик.
Ишчашења која се јављају између три месеца и пет година након уградње обично су последица лошег положаја компоненти или дисфункције околних мишића. Фактори ризика за касно ишчашење (након пет година) углавном укључују: Женски пол Млађе животно доба Претходна сублуксација без потпуног ишчашења Претходна траума Значајан губитак тежине Недавна појава или погоршање деменције или неуролошког поремећаја Лош положај чашице Хабање улошка, посебно када омогућава померање главе веће од 2 мм унутар чашице у односу на првобитни положај Попуштање протезе са миграцијом
Инфекција Инфекција је један од најчешћих узрока ревизије тоталне замене кука. Студија из 2009. године показала је да је учесталост инфекције код примарне замене кука у САД била 1% или мање. Фактори ризика за инфекцију укључују гојазност, дијабетес, пушење, имуносупресивне лекове или болести, раније инфекције и претходне операције кука.
Код ревизионе хирургије, инфицирано ткиво око зглоба се уклања, а вештачки зглоб се замењује. Ово се може извести у једнофазној или двофазној операцији. Код двофазне операције, инфицирано ткиво и сви имплантати се уклањају у првој фази, а након потпуног излечења инфекције, у другој фази се уграђује нови вештачки зглоб. Код једнофазне операције, инфицирано ткиво и имплантати се уклањају, а нови зглоб уграђује у једној процедури. Обе врсте операције су подједнако ефикасне, али једнофазна операција резултира бржим опоравком.
Постоји и алтернатива под називом DAIR (дебридман, антибиотици и задржавање имплантата) која је могућа ако се инфекција јави у првом месецу након примарне операције. За разлику од једнофазне или двофазне ревизије, DAIR подразумева замену само уклоњивих компоненти уз задржавање саме протезе. Такође се врши темељно чишћење (дебридман) инфицираног ткива, дају се антибиотици и лечење се наставља најмање 6-12 недеља. Стопа успеха DAIR-а је око 75%, чиме се многи пацијенти спасавају од опсежније операције.
Неједнакост дужине ногу Већина одраслих има неједнакост дужине ногу од 0–2 цм која не изазива сметње. Уобичајено је да људи осећају већу неједнакост дужине ногу након тоталне замене кука. Понекад нога изгледа дужа одмах након операције, иако су у ствари обе једнаке дужине. Артритични кук може развити контрактуре због којих се нога понаша као да је кратка. Када се оне ослободе заменом зглоба и поврате нормални покрети и функција, тело осећа да је уд сада дужи него што је био. Овај осећај обично нестаје до шест месеци након операције како се тело прилагођава новом зглобу кука. Узрок овог осећаја је променљив и обично је повезан са слабошћу мишића абдуктора, косим положајем карлице и благим продужењем кука током операције (<1 цм) ради постизања стабилности и враћања зглоба у предартритичну механику. Ако разлика у дужини ногу остане проблематична за пацијента више од шест месеци након операције, може се користити повишење за ципеле. Само у екстремним случајевима је потребна хируршка корекција.
Перцепирана разлика у дужини ногу за пацијента након операције је чест узрок тужби против здравствених радника.
Прелом thumb|350px|Интраоперативни прелом ацетабулума Током операције може доћи до прелома. Након операције, кости са уграђеним унутрашњим фиксационим помагалима су под ризиком од перипротетских прелома на крају имплантата, што је подручје релативног механичког напрезања. Постоперативни преломи бутне кости се класификују према Ванкуверској класификацији.
Венска тромбоза Венска тромбоза попут дубоке венске тромбозе и плућне емболије релативно је честа након операције замене кука. Стандардно лечење антикоагулансима траје 7–10 дана; међутим, лечење у трајању од 21 или више дана може бити ефикасније. Антикоагуланси продуженог дејства (до 35 дана након операције) могу спречити венски тромбоемболизам (ВТЕ) код особа које се подвргавају операцији замене кука. Друга истраживања сугеришу да би антикоагуланси код иначе здравих пацијената који су подвргнути протоколу брзог опоравка са боравком у болници краћим од пет дана, могли бити потребни само док су у болници. Новији докази подржавају употребу аспирина за профилаксу венског тромбоемболизма. Велика рандомизована контролисана испитивања сугерисала су да аспирин није мање ефикасан од нискомолекуларних хепарина и ривароксабана. Међутим, аспирин можда није прикладан у свим случајевима, посебно за пацијенте који имају додатне факторе ризика за венски тромбоемболизам или могу имати неадекватан одговор на аспирин.
Неки лекари и пацијенти могу размотрити ултрасонографију ради откривања дубоке венске тромбозе након замене кука. Међутим, ова врста скрининга треба да се ради само када је индикована, јер би рутинско извођење представљало непотребну здравствену заштиту.
Интермитентна пнеуматска компресија (IPC) се понекад користи за превенцију крвних угрушака након тоталне замене кука.
Остеолиза Многи дугорочни проблеми са заменом кука резултат су остеолизе. Ово је губитак кости изазван реакцијом тела на честице настале хабањем полиетилена, ситне пластичне делове који се временом троше са облоге чашице. Инфламаторни процес изазива ресорпцију кости која може довести до накнадног попуштања имплантата кука, па чак и прелома кости око имплантата. Керамичке клизне површине могу елиминисати стварање честица хабања. Металне облоге чашица спојене са металним главама (метал-на-метал артропластика кука) развијене су из сличних разлога. У лабораторијским условима оне показују одличне карактеристике хабања и користе другачији начин подмазивања. Високо умрежени полиетиленски пластични улошци доживљавају значајно смањено стварање пластичних честица хабања. Новије керамичке и металне протезе можда немају дугорочне податке о перформансама. Лом керамичког дела може довести до катастрофалног отказа. Ово се јавља код око 2% имплантата. Такође могу изазвати чујно, високофреквентно шкрипање током активности. Артропластика метал-на-метал може ослободити металне честице у тело. Високо умрежени полиетилен није тако чврст као обичан полиетилен. Ови пластични улошци могу напрснути или се одвојити од металне љуске која их држи.
Хабање и асептичко попуштање thumb|upright|Протеза кука која показује асептичко попуштање (стрелице) thumb|210px|Зоне протезе кука према DeLee и Charnley, и Gruen. Користе се за описивање локације, на пример, подручја попуштања.
Абразивно хабање полиетиленског улошка је чест узрок асептичког попуштања након тоталне артропластике кука. Ерозија полиетиленског улошка ствара честице, изазивајући инфламаторни одговор и последичну остеолизу и попуштање. Чини се да постоји повезаност између већег степена хабања и касније ревизије због попуштања. Такође изгледа да постоји повезаност између повећаног хабања изнад 0,1 мм годишње и развоја остеолизе која би могла довести до попуштања имплантата, а преглед Дамплтона и сарадника сугерише практични праг од 0,05 мм годишње како би се ризик од остеолизе изазване честицама свео на минимум.
Знаци попуштања могу бити радиолошки, клинички или обоје. Клинички симптоми укључују бол и губитак функције, док радиолошки знаци представљају миграцију имплантата или развој радиолуцентних линија око имплантата. Радиолуцентне линије се могу описати системом од седам зона фемура који су описали Груен и сарадници и системом од три зоне ацетабулума који су описали DeLee и Чарнли. На радиографији, нормално је видети танке радиолуцентне зоне мање од 2 мм око компоненти протезе кука, или између цементног плашта и кости. Оне могу указивати на попуштање протезе ако су нове или се мењају, док зоне веће од 2 мм могу бити безопасне ако су стабилне. Најважнији прогностички фактори цементираних чашица су одсуство радиолуцентних линија у DeLee и Чарнли зони I, као и адекватна дебљина цементног плашта.
Образац миграције може бити различит у зависности од имплантата и начина њихове фиксације (конусно или неконусно стабло, цементирано или безцементно). Рани знак отказа имплантата изгледа да је када ацетабуларна чашица мигрира више од 1 мм у прве две године након операције. За сваки додатни милиметар миграције, ризик од ревизије у року од десет година повећава се за око 10%.
Осетљивост на метал