Јелисије Калацановић (Чајниче, 22. септембар 1875 — Београд, 6. јануар 1944) био је српски књижевник.
Биографија Српску православну школу завршио је у Чајничу. Радио је као благајник у Управи фондова у Београду (1905–1914). Са српском војском прешао је Албанију и као рањеник упућен на лијечење у Париз (1917–1918). Између два свјетска рата био је чиновник и шеф персонала Државне хипотекарске банке у Београду. Објављивао је пјесме, приче и хумореске у часописима: „Босанска вила“, „Штампа“, „Бранковоколо“, „Недељне илустрације“, те новинама: „Правда“, „Време“ и „Политика“. Писао је позоришне драме: Вјечити бол (1932), Прегажени (1935), И опет није пропао (1939), као и радио-комедије: Чикине седељке, Чубурски славуј, Врапци и мачори (1932), Београдска бела ноћ или Београд у песми (1935). Дјела је потписивао и као Ј. Ј. Калацан, Јелисијевски, Ј. Јеф. Калацановић. Носилац је Албанске споменице и Ордена Светог Саве.
Важнија дјела Скице са Чубуре, Београд 1927; Јаче од човека, Београд 1928; Робови крви, Београд 1930; И ми смо се повлачили, Београд 1934; Месец дана с чобанима, Београд 1938.
Референце
Категорија:Рођени 1875. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Чајничани Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Срби у Босни и Херцеговини Категорија:Српски књижевници из Босне и Херцеговине Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски песници Категорија:Носиоци Албанске споменице Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве