thumb|Мапа Шкотске са приказом Горја и Низоземља.
Шкотско горје (; ; шкотски гелски: a' Ghàidhealtachd), такође познато под називима Шкотска висија, Шкотска висораван и Шкотско побрђе, историјски је регион Шкотске. Културно, Горје и Низоземље су почели да се разликују од касног средњег века па до новог века, када је шкотски језик заменио шкотски гелски у већем делу Низоземља. Термин се такође користи за подручје северно и западно од Горске раседне линије, иако тачне границе нису јасно дефинисане, посебно ка истоку. Долина Глен Мор раздваја Грампијанске планине на југоистоку од Каледонских планина. Шкотски гелски назив -{A' Ghàidhealtachd}- дословно значи „место Гела” и традиционално, са гелске тачке гледишта, обухвата и Спољне Хебриде и Горје.
Подручје је веома слабо насељено, са многим планинским масивима који доминирају регионом, и обухвата највишу планину Британских острва, Бен Невис. Током 18. и раног 19. века, становништво Горја порасло је на око 300.000 становника, али од око 1841. године, па наредних 160 година, природни прираштај је претекла имиграција (углавном у Канаду, Сједињене Државе, Аустралију и Нови Зеланд, као и миграције у индустријске градове Шкотске и Енглеске). Данас је ово једно од најређе насељених подручја у Европи. Са густином од 9,1 становникa по квадратном километру 2012. године, густина насељености у Горју и Острвима је мања од седмине укупне густине Шкотске.
Већим делом Горја управља Горски савет, са административним центром у Инвернесу. Међутим, Горје обухвата и делове административних подручја: Абердиншир, Ангус, Аргајл и Бјут, Мори, Северни Ершир, Перт и Кинрос, Стерлинг и Западни Данбартоншир.
Шкотско горје је једино подручје на Британским острвима са биомом тајге, пошто се у овој регији налазе концентрисане популације шума шкотског бора. Ово је уједно и најбрдовитији део Уједињеног Краљевства.
Историја Култура thumb|Шкотско горје је познато по својој природној лепоти и честа је тема уметности (овде приказано на слици Хенрија Бејтса Џоела).|249x249px
Између 15. века и средине 20. века, ово подручје се разликовало од већег дела Низоземља по језику. На шкотском гелском, регион је познат као Gàidhealtachd, јер је традиционално био део Шкотске у којем се говорио гелски језик, иако је он данас углавном ограничен на Хебриде. Ови термини се понекад користе наизменично, али имају различита значења у својим одговарајућим језицима. Данас је главни језик овог региона шкотски енглески (у својој горској форми), иако је он у знатној мери под утицајем гелског говора. Историјски, „горска линија” раздвајала је две шкотске културе. Док је на југу углавном пратила географију Грампијанских планина, на северу је одсекла североисточне области — тј. источни Кејтнес, Оркнијска и Шетландска острва — од претежно гелског Горја и Хебрида.
thumb|Мапа шкотских горских кланова и низоземских породица.
Историјски гледано, главна друштвена јединица у Горју био је клан. Шкотски краљеви, нарочито Џејмс VI, сматрали су кланове претњом свом ауторитету; Горје је за многе представљао подручје безакоња. Неки становници Низоземља сматрали су Горјане примитивнијима и „налик на Ирце”. Након успостављања персоналне уније између Шкотске и Енглеске, Џејмс VI је стекао војну снагу да подржи покушаје увођења контроле. Резултат тога били су Ајонски статути из 1609. године који су започели процес укључивања вођа кланова у шкотско друштво. Постепене промене наставиле су се током 19. века, пошто су вође кланова све више себе посматрале не као патријархалне лидере, већ као комерцијалне земљопоседнике. Први ефекат на чланове кланова — њихове закупце — било је то што су кирије уместо у натури морале да се плаћају у новцу. Убрзо су кирије порасле, јер су горски земљопоседници настојали да повећају приходе. У периоду 1760–1850. дошло је до промена у пољопривреди, које су често (посебно у западном Горју) укључивале рашчишћавање становништва како би се направио простор за велике овчарске фарме. Протерани закупци смештани су у „крофтинг” заједнице. Крофтови нису били намењени да задовоље све потребе становника; очекивало се да раде у другим индустријама попут сакупљања алги и риболова. Крофтери су у великој мери почели да зависе од сезонског рада у другим деловима Шкотске, нарочито у Низоземљу. То је допринело њиховом учењу енглеског језика, који су многи говорници гелског почели да доживљавају као „радни језик”.
thumb|left|Горско гостопримство, слика Џона Фредерика Луиса, 1832.
Стара историографија приписује распад кланског система последицама јакобитских устанака. Данашњи историчари сматрају да то није био најважнији фактор. После Јакобитског устанка 1745. године, британска влада је усвојила низ закона у покушају да сузбије клански систем, укључујући забране ношења оружја и тартана, као и ограничења активности Шкотске епископалне цркве. Већина ових закона је укинута до краја 18. века, када је јакобитска претња сузбијена. Убрзо је дошло до рехабилитације горске културе. Тартан је постао униформа горских пукова у британској војсци, којој су се у великом броју придруживали сиромашни Горјани током Америчког рата за независност (1775–1783) и Наполеонових ратова (1790–1815). Иако су обични људи у региону у великој мери напустили тартан, 1820-их га је прихватила друштвена елита, не само у Шкотској, већ широм Европе.
thumb|right|Лов у Горју, слика Џејмса Џајлса, 1853.
Међународни талас одушевљења за тартаном и романтизованим Горјем покренуо је Осијанов циклус, а додатно популарисао Валтер Скот својим делима. Његова „режија” посете краља Џорџа IV Шкотској 1822. године, као и краљево ношење тартана, изазвали су огромну потражњу за килтовима и тартанима коју шкотска текстилна индустрија није могла да испрати. У овом периоду су углавном и дефинисани индивидуални тартани за сваки клан, што је касније постало један од главних симбола шкотског идентитета. Ова појава, позната као „хајлендизам” — поистовећивање целе Шкотске са културом Горја — додатно је учвршћена интересовањем краљице Викторије за ову област, њеним усвајањем замка Балморал као главног краљевског одмаралишта, и њеним интересовањем за тартан.
Привреда Периодична глад погађала је Шкотско горје током великог дела његове историје, са значајним случајевима све до 1817. у источним деловима и почетком 1850-их на западу. Током 18. века, у региону се развила трговина стоком ка Низоземљу, што је било уравнотежено увозом брашна у ову област. Постојала је критична зависност од ове трговине ради обезбеђивања довољно хране, што се сматра кључним предусловом за пораст становништва који је почео у 18. веку. Већи део Горја, нарочито север и запад, имао је мало обрадиве земље неопходне за мешовиту, заједничку пољопривреду засновану на систему run rig који је постојао пре него што је пољопривредна модернизација уведена у регион. Између 1760-их и 1830-их постојала је значајна трговина нелиценцираним вискијем дестилованим у Горју. Дестилерије у Низоземљу (које нису могле да избегну високе порезе на производњу) жалиле су се да је горски виски чинио више од половине тржишта. Развој трговине стоком тумачи се као доказ да предмодерно Горје није било непокретан систем, већ да је користило економске прилике које су му се пружале. Незаконита трговина вискијем показује предузетничке способности сељачке класе.
Пољопривредна модернизација стигла је у Горје углавном у периоду од 1760. до 1850. године. Пољопривредни саветници, управитељи, геометри и други образовани у духу економске мисли Адама Смита били су жељни да примене нове идеје које су учили на шкотским универзитетима. Земљопоседници у Горју, од којих су многи били хронично задужени, углавном су били пријемчиви за њихове савете и настојали су да повећају приход од своје земље. На истоку и југу промена је личила на ону у Низоземљу: стварање већих фарми са по једним закупцем, реформа старих run rig поља, увођење нових усева (као што је репа), исушивање земљишта и, као последица свега тога, исељавање, у оквиру Рашчишћавања Горја, великог броја закупаца и сељака без земље. Неки од исељених нашли су запослење на новим, већим имањима, док су се други преселили у градове Низоземља.
На западу и северу, исељеним закупцима су обично додељиване нове парцеле у новооснованим крофтинг заједницама, док су њихова стара имања претварана у велике фарме оваца. Узгајивачи оваца могли су да плаћају знатно веће закупнине од run rig пољопривредника и били су много мање склони кашњењу у плаћању. Величина сваке крофт парцеле била је ограничена тако да су закупци морали да траже додатни посао. Главне алтернативе биле су риболов и индустрија алги. Земљопоседници су преузели контролу над приобаљем за сакупљање алги, одбијали зараду коју су закупци остварили од закупнине и задржавали велике профите добијене од високе цене прерађеног производа током Наполеонових ратова.
Када су Наполеонови ратови окончани 1815. године, горска индустрија је погођена преласком на мирнодопску економију. Цена црне стоке је пала, скоро се преполовивши између 1810. и 1830-их. Цена алги, која је достигла врхунац 1810. године, смањила се са 9 фунти по тони 1823. на око 3 фунте до 1828. године. Цена вуне такође је знатно опала. То је додатно погоршало финансијске проблеме задужених земљопоседника. Затим је 1846. у Горје стигла кромпирова болест, која је уништила основну храну пренасељених крофтинг заједница. Како је глад узимала маха, влада је јасно ставила до знања да је на земљопоседницима одговорност за пружање помоћи. Последица економског краха била је продаја великог дела горских имања у првој половини 19. века. Историчар Т. М. Девајн наводи да је, у региону најпогођенијем глађу изазваном кромпиром, до 1846. чак 70% земљопоседника било нових власника који нису поседовали имања у Горју пре 1800. године. Још више њих било је приморано на продају због трошкова везаних за пружање помоћи. Они који су били најзаштићенији од последица кризе били су земљопоседници са значајним приходима од фарми оваца. Влада је обезбедила кредите за радове на исушивању, изградњу путева и друге пројекте, а многи крофтери су постали привремени мигранти, тражећи посао у Низоземљу. Када је глад престала 1856. године, то је установило образац чешћег одласка на рад ван Горја.
Неједнака концентрација власништва земљишта остала је емотивно и политички осетљива тема, од огромног значаја за привреду Горја, и на крају је постала темељ либералног радикализма. Сиромашни крофтери нису имали политичку моћ и многи су се окренули религији. Пригрлили су снажан, евангелистички оријентисан презвитеријански препород након 1800. године. Већина се придружила одвојеној „Слободној цркви” након 1843. године. Овај религиозни покрет предводили су лаички проповедници из нижих слојева, чија је проповед била имплицитно критична према успостављеном поретку. Религијска промена је донела енергију крофтерима и удаљила их од земљопоседника; помогла им је да се припреме за успешан и насилан отпор земљопоседницима 1880-их кроз Горску земљишну лигу. Дошло је до насиља, почев од острва Скај, када су земљопоседници почели да исељавају становништво како би направили пашњаке за овце и ловишта за јелене. До стишавања је дошло тек када је влада интервенисала доношењем Закона о крофтерском закупу 1886. године, којим су смањене закупнине, загарантована сигурност закупа и подељена велика имања како би се обезбедиле парцеле за бескућнике. То се разликовало од Ирског земљишног рата који је истовремено био у току, где је ирско становништво било дубоко политизовано кроз националистичке корене, док су политички аспекти у Шкотској били ограничени. Године 1885. тројица независних кандидата крофтера изабрана су у Парламент, који је услишио њихове захтеве. Резултати су укључили експлицитну сигурност за шкотске мале земљопоседнике у „крофтинг грофовијама”, законско право да закупнине наследе потомци, као и оснивање Комисије за крофтинг. Политички покрет крофтера је до 1892. углавном нестао, а Либерална партија је придобила њихове гласове.
Производња вискија thumb|Дестилерија Обан