Након руске револуције, у којој су бољшевици 1918. године преузели делове Руске империје која се распадала, суочили су се са огромним препрекама против Немачке империје и на крају су преговарали о условима за повлачење из Првог светског рата. Затим су кренули у рат против Белог покрета, покрета за независност, побуњених сељака, бивших присталица, анархиста и страних интервенциониста у огорченом грађанском рату. Основали су Совјетски Савез 1922. са Владимиром Лењином на челу. У почетку је третирана као непризната држава парија због одбацивања царских дугова и претњи да уништи капитализам код куће и широм света. До 1922. Москва је одбацила циљ светске револуције и тражила дипломатско признање и пријатељске трговинске односе са капиталистичким светом, почевши од Британије и Немачке. Коначно, 1933. године, Сједињене Државе су одале признање. Трговинска и техничка помоћ из Немачке и Сједињених Држава стигла је касних 1920-их. Након што је Лењин умро 1924, Јосиф Стаљин је постао вођа. Он је претворио земљу 1930-их у индустријску и војну силу. Снажно се супротстављала нацистичкој Немачкој све до августа 1939, када је дошло до мирних односа са Берлином у Пакту Молотов-Рибентроп . Москва и Берлин су споразумно извршили инвазију и поделили Пољску и балтичке државе. Пакт о ненападању је прекинут јуна 1941. када је нацистичка Немачка напала Совјетски Савез. Совјетске снаге су се умало срушиле када су Немци стигли до предграђа Лењинграда и Москве. Међутим, Совјетски Савез се показао довољно јаким да победи нацистичку Немачку, уз помоћ својих кључних савезника из Другог светског рата, Британије и Сједињених Држава. Совјетска армија је окупирала већи део источне Европе (осим Југославије) и све више контролисала владе.

Године 1945. СССР је постао једна од пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација заједно са Сједињеним Државама, Британијом, Француском и Кином, дајући му право вета на било коју резолуцију Савета безбедности (види Совјетски Савез и Уједињене нације ). До 1947. године, амерички и европски гнев због совјетске војне окупације источноевропских држава довео је до хладног рата, при чему је западна Европа економски обновљена уз помоћ Маршаловог плана из Вашингтона. Противљење опасности од совјетске експанзије чинило је основу војног савеза НАТО-а 1949. године. Није било врућег рата, али се Хладни рат водио дипломатски и политички широм света од стране совјетских и НАТО блокова.

Кремљ је контролисао сателитске државе које је успоставио у деловима источне Европе које је окупирала његова војска 1945. године. Након што је елиминисао сву опозицију и очистио руководство, повезао их је са СССР-ом у економском смислу преко Саветa за узајамну економску помоћ, а касније и са војском кроз Варшавски пакт. Године 1948. односи са Југославијом су се распали због међусобног неповерења између Стаљина и Тита. Сличан разлаз догодио се и са Албанијом 1955. године. Као Југославија и Албанија, Кина никада није била под контролом Совјетске армије. Кремљ се колебао између две фракције које су се бориле у кинеском грађанском рату, али је на крају подржао победника, Мао Цедунга . Стаљин и Мао су подржали Северну Кореју у њеној инвазији на Јужну Кореју 1950. године. Али Сједињене Државе и Уједињене нације мобилисале су противсилу у Корејском рату (1950–1953). Москва је пружала ваздушну подршку, али не и копнене трупе; Кина је послала своју велику војску која је на крају зауставила рат. До 1960. неслагања између Пекинга и Москве су ескалирала ван контроле, а две нације су постале огорчени непријатељи у надметању за контролу комунистичких активности широм света.

Тензије између Совјетског Савеза и Сједињених Држава достигле су највиши ниво током Кубанске ракетне кризе 1962. године, у којој су совјетске ракете постављене на острво Куба у домету америчке територије. Ово је ретроспективно посматрано као најближе што је свет икада дошао до нуклеарног рата. Након што је криза решена, односи са Сједињеним Државама постепено су попуштали до 1970-их, достижући степен детанта пошто су и Москва и Пекинг тражили америчку наклоност.

Године 1979. СССР је успоставио комунистичку владу у Авганистану, али је била под тешким притиском и затражила је војну помоћ од Москве. Совјетска војска је интервенисала да подржи режим, али се нашла у великој конфронтацији. Председништво Роналда Регана у Сједињеним Државама обележило је противљење Совјетском Савезу и мобилисало је његове савезнике да подрже герилски рат против Совјета у Авганистану. Циљ је био да се створи нешто слично Вијетнамском рату, што би исцрпило совјетске снаге и морал. Када је Михаил Горбачов постао лидер Совјетског Савеза 1985. године, настојао је да реструктурише Совјетски Савез тако да личи на скандинавски модел западне социјалдемократије и тако створи економију приватног сектора. Он је повукао совјетске трупе из Авганистана 1989. и започео приступ без руку у односима СССР-а са његовим источноевропским сателитима. Ово је наишло на добар пријем у Сједињеним Државама, али је довело до отцепљења источноевропских сателита 1989. и коначног колапса и распада СССР-а 1991. године. Нова Русија, под Борисом Јељцином, наследила је Совјетски Савез.

Министарство спољних послова спроводило је спољну политику коју је одредио Стаљин, а после његове смрти Политбиро. Андреј Громико је скоро тридесет година (1957–1985) био министар спољних послова са најдужим стажом на свету.

Идеологија и циљеви совјетске спољне политике мини| Главна зграда Министарства иностраних послова, завршена 1953. године Према совјетским марксистичко-лењинистичким теоретичарима, основни карактер совјетске спољне политике је изнесен у Декрету о миру Владимира Лењина, који је усвојио Други конгрес Совјета у новембру 1917. Она је изнела двоструку природу совјетске спољне политике, која обухвата и пролетерски интернационализам и мирољубиву коегзистенцију . С једне стране, пролетерски интернационализам се односи на заједнички циљ радничке класе (или пролетаријата) свих земаља у борби за збацивање буржоазије и покретање комунистичке револуције. Мирна коегзистенција се, с друге стране, односи на мере за обезбеђивање релативно мирних односа између владе и капиталистичких држава. Обе политике се могу водити истовремено: „Миран суживот не искључује, већ претпоставља одлучно противљење империјалистичкој агресији и подршку народима који бране своје револуционарне добитке или се боре против страног угњетавања“.

Совјетска приврженост пролетерском интернационализму у пракси је опала од оснивања совјетске државе, иако је ова компонента идеологије још увек имала извесног утицаја на касније формулисање и спровођење совјетске спољне политике. Иако су прагматични разлози државности несумњиво чинили већи део новије совјетске спољне политике, идеологија класне борбе је и даље играла улогу у пружању погледа на свет и одређених лабавих смерница за деловање током 1980-их. Марксистичко-лењинистичка идеологија појачава друге карактеристике политичке културе које стварају став конкуренције и сукоба са другим државама.

Општи спољнополитички циљеви Совјетског Савеза били су формализовани у партијском програму који су ратификовали делегати на Двадесет седмом партијском конгресу у фебруару – марту 1986. Према програму, „главни циљеви и смернице међународне политике КПСС“ укључивали су обезбеђивање повољних спољних услова који су погодни за изградњу комунизма у Совјетском Савезу; отклањање опасности од светског рата; разоружање ; јачање светског социјалистичког система ; развијање равноправних и пријатељских односа са ослобођеним (трећег света) земљама; мирна коегзистенција са капиталистичким земљама; и солидарност са комунистичким и револуционарно-демократским партијама, међународним радничким покретом и национално-ослободилачким борбама.

Иако су ови општи спољнополитички циљеви очигледно конципирани у смислу приоритета, нагласак и рангирање приоритета су се временом мењали као одговор на домаће и међународне подстицаје. Након што је Михаил Горбачов 1985. постао генерални секретар Комунистичке партије, на пример, неки западни аналитичари су у рангирању приоритета уочили могуће смањење совјетске подршке национално-ослободилачким покретима. Иако су нагласак и рангирање приоритета били подложни променама, два основна циља совјетске спољне политике остала су константна: национална безбедност (очување владавине Комунистичке партије кроз унутрашњу контролу и одржавање адекватних војних снага) и, од касних 1940-их, утицај на источну Европу.

Многи западни аналитичари су испитивали начин на који је совјетско понашање у различитим регионима и земљама подржавало опште циљеве совјетске спољне политике. Ови аналитичари су оценили совјетско понашање током 1970-их и 1980-их као стављање примарног нагласка на односе са Сједињеним Државама, које се сматрало највећом претњом националној безбедности Совјетског Савеза. Други приоритет дат је односима са источном Европом (остале чланице Варшавског пакта) и западном Европом (европске чланице Северноатлантског пакта). Трећи приоритет дат је приморским или ближим државама дуж јужне границе Совјетског Савеза: Турској (чланица НАТО-а), Ирану, Авганистану, Кини, Монголији, Северној Кореји и Јапану . Регије у близини Совјетског Савеза, али не и на граници, добиле су четврти приоритет. То је укључивало Блиски исток, јужну Азију и Југоисточну Азију . Последњи приоритет је дат Африци, Океанији и Латинској Америци, осим у оној мери у којој су ови региони или пружали могућности за стратешко базирање или су се граничили са стратешким поморским мореузама или морским путевима. Генерално, совјетска спољна политика се највише бавила односима суперсила (и, шире, односима између чланица НАТО-а и Варшавског пакта), али су током 1980-их совјетски лидери тежили побољшању односа са свим регионима света као део својих спољнополитичких циљева.

Kомесари и министри Министарство иностраних послова — звано „Наркоминдел“ до 1949. — сачинило је документе о политици за одобрење Стаљина и Политбироа, а затим је послало њихова наређења совјетским амбасадама. Следеће особе су биле на челу Комесаријата/Министарства као комесари (наркоми), министри и заменици министара током совјетске ере: ИмеПортретПочетакКрајПоседовањеКабинетНародни комесар спољних послова РСФСР-а80x80пЛењин IГеоргиј Чичерин87x87пЛењин IНародни комесар спољних послова СССР-аГеоргиј Чичерин87x87пЛењин II–Риков I90x90пМолотов IВјачеслав Молотов78x78пМолотов I–Стаљин IМинистар спољних послова СССР-аВјачеслав Молотов78x78пСтаљин IIАндреј Вишински87x87пСтаљин II–Маленков IВјачеслав Молотов78x78пМаленков I–Булганин IДмитри Шепилов81x81пБулганин IАндреј Громико74x74пБулганин I–Тихонов IIЕдуард Шеварднадзе75x75пТихонов II–Павлов IАлександр Бесмертник93x93пПавлов IБорис Панкин61x61пСилајев IМинистар спољних односа СССР-аЕдуард Шеварднадзе75x75пСилајев I Постојале су три различите фазе у совјетској спољној политици између завршетка Руског грађанског рата и нацистичко-совјетског пакта 1939. године, које су делом биле одређене политичким борбама унутар СССР-а, а делом динамичним развојем међународних односа и утицајем који су они имали на совјетску безбедност. мини| Совјетску делегацију са Троцким дочекали немачки официри у Брест-Литовску, 8. јануара 1918. Лењин је, једном на власти, веровао да ће Октобарска револуција запалити светске социјалисте и довести до „светске револуције“. Лењин је основао Комунистичку интернационалу (Коминтерну) за извоз револуције у остатак Европе и Азије. Заиста, Лењин је кренуо да „ослободи“ целу Азију од империјалистичке и капиталистичке контроле. Прва фаза не само да је поражена у кључним покушајима, већ је наљутила друге силе својим обећањем да ће збацити капитализам.

Светска револуција мини|Ускоро ће цео Свет бити наш, 1920. мини|Лењин брише краљеве, свештенике и капиталисте са земаљске кугле.