Ај Ханум, што значи „дама Месеца”, је археолошко налазиште хеленистичког града у провинцији Тахар, у Авганистану. Град, чије је оригинално име непознато, је вероватно основао рани владар Селеукидског царства и служио је као војни и економски центар за владаре Грчко-бактријске краљевине до његовог уништења п.н.е. Поново откривене 1961. године, рушевине града су ископавали француски археолози до избијања сукоба у Авганистану касних 1970-их.
Град је вероватно основан између 300. и 285. године пре нове ере од стране званичника по наређењу Селеука I Никатора или његовог сина Антиоха I Сотера, прва два владара династије Селеукида. Постоји могућност да је ово место било познато током периода ранијег Ахеменидског царства, које је у близини основало мало утврђење. Првобитно се сматрало да је Ај Ханум основао Александра Великог, можда као Александрија Оксијана, али се ова теорија данас сматра мало вероватном. Смештен на ушћу реке Аму Дарја и реке Коча, окружен добро наводњаваним пољопривредним земљиштем, сам град је био подељен између нижег града и 60 метара високог акропоља. Иако се није налазио на главном трговачком путу, Ај Ханум је контролисао приступ рударству у Хиндукушу и стратешки важним тачкама пригушења. Обимна утврђења која су се непрестано одржавала и унапређивала окруживала су град.
Ај Ханум, који је можда у почетку нарастао у популацији због краљевског покровитељства и присуства ковнице новца у граду, изгубио је одређени значај отцепљењем Грко-Бактријанаца под Диодотом I ( п.н.е). Програми изградње Селеукида су заустављени и град је вероватно постао првенствено војног карактера; можда је то била зона сукоба током инвазије Антиоха III ( п.н.е). Ај Ханум је поново почео да расте под Еутидемом I и његовим наследником Деметријем, који је почео да успоставља контролу над северозападним индијским потконтинентом. Многе од садашњих рушевина потичу из времена Еукратида I, који је значајно преуредио град и који га је можда преименовао у Еукратидеја, по себи. Убрзо након његове смрти пре нове ере, грчко-бактријско краљевство је пропало — Ај Ханум су заузели Саке и град је углавном био напуштен, иако су делови града били спорадично насељавани све до 2. века нове ере. Хеленистичка култура у региону би се дуже задржала само у индо-грчким краљевствима.
Док је био у лову 1961. године, краљ Авганистана, Мохамед Захир Шах, поново је открио град. Археолошка делегација, коју је предводио Пол Бернар, откопала је остатке огромне палате у доњем граду, заједно са великом фискултурном салом, позориштем које може да прими 6.000 гледалаца, арсеналом и два храма. Пронађено је неколико натписа, заједно са новцем, артефактима и керамиком. Почетак совјетско-авганистанског рата касних 1970-их зауставио је научни напредак и током наредних сукоба у Авганистану локација је опљачкана.
Историја Античко доба Прецизан датум оснивања Ај Ханума није познат. Северно најудаљеније упориште Цивилизација Инда било је успостављено у Шортугаи, око 20 километара северно од Ај Ханума, током касног трећег миленијума пре нове ере. Шортугаи, који је постојао неколико векова, трговао је са јужним суседима и изградио прве наводњавајуће системе у том подручју. Хиљаду година касније, подручје је дошло под контролу персијских Ахеменида, који су успоставили сатрапију (административну провинцију) са центром у Бактра (данашњи Балх) и проширили се источно освајањем Долине Инда. Да би потврдили контролу над локалним подручјем, основали су тврђаву по имену Кохна Кала на прелазу преко Оксус, око 15 километара северно од каснијег града. Иако су стручњаци спекулисали да је мала ахеменидска посада можда била постављена на тој локацији, не постоји консензус да је на Ај Хануму постојало насеље пре доласка Грко-Македонаца под вођством Александар Велики пре нове ере.
Историчари се споре ко је наредио претварање овог малог насеља у велики град који је касније постао. Иницијално, Ај Ханум је идентификован као Александрија Оксијана, један од градова које је основао Александар. Постоје значајне тешкоће у идентификовању ових градова, јер се извори не слажу; аутори су можда ненамерно навели исту Александрију као два различита града. Поред Ај Ханума, Александрија Оксијана је различито тумачена као Александрија у Согдијани, Александрија близу Бактре, или као Термез. Пошто недостају јасне идентификационе одлике (као што су уметничка дела, скулптуре или натписи) које би Александра повезивале са градом, остаје мало вероватно да је он урадио више од замене ахеменидске гарнизоне на тој локацији, ако је постојала, грчком.
thumb|left|upright=1.35|alt=Комбинована фотографија обе стране златног новчића: једна страна приказује главу, а друга седећу фигуру.|Златни новчић владара Селеукидско царство Антиох I, са ознаком Ај Ханум на полеђини: 15px
На основу података о керамици прикупљених на локалитету, вероватно је да је Ај Ханум прошириван у фазама. Прва фаза почела је под једним од првих владара Селеукидско царство — или оснивачем царства Селеук I Никатор или његовим сином и наследником Антиох I Сотер. Селеук је успоставио кохерентну политику у Средњој Азији, која је „прелазила ограничене, ad hoc војне и политичке циљеве Александра“, према историчару Френк Холт. Након Селеукидско-мауријанског рата, Селеук је уступио Долина Инда Чандрагупти Маурији, заузврат добивши пакт о пријатељству и 500 ратних слонова; на тај начин је тражио одржив економски и војни развој Бактрије, која је сада била седиште Селеукида на Истоку.
Антиох, који је имао личну везу са регионом преко своје мајке Апама, кћерке согдијанског војсковође Спитамен, наставио је политике свог оца. Неколико кључних грађевина Ај Ханума, укључујући хероон (мавзолеј хероја), северне тврђаве и светионик, изграђено је за време његове владавине. Вероватно је да је ковница отворена у Ај Хануму око 285. пре нове ере, и због налазишта метала близу града и растућег интересовања Селеукида за источну Бактрију, што сугерише да је ова ковница подстакла раст града као краљевске установе. Око трећине бронзаних новчића пронађених у граду издато је у периоду након Антиоховог ступања на престо 281. пре нове ере, што указује да је наставио да улаже у град. Под његовим наследником Антиохом II, који је дошао на престо 261. пре нове ере, ковница је наставила да кова вредне новчиће, а бедеми су ојачани потпорником и цигланим облогама.
Развој града је значајно успорен када је Диодот I, гувернер источних провинција, отцепио се од Селеукида и основао Грчко-бактријско краљевство. Иако су храм и светионик Ај Ханума реконструисани под Диодотом, можда ради повећања верске легитимности, већина селеукидских грађевинских програма није настављена. Бертил Лионе тврди да је у то време Ај Ханум био само „војно упориште са административним функцијама“. Селеукидски цар Антиох III је напао Грчко-бактријско краљевство 209. пре нове ере, поражавајући његовог владара Еутидем I у Битка код Арија и неуспешно опседајући Бактру, Еутидемову престоницу. Иако нема доказа да је Ај Ханум сам био нападнут од стране освајача, Антиох је можда водио операције у близини града или чак ковао своју валуту тамо. Можда је такође довео нове досељенике у регион. каснија освајања Еутидема и његовог наследника Деметрија I такође су била корисна за град, јер је број становника повећан и многе јавне грађевине су реконструисане. Побољшање градских прилика може се уочити кроз иновације у производњи и софистицираности порцелана — ахеменидски стилови су замењени разноврснијим облицима, од којих су неки подсећали на Мегарске чиније.
Врхунац града је достигао током владавине Еукратид I у средини другог века пре нове ере, који га је вероватно учинио својом престоницом, називајући га Еукратидеја. Током његове владавине изграђен је палац и гимназијум, главни светионик и хероон су обновљени, а позориште је сигурно било у функцији. Вероватно је финансирао медитеранске уметнике да себе постави на истом нивоу као други велики хеленистички краљеви, а статус његове престонице био је упоредив са Александријом, Антиохијом или Пергамом. Сандук са благом садржао је значајне количине плена из његових кампања у Индији против индо-грчког краља Менандра. Вероватно је да је Ај Ханум већ био под нападом номадских племена када је Еукратид убијен око 144. пре нове ере. Ово освајање вероватно су извршила Сака племена гурана јужно од Јуези народа, који су у својој турбулентности чинили други талас освајача, око 130. пре нове ере. Комплекс блага показује знакове да је пљачкан у два напада, са петнаест година размака.
thumb|alt=Мапа која приказује пут племена, из Средње Азије 176. пре нове ере до Индије 30. н.е.|Миграције племена Јуези у последња два века пре нове ере
Иако је први напад довео до краја хеленистичке владавине у граду, Ај Ханум је наставио да буде насељен; остаје непознато да ли су га поново заузели преживели Грчко-бактријци или номадска племена. У том периоду јавне грађевине као што су палац и светионик претворене су у становања, а град је одржавао одређени степен нормалности: нека врста власти, можда култског порекла, подстицала је становнике да поново користе доступне грађевинске материјале за своје потребе, било за изградњу или трговину. Сребрни слитак са урезаним руничким словима и закопан у соби блага подржава теорију да су Сака заузели град, уз гробнице са типичним номадским гробним прилозима такође ископане у акрополи и гимназијуму. Поновно насељавање града ускоро је прекинуто великим пожаром. Није познато када су последњи становници Ај Ханума напустили град. Последњи знакови насељености потичу из 2. века н.е.; до тада се у палацу акумулирало више од 2,5 метара земље.
Савремено доба Дана 18. марта 1838. године, британски војник-истраживач по имену Џон Вуд путовао је кроз Бадакшан као представник Источноиндијске компаније. Његови водичи су га обавестили о постојању древног града у том подручју, који су домороци звали Бабаррах. Сва његова испитивања одбијена су од стране локалних становника и прилика за поновно откриће је изгубљена, како је Вуд записао у једном извештају:
thumb|alt=Црно-бела фотографија из 1963. на којој су Мохамед Захир Шах, краљ Авганистана, и Џон Ф. Кенеди, председник Сједињених Америчких Држава.|Краљ Мохамед Захир Шах (десно) 1963, две године након поновног открића Ај Ханума, у друштву председника САД Џона Ф. Кенедија
Године 1961, краљ Авганистана Мохамед Захир Шах био је у ловачкој експедицији када је приметио још увек видљив обрис града са падине. Позвао је Француска археолошка делегација у Авганистану (ДАФА), која је истраживала локалитете у земљи од 1923. Ископавањем су прво руководили Данијел Шлумбергер, а затим Пол Бернар. Пошто град никада није био поново насељен након напуштања, рушевине су лежале близу површине и било их је лако ископати. На другим локалитетима у региону, узастопне генерације градиле су на темељима својих претходника, остављајући хеленистички грађевински слој и до 15 метара испод земље.
Ипак, ископавање Ај Ханума показало се као проблематично и комплексно. Огромна величина града значила је да је мали тим ДАФА морао да усмери пажњу на кључне области, посебно када је француско Министарство за Европу и спољне послове смањило своје финансирање средином 1970-их. Неприступачност градске акропоље и нераван терен значили су да је свако ископавање тамо било далеко теже него у доњем делу, што је довело до тога да је проучавана много мање од доњег града. Упркос овим и другим ограничењима, ДАФА није компромитовала научну строгост или поступке. Године 1974, мандат мисије је проширен да укључи палеогеографска и археолошка истраживања околних подручја; на основу ових успешних истраживања, планирана су и даља теренска истраживања.