Душан Јанковић (Ниш, 27. септембар 1894 - Београд, 8. јул 1950) био је српски и југословенски сликар, графичар и један пионира модерне примењене уметности у Србији. Иза себе је оставио разуђен опус који обухвата дизајн књига, калиграфију, архитектуру, унутрашњу декорацију, високу моду, порцелан, илустрацију и чисту ликовну графику.

Биографија мини|Рад Душана Јанковића: "Хаљина, јакна и шал" (Париз, 1927): сомот, галантеријска трака, свилени конац, пирографија (Музеј примењене уметности у Београду).

Младост и избијање рата Рођен је 27. септембра (по новом календару 10. октобра) 1894. године у Нишу, као шесто дете у браку Ђорђа и Милеве Јанковић. У родном граду је завршио основну школу и гимназију, где је матурирао 1913. године. У јесен исте године уписао се на архитектонски одсек Техничког факултета у Београду.

Његове студије су биле кратког века; прекинуте су већ после два семестра због избијања Првог светског рата. Убрзо после Сарајевског атентата, Јанковић је морао да напусти Београд и врати се у Ниш. Тамо је, као обвезник последње одбране, радио у служби при Министарству војном све до 27. јуна 1914. године, завршивши своје службовање тачно дан уочи објаве рата Аустроугарске Србији. Крајем 1914. године проглашен је привремено неспособним за војску, након чега је извесно време провео на дужности у нишкој Официрској задрузи.

Албанска голгота и ратни дневник Петог октобра 1915. године, Јанковић је напустио Ниш и прикључио се српској војсци која се повлачила преко Албаније. Овај мукотрпни, драматични део свог младалачког пута Јанковић је забележио у интимном дневнику, који је водио свакодневно од дана када је напустио родни град, па све до 6. јануара 1916. године, када се у албанској луци Сан Ђовани укрцао на брод за Француску.

Све дане тог тромесечног страдања пропратио је белешкама, готово телеграфским стилом, у којима описује правце својих кретања, гладовања и лутања. У дневнику је сачувано и сведочанство о његовим унутрашњим борбама: бележио је сусрете и растанке с браћом и пријатељима, износио личне недоумице, питао се о судбини родитеља и родног Ниша, као и о неизвесном исходу рата. Овај дневник данас на посебан начин осветљава Јанковићеву личност у преломним годинама његовог живота.

Париски период и међународни успех У Француску је стигао, преко Бриндизија, почетком марта 1916. године. Током те године радио је више месеци као цртач у једном грађевинском атељеу у Лиону. Жеља за школовањем га је, међутим, одвела у Париз, где је 1917. уписао приватну школу за архитектуру Arcueil. Наредне, 1918. године, након положеног пријемног испита, уписује сликарски одсек у Националној вишој школи за декоративне уметности (École Nationale Supérieure des Arts Décoratifs), где је као државни питомац дипломирао 1921. године. У Паризу је живео од 1916. до 1935. где је радио и као уметнички директор издавачке куће Le monde moderne.

У Паризу се 6. јула 1922. године венчао са Францускињом Колет Роаје (Colette Royer), студенткињом из богате грађанске породице. Након удаје, подстакнута његовом љубављу према југословенском народном стваралаштву, деценијама је неуморно сакупљала народне рукотворине по Југославији. Колет Роаје је током наредних деценија сакупљала југословенски етнографски материјал, поклонивши Музеју човека (Le Musée de l'Homme) у Паризу око 6.000 предмета материјалне културе југословенских народа.

Током треће деценије, Јанковић је у Паризу постао изузетно плодан и свестран уметник, интегришући се у модерне токове арт декоа. Као признање за целокупан дотадашњи рад, 1930. године одликован је Орденом Светог Саве V реда.

Економска криза и повратак у домовину Светска економска криза почетком тридесетих година знатно је умањила број поруџбина које је Јанковић добијао у Паризу. У преписци са београдским графичаром Љубом Ивановићем (1929–1935), писао је о тешким егзистенцијалним околностима у Француској и несигурности слободне професије, због чега је понекад морао да отказује учешће на изложбама како би задржао клијенте.

Након покушаја да се запосли у Државном монополу и на Техничком факултету у Београду , вратио се у домовину 1. септембра 1935. године. Управа Државне штампарије ангажовала га је као инструктора за техничко-уметничку обраду књиге.

Након десет година рада у Државној штампарији, 1945. године прелази у издавачко предузеће „Ново поколење“ као технички уредник, а затим 1948. године у „Југословенску књигу“. Исте године постао је хонорарни наставник Академије примењених уметности у Београду за примењену графику и декоративно писмо. Преминуо је од срчаног удара 8. јула 1950. године у Београду.

Личност и карактер Савременици, пријатељи и најближа родбина сећали су се Душана Јанковића као крајње неконвенционалне личности изразито радозналог духа. Био је веома строг према себи, ретко када задовољан својим остварењима, али исто тако бескомпромисан према другима, оцењујући све према високо издигнутим мерилима.

Спадао је у веома образоване људе са огромном личном библиотеком испуњеном књигама о уметности. Поред европске, гајио је дубоку наклоност према јапанској и црначкој (афричкој) уметности. Иако је волео друштво, због преданог рада ретко је имао времена за пријатеље. Карактерно је био пргаве нарави, склон брзим променама расположења. Његова појава била је упечатљива: укусно и помало екстравагантно одевен, са готово аскетским цртама лица и увек уз цигарету као страстан пушач.

Теоријска схватања и однос према народној уметности Јанковић је своје ставове о уметности најпрецизније изнео 1922. године у есеју „Декоративна уметност”, објављеном у часопису „Мисао”. Сматрао је да се примењена уметност, ако је права, не сме свести само на своју практичну намену или празан украс, већ мора да пружи пуније естетско задовољство, баш као и уметничка слика. За такву уметност је написао:„Она има свог ритма, своје музике, свог осећајног, свог мисленог, свог унутрашњег живота.” Посебно је критиковао оне који су покушавали да створе „национални стил” површним копирањем и нагомилавањем народних украса. Његов лични приступ био је другачији: народни мотиви су му служили искључиво као слободно стваралачко полазиште. На његовим делима ти мотиви су били модерно стилизовани и транспоновани до непрепознатљивости, стварајући потпуно нове облике који су носили дух, али не и дословну форму изворног орнамента.

Исто тако, оштро је бранио интегритет књиге као целине. Када му је Љуба Ивановић 1932. године предложио да на изложби изложи само своје илустрације одвојено од текста, Јанковић је то одлучно одбио уз образложење:„Илустрација је саставни део књиге, замишљена и израђена у том смислу. Њена пуна вредност је, дакле, само у њеном оквиру.”

Самосталне изложбе

Ниш (1921); Београд (1922).

Ретроспективне изложбе

Београд (1965); Ниш (1966).

Групне изложбе

Париз; Варшава; Београд; САД; Данска; Чешка.

Уметничко дело

Јанковићеве слике из периода боравка у Паризу показују утицај експресионизма са кубистичким схватањем форме. Са финим осећајем за меру уносио је елементе из националне графичке и калиграфске баштине. На тај начин у збрци владајућих стилова – француски класицизам, сецесија, баухаусовски конструктивизам, експресионизам, неокласицизам – он гради сопствени аутентични израз, препознатљив у београдској примењеној графици. Јанковић је промовисао националну уметност али је, у исто време, уносио авангардне трендове у нашу уметност, са циљем да је укључи у светске токове. мини|377x377п|Урбани пејзаж (око 1930.), Душан Јанковић. Уметник је израдио и оригинални рам у техници дубореза По речима Стјепана Филекија, Јанковић је "једини код нас који је истински познавао слово", познавао је подједнако добро његову морфологију у калиграфским и типографским облицима:"Врстан зналац и још бољи мајстор у извођењу веома различитих по пореклу ћириличних, латиничних и готских писама, он узорно утиче на развој и интересовање за ову врсту графичког изражавања. Слова су му, када то хоће, беспрекорна у стилу, али врло често то су слободно обликоване форме нетрадиционалног облика у погледу стила са зналачким импликацијама историјских стилова. То су нове измишљене форме које често немају логику класичних образаца – не проистичу из логике инструмената за писање. Сва његова писма имају декоративну снагу, перфектну извођачку чистоту и елеганцију и остају као трајна вредност наше калиграфске и типографске баштине".Поред Музеја савремене уметности, у коме се налазе 33 дела Душана Јанковића, његови радови се налазе у збиркама Музеја примењене уметности, Народног музеја у Београду, Музеја града Београда, као и у приватним колекцијама.

Архитектура и ентеријер Љубав према архитектури код Јанковића никада није угасла. Године 1925. освојио је прву награду за целокупно пројектовање сале Tic-Tac у париском Мулен Ружу, створивши изузетно динамичан простор обележен ритмом геометријских облика ар-декоа и мотивима црначких игара. Пројектовао је и два салона за кућу нашег чувеног научника Јована Цвијића у националном духу, иако ти нацрти нису изведени.

Своје архитектонске амбиције најпотпуније је остварио 1932. године изградњом модерне виле у Сен-Клуу крај Париза, за коју је дизајнирао и целокупан намештај. Посебно је занимљиво да се међу његовим сачуваним архитектонским пројектима налази и нацрт фасаде за Цркву светог Саве], вероватно урађен 1926. године поводом великог јавног конкурса за подизање овог храма.

Сликарство, цртеж и чиста графика Јанковић се сликарством бавио претежно почетком двадесетих година. Сликао је углавном портрете и градске пределе. Његови женски портрети носе очигледан утицај сликарства Амедеа Модиљанија, са којим се Јанковић и лично познавао (Модиљани је 1917. портретисао Јанковића). С друге стране, његове слике и цртежи градских предела (Антиб, Париз, Ниш) били су лишени људског присуства, носећи нестварну, готово тајанствену атмосферу сличну магичном реализму и метафизичком сликарству.

На пољу чисте графике оставио је дубок траг радећи у дрворезу, литографији и бакрорезу. Његов израз је у почетку био снажно експресионистички (пејзажи Антиба и Ниша из 1926). Последње графике које је израдио биле су религиозне тематике, настале у условима окупације (1941–1943). Његова „Христово рођење” и две верзије „Васкрсења” издвајају се барокном композицијом и драматичним, готово халуцинантним осветљењем.

Наслеђе Дела Душана Јанковића откупљена су након његове ретроспективне изложбе 1965. године и налазе се у збиркама Музеја савремене уметности у Београду и Народног музеја. Године 1974. Музеј примењене уметности у Београду откупио је највећи део његове заоставштине из домена примењене уметности, уз додатне поклоне његове супруге Колет.

Види још Списак српских сликара

Референце

Литература

ЕНТЕРИЈЕРИ ДУШАНА ЈАНКОВИЋА Уметнички преглед и Душан Јанковић, Зборник Народног музеја, Јануар 2024, 26(2):265-278 Поповић, Бојана, Душан Јанковић и мода, ЗБОРНИК НАРОДНОГ МУЗЕЈА XX – 2/2012, Београд, 453 – 478 Поповић, Бојана, Француско архитектонско искуство Душана Јанковића, Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад, 2019

Спољашње везе

Душан Јанковић на балу уметника „Хиљаду и друга ноћ“ у Београду 1923. године

Категорија:Рођени 1894. Категорија:Умрли 1950. Категорија:Уметници из Ниша Категорија:Српски сликари Категорија:Српски графичари Категорија:Српски илустратори Категорија:Српски архитекти Категорија:Српски дизајнери Категорија:Срби у Француској Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Професори Универзитета уметности у Београду