Односи Пољске и Украјине су започети на међународној основи убрзо након што је Украјина стекла независност од Совјетског Савеза 1991. године. Пољска је била прва земља која је признала Украјину као независну државу. Бројне контроверзе из заједничке историје народа две земље повремено се појављују у пољско-украјинским односима, али обично немају већи утицај на билатералне односе између држава.
Пољска и Украјина су друга и трећа по величини словенске нације, после Русије . Две земље деле границу од око 529 километара. Прихватање Шенгенског споразума током 2003. године од стране Пољске створило је проблеме у погледу пограничног саобраћаја. 1. јула 2009. године ступио је на снагу споразум о локалном пограничном саобраћају између две земље, који омогућава грађанима Украјине који живе у пограничним регионима прелазак границе по либерализованој процедури.
Украјина је чланица Источног партнерства, пројекта Европске уније који је покренула Пољска 2009. године. Примарни циљ се огледа у креирању простора за разговоре о трговини, економској стратегији, споразумима о путовањима и другим питањима између ЕУ и њених источноевропских суседа.
Украјина је земља са највећим бројем пољских конзулата. Две земље имају дугу заједничку историју – делови западне Украјине (као што су Лавов и Ивано-Франковск) су били саставни део пољске државе неколико векова уназад, а делови источне Пољске су некада имали становништво претежно украјинске популације; на демографију региона дуж пољско-украјинске границе драстично је утицала размена становништва од 1944. до 1946. између Пољске и тадашње Совјетске Украјине и акције као што је Операција Висла 1947. године након Другог светског рата . Пољска активно подржава чланство Украјине у Европској унији и НАТО-у .
Историја односа лево|мини| Пољска за време династије Пјаста мини| Пољско-литвански савез у свом највећем обиму 1619. године мини| Грб Александра Јагелона са русинским лавом као руским лавом мини| Новчићи Владислава Ополчика (Русија монета са русинским лавом ) Пољско-украјински односи се могу пратити од 9. до 10. века између Краљевине Пољске и Рутеније (тзв. „Кијевска Русија”) и касније у Пољско-литванској заједници и често турбулентним односима између те државе и углавном полонизованог племства ( Шљахта ) и Козака . Уколико се посматра знатно дубље у период током 13. и 14. века када су Краљевина Пољска и Русинско краљевство одржавале блиске везе. Устанак Богдана Хмељницког 1648. године окончао је доминацију пољске католичке шљахте над украјинским православним становништвом. мини| Пољско-украјинска војна парада у Кијеву 1920. након освајања града од стране савезничких пољских и украјинских снага од стране Совјета Следећа фаза су односи у годинама 1918–1920, након Првог светског рата. То је период у ком су се догодили Пољско-украјински рат и Пољско-украјински савез . У међуратном периоду ће на крају као победник изаћи независна Пољска док Украјинци остају без могућности да формирају сопствену државу, јер су били подељени између Пољске и Совјетског Савеза. Ова ситуација је довела до погоршања пољско-украјинских односа, а резултирала је распламсавањем етничких тензија како током, тако и непосредно након Другог светског рата (масакри Пољака у Волињској области и Операција Висла су трагични догађаји из тог периода). У међуратном периоду, Пољска је имала два конзулата у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици, лоцирана у Харкову и Кијеву. Особље потоњег ухапсили су Совјети 1939. године током немачко-совјетске инвазије на Пољску којом је започео Други светски рат, а судбина пољског конзула до данас остаје непозната. Делове геноцидне совјетске пољске операције 1937–1938 и масакра у Катину 1940. починио је НКВД у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици .
Ово нерешено питање је оставило пољско-украјинске односе средином 20. века у релативно лошем стању, било је мало смислене и независне дипломатије и контакта између Пољске Народне Републике (Пољске) и Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (Украјина). Ситуација се значајно променила падом комунизма, када су и Пољска и Украјина постале потпуно независне и поново су могле да одлучују о сопственој спољној политици.
У емигрантској заједници, веома утицајни париски часопис Култура, који је илегално допреман у Пољску, залагао се за приближавање Украјине, Белорусије и Литваније.
Модерна ера
1989–2004 У септембру 1989. године, убрзо након што су демократске снаге предвођене радничким покретом Солидарностдошле на власт у Варшави, група пољских парламентараца је стигла у Кијев на конститутивни конгрес Народног покрета Украјине. Подржали су тежње национално-демократских снага Украјине. Тада су постављени темељи будућег модела пољско-украјинских односа.
О напретку у пољско-украјинским односима сведочи и одлука пољског Сената од 27. јула 1990. о проглашењу Украјине 16. јула 1990. године, Декларацијом о државном суверенитету. У овом документу се посебно каже: „Пољаци, који слободу и независност отаџбине сматрају својим основним вредностима, у потпуности разумеју прекретницу у историји Украјине — суседа са којим желе да живе као равноправни и блиски народи.
Сенат Републике Пољске је 3. августа 1990. године усвојио посебну изјаву у којој је дао политичку и моралну оцену акције Висла. У саопштењу је наведено да су „комунистичке власти, почевши да ликвидирају јединице Украјинске побуњеничке армије, истовремено присилно премештале лица, углавном украјинске националности. У року од три месеца, око 150.000 људи, лишених имовине, кућа и светиња, исељено је из разних места. Дуги низ година нису смели да се врате, а онда им је било тешко да се врате. Сенат Републике Пољске осуђује акцију „Висла“, типичну за тоталитарне режиме, и покушаће да надокнади све негативне последице које из ње произилазе. " мини| Виктор Јушченко (десно), председник Украјине, љуби Александра Квашњевског, председника Пољске, Давос, 2005. 13. октобра 1990. године обе државе су се сложиле са „Декларацијом о основама и општим правцима развоја пољско-украјинских односа“. Члан 3 ове декларације каже да ниједна држава нема територијалних претензија према другој и да их неће имати у будућности. Обе земље су обећале да ће поштовати права националних мањина на својим територијама и да ће побољшати положај мањина у својим земљама.
После неуспелог покушаја совјетског пуча, Украјина је прогласила независност 24. августа 1991. године. Дан након референдума 2. децембра 1991. Република Пољска је била прва страна држава која је признала државну независност Украјине. Дипломатски односи између две земље успостављени су 8. јануара наредне године.
У периоду од 18. до 19. маја 1992. године реализована је прва званична посета председника Украјине Леонида Кравчука Републици Пољској, током које је потписан међудржавни Уговор о добросуседству, пријатељским односима и сарадњи, у којем је наведено да структуре земаља засноване на Завршном акту Конференције о новој Европи, Париској повељи предузимају мере за подршку Европе. Све је било усмерено на очување и развој позитивних традиција заједничког наслеђа, као и на превазилажење предрасуда и негативних стереотипа између два народа.
Председник Пољске Лех Валенса боравио је од 24 до 25. маја 1993. године у званичној посети Украјини. Том приликом је основан Саветодавни комитет председника Републике Украјине и Републике Пољске. Претходно је у фебруару исте године потписан споразум о војној сарадњи између Министарства одбране Украјине и Министарства националне одбране Пољске, који је у наредним годинама допуњен низом протокола.
У марту 1994. године потписана је Декларација министара спољних послова Украјине и Пољске о принципима украјинско-пољског партнерства, у којој су министри спољних послова први пут на међудржавном нивоу прогласили стратешки значај украјинско-пољских односа и обавезали се на наставак развоја у будућности.
Представник Министарства спољних послова Украјине фигуративно је дефинисао главни правац сарадње са Пољском: „За Украјину пут преко Москве води у Сибир, а преко Варшаве у Париз.
Следећи важан корак у стварању организационе инфраструктуре за билатерални дијалог био је међудржавни „Споразум између Владе Украјине и Владе Републике Пољске о сарадњи на заштити и враћању културних добара изгубљених и илегално расељених током Другог светског рата“ од 25. јуна 1996. године, који је дефинисао и прецизирао предмет и обим сарадње између страна. Конкретно, у члану 2 Споразума наводи се следеће: „У циљу заштите, очувања, тражења и враћања културних добара повезаних са културом и историјом Страна, која су призната као изгубљена или илегално премештена на територију друге Стране, Стране ће успоставити Међувладину украјинско-пољску комисију
После посете Леонида Кучме Варшави од 25. до 27. јуна 1996. и новоизабраног председника Пољске Александра Квашњевског Кијеву од 20. до 22. маја 1997. године, украјинско-пољски односи достигли су ниво стратешког партнерства. Државници су 21. маја потписали заједничку неформалну Декларацију о хармонији и јединству.
Развој сарадње је омогућио Украјини да добије подршку Пољске у успостављању првог дијалога са Сједињеним Државама и водећим државама Европе. Стратегија националне безбедности Пољске проглашава подршку Варшаве евроатлантским аспирацијама Украјине, посебно, као део наставка политике „отворених врата“ за НАТО. Поред тога, истиче се да пољско-украјинска сарадња треба да помогне у консолидацији важне улоге Украјине у европској безбедносној политици.
Током званичне посете Украјини од стране министра спољних послова Бронислава Геремека Украјини у септембру 1998. године, обе стране су се договориле да интензивирају заједничке акције како би се избегле могуће негативне последице проширења ЕУ. Бронислав Геремек је такође истакао да ће његова земља наставити да подржава интеграцијске аспирације Украјине, посебно у добијању статуса придружене чланице ЕУ.
Иако су поједини украјински званичници, научници и политиколози изразили забринутост да ће се Пољска окренути од Украјине након што постане чланица НАТО-а, подршка украјинској сарадњи и приближавању НАТО-у остаје карактеристика приступа према теми „украјинске политике“ од стране Пољске. То се тумачи као визија Пољске о њеним националним интересима у контексту основних контура европске безбедности и жеље да игра важну улогу у обновљеној Алијанси која се прилагођава савременим условима у геополитичком окружењу.
Пољска подржава европске интеграције Украјине из сличних разлога. Говорећи у Сејму Републике Пољске 5. марта 1998. Бронислав Геремек је имао све разлоге да каже да је "независна Украјина од кључног стратешког значаја како за Пољску и њену безбедност, тако и за стабилност у читавом региону. Одржавање привилегованих односа са Украјином доприноси јачању европске безбедности".
2004–2014 Подршка украјинском суверенитету постала је важна компонента спољне политике коју је Пољска наставила да спроводи и у 21. веку Тада се снажно подржавала мирна и демократска резолуција Наранџасте револуције 2004. у Украјини. Уједно, Пољска је подржавала сарадњу НАТО-а и Украјине (као што је Литванско-пољско-украјинска бригада ), као и напоре Украјине да се придружи Европској унији .