Володимир Михајлович Ивасјук (укр.: Володимир Михајлович Ивасјук; Кицмањ, 4. март 1949 – Лавов, 24. април 1979) био је украјински композитор и пјевач, коме је 2009. године постхумно додјељена почасна титула „Херој Украјине“. Ивасјук се сматра једним од оснивача украјинске поп музике, аутором 107 пјесама и 53 инструментална дјела. Његова музичка дјела нису имала политичке конотације, али је њихова оригиналност одвајала украјинску музику од совјетске музике. Током свог живота, постао је веома популаран након своје композиције „Црвена рута“ (1970), која је постала веома популарна широм Совјетског Савеза, па чак и ван њега. Послије школе, Ивасјук је био љекар, свирао је неколико инструмената и истовремено сликао.

Смрт Володимира Ивасјука 1979. године остала је контроверзна до данас због чињенице да је веома популаран и успјешан украјински музичар, који је промовисао изворну украјинску културу у свим дијеловима Совјетског Савеза, изненада пронађен мртав у шумској јами у близини Лавова, што су совјетске власти без посебне истраге прогласиле самоубиством. Његова јавност, и украјински грађани уопште, никада нису прихватили тако невјероватне приједлоге, већ су кроз протесте указивали да је то убиство које су изазвали антиукрајински активисти предвођени совјетским централистичким политичарима. Након јавних протеста у Совјетској Украјини, његова дјела су била забрањена све до независности Украјине 1991. године.

Биографија Дјетињство у Кицману thumb|left|Кућа у којој је рођен Ивасјук. Послије 30 година, у њему је рођена пјевачица Ани Лорак Володимир Ивасјук је рођен 4. марта 1949. године у граду Кицмању, област Черновци, у породици учитеља Михаила Грихоровича Ивасјука и Софије Карјакине. Његов отац је течно говорио шест језика, писао је прозу и поезију, укључујући и о Холодомору. У младости је Михаило служио казну у совјетским логорима због покушаја преласка румунско-совјетске границе - желио је да упише универзитет. Његова мајка је из Запорошке области. Породица је такође имала двије ћерке, Галину и Оксану. Музичар је добио име у част очевих омиљених пјесника, Сосјуре и Самиленка.

Од малих ногу га је привлачила музика; са три године, његово највеће задовољство биле су пробе хора учитеља, гдје су га родитељи водили. Касније су Михаило Ивасјук и други становници Кицмане постигли отварање музичке школе, гдје је Володимир отишао да учи виолину код наставника Јурија Визњука.

Године 1955, када је Володимир имао 5 и по година, отишао је да учи виолину у локалну дјечју музичку школу, која је основана залагањем његовог оца.

Од 1956. до 1966. године похађао је средњу школи у Кицмању.

Године 1962. учествовао је на завршном концерту регионалне смотре музичких школа у Буковини.

Године 1963. дипломирао је на Музичкој школи у Кицману. Истог љета је ушао у Кијевски државни музички лицеј Лисенко, на смијеру виола. Учио је само током првог квартала. Од друге године, због болести, вратио се у Кицман и студирао клавир у средњој и музичкој школи.

Године 1964. написао је музику за своју прву пјесму „Успаванка“, засновану на очевој пјесми. У матичној школи је створио дјевојачки вокални ансамбл „Буковинка“.

У јуну 1965. године, ансамбл Буковинка, захваљујући побједи на републичком такмичењу, стекао је право да учествује на свечаном концерту у част „25. годишњице поновног уједињења Буковине у јединствену украјинску државу“. Поред тога, музичари су награђени путовањем дуж ријеке Дњепар.

Пресељење у Черновце

Године 1966. преселио се са породицом у Черновце. Уписао се у Черновицки државни медицински институт, али је избачен првог дана због инцидента са Лењиновим спомеником (у априлу те године, два мјесеца прије него што је завршио школу, Ивасјук и његови другови из разреда случајно су оборили Лењинову бисту у Кицману). Први секретар градског комитета Комсомола у Черновцима, Аркадиј Казимирски, помогао му је да се запосли у фабрици Легмаш као стругар-шегрт. Тамо је Володимиру додељено да води фабрички хор, који је шест мјесеци касније постао побједник регионалног такмичења. Под псеудонимом „Весняний“ (прољеће) послао је на регионално такмичење пјесму „Ждралови су одлетели“, засновану на пјесми В. Миколајчука и „Успаванку за Оксаночку“ засновану на сопственој пјесми. Добитник је прве награде за пјесму „Ждралови су одлетели“. Једну од својих првих пјесама посветио је мајци, коју је много волио.

Године 1967., захваљујући позитивним оцјенама написаним о Легмашу, наставио је студије на медицинском институту. Тамо је постао члан аматерског ансамбла пјесама и игара „Трембита“, у којем је свирао виолину. Захваљујући његовим напорима, у институту је створен камерни оркестар. Године 1972. прешао је у Лавовски медицински институт.

Године 1968, у емисији украјинске телевизије „Звучна виљушка доброг расположења“ (укр. Камертон доброго настрою), заједно са ансамблом „Карпати“, извео је пјесму „Отићи ћу у далеке планине“ (укр. Я піду в далекі гори).

Године 1970. компоновао је пјесме „Червона рута“ и „Водохрај“, које је први пут извео са Оленом Кузњецовом 13. септембра на Позоришном тргу у Черновцима у директном преносу програма „Камертон доброго натрудзу“. Ансамбл „Смеричка“ је наста под руководством Левка Дуткивског (солисти Назариј Јаремчук, Васил Зинкевич, М. Исак, тон-мајстор Васиљ Стрихович).

У мају 1971. године, текст и ноте за „Червону руту“ објавио је недељник „Украјина“. У августу исте године, редитељ Роман Олексив је снимио украјински музички филм „Червона рута“ у селу Јаремча, у којем су главне улоге играли Софија Ротару и Васил Зинкевич. У филму се налазе многе Ивасјукове пјесме. Пјесма „Червона рута“ била је међу двадесет побједника првог свесавезног фестивала „Пісня-71“. На завршном концерту у Останкину, извели су је солисти ансамбла „Смеричка“ Назаријев Јаремчук, Васил Зинкевич и аутор Володимир Ивасјук, уз пратњу поп симфонијског оркестра којим је дириговао Јуриј Силантјев.. thumb|200px|лево|Меморијални музеј Владимира Ивасјука. Черновци Године 1972, на телевизији Черновци одржана је премијера пјесме „Балада о двије виолине“ (Балада про дві скрипки) у извођењу Софије Ротару. Пјесма "Водохраи" коју је извео ансамбл Левка Дуткивског "Смеричка" (солисти Мирослава Јежеленко и Назариј Јаремчук) побједила је на телевизијском такмичењу "Здраво, тражимо таленте!" у Москви и на фестивалу „Писња-72“.

Селидба у Лавов

Године 1972. В. Ивасиук се преселио у Лавов. Тамо је студирао на медицинском институту и ​​започео студије на конзерваторијуму на припремном одјељењу.

У новембру, на позив Володимира Ивасјука у Украјинском драмском позоришту названо по Марији Занковецкој пјесме је извео ансамбл „Смеричка“ под управом Левка Дуткивског.

Почетак сарадње са пјесником Ростиславом Братуњом, која је постала прекретница у композиторском раду, пада на јесен 1972. године. Чак и прије него што су се упознали, Ивасјук је написао пјесму „Кад између нас није било ничега“ на основу истоимене пјесме Братуња. Укупно је у овој сарадњи настале 22 пјесме.

Године 1973. дипломирао је на Медицинском институту у Лавову и уписао постдипломске студије. Научни руководилац је био професор Т. Митина.

У августу 1974. године, као дио совјетске делегације, учествовао је на међународном такмичењу пјесама „Сопот-74“, гдје је Софија Ротару извела своју пјесму „Водохрај“. Накратко је путовао у Пољску са својом сестром Галином.

У септембру 1974. године почео је да студира на одсјеку за композицију Лавовског конзерваторијума у ​​класи Анатолија Кос-Анатољског.

У периоду 1974-1975. године радио је на музици за представу „Заставњаци“ засновану на истоименом роману Олеса Гончара. Режисер представе је Серхиј Данченко. Премијера представе одржана је 19. марта 1975. године. Музика В. Ивасјука је добила високе оцјене од стране критичара.

мини|лево

У августу-септембру 1975. године, у селу Розтоки у Буковини, редитељ Виктор Стороженко снимио је филм „Пјесма увек са нама“, у којем је Софија Ротару извела 6 пјесама В. Ивасјука.

У јулу 1976. године, В. Ивасјук је избачен из конзерваторијума због изостајања са наставе током снимања овог филма. Компоновао је музику за представу „Мезозојска историја“ у Дрогобичком регионалном музичко-драмском позоришту.

Године 1977. наставио је студије на Лавовском конзерваторијуму у класи Лешека Мазепе. Софија Ротару је побједила на фестивалу Сопот-77 са Ивасјуковом пјесмом „У судбини је своје прољеће“. Објављена је гигантска плоча „Пјесме Володимира Ивасјука у извођењу Софије Ротару“, снимљена 1974. године, као и збирка његових пјесама „Моја пјесма“.

У априлу 1978. године учествовао је на Свесавезном такмичењу младих композитора у Јеревану. Пијанисткиња Л. Десјаткина је наступила на такмичењу „Свита-варијације“ на тему народне пјесме „Сува врба“ В. Ивасјука.

У октобру 1978. године учествовао је на Свеукрајинском митингу креативне омладине. Изведена је „Свита-варијације за камерни оркестар“ и одржана је премијера пјесама „Љето касних далија“ на пјесму Р. Братуње, „Ми смо у миру, пријатељу, само сањамо“ на пјесму Романа Кудлика (у извођењу солисте Лавовске опере Игора Кушплера).

У новембру 1978. године побједио је на Свесавезном такмичењу студената композитора Конзерваторијума у ​​Москви - дипломе II степена за „Свите-варијације за камерни оркестар“ и „Баладу о Виктору Хару“.

У априлу 1979. године био је члан жирија на првом републиканском такмичењу естрадних умјетника у Хмељницком. Отишао за Лавов у ноћи између 23. и 24. априла.

Дана 24. априла 1979. године, напустио је кућу након што је примио телефонски позив и никада се није вратио. Дана 18. маја, тијело Володимира Ивасјука је случајно пронађено у Брјуховичкој шуми близу Лавова. Тачан датум смрти није познат. Сахрана Володимира Ивасјука одржана је 22. маја на Личаковском гробљу.

Смрт мини|Гроб В. М. Ивасјука, украјинског композитора, Лавов, ул. Мечникова, 33, Личаковско гробље, поље 22 Володимир Ивасјук је нестао 24. априла 1979. године, истог дана када су његови родитељи поднели пријаву полицији, али нису предузете никакве ефикасне мере. Претрес је спроведен од 27. априла до 11. маја. Тада је истрага закључена.

Володимирово тијело је случајно пронађено 18. маја 1979. године од стране војника који је, док је „ловио лисице“ (облик обуке радио-оператера), наишао на полуобешени, полувертикални људски леш. Истрага је изнела теорију да се Володимир још није опоравио након лијечења у Лавовској регионалној психијатријској болници и да је извршио самоубиство. Верзију да је лијечење у болници спроведено са циљем наставка студија на конзерваторијуму истражитељи нису разматрали. Болест је могла да се користи као изговор за бројне пропуштене часове, а пошто је Володимир имао хронични умор и несаницу, одлучио је да оде у психијатријску болницу. Ивасјук је био професионални љекар, тако да је можда могао да симулира разне симптоме. Из медицинске историје: „стање пацијента се побољшава: расположење му се постепено нормализује, сан му се побољшава, постаје физички јачи...“. На крају, Володимир Ивасјук је добио потребан документ: „Тренутно је стање друга Ивасјуке В. М. „добро и може почети да студира на конзерваторијуму“. мини|Споменик Ивасјуку у његовом родном граду Кицмању Али истражитељи су бранили формулу „суицидални лудак“. Дана, 4. јуна 1979. године, медији су објавили да је узрок смрти Володимира Ивасјука самоубиство вјешањем, гласине о другим околностима смрти биле су измишљотина. Истрага није разматрала друге верзије. Сљедеће чињенице указивале су на могућност других узрока смрти: поцијепана дугмад на композиторовој јакни; људи које су запослени на универзитету први пут видели тражили су Ивасјука по ходницима конзерваторијума прије његовог нестанка; чудна смрт двоје младих љубавника, који су међу посљедњима видели Ивасјука. Једна студенткиња је тврдила да је видела Володимира у Ривну 3. маја (према истражитељима, преминуо је 27. априла).