мини|300x300п| Владимир Путин на конгресу странке Јединствене Русије 2011. Путинизам () је колоквијални термин, којим углавном противници, описују друштвени, политички и економски систем Русије формиран током политичког вођства Владимира Владимировича Путина. Они су дефинисали три фазе развоја власти током владавине Путина; класични путинизам (1999–2008), тандем фаза (2008–2012) и развијени путинизам (2012–данас). Карактерише га концентрација политичке и финансијске моћи у рукама „силовика“, садашњих и бивших људи са чиновима, који потичу из укупно 22 владине агенције за спровођење закона, од којих је већина Федерална служба безбедности (ФСБ), Министарство унутрашњих послова Руске Федерације, Оружане снаге Руске Федерације и Национална гарда Руске Федерације. by Olga Kryshtanovskaya, 2004, Novaya Gazeta (in Russian). By Brian Whitmore, RFE/RL, 29 August 2007.. By Arnold Beichman, Washington Times, 11 February 2007.. by George F. Will, Washington Post, 30 November 2004. Према Арнолду Бајхману, „Путинизам је у 21. веку постао једнако значајна парола као што је стаљинизам био у 20. веку.“.
Преузимање руске државе и економије наводно је извршено од стране Путинових блиских сарадника и пријатеља by Dmitri Glinski Vassiliev, Center for Strategic and International Studies, November који су постепено постали водећа група руских олигарха и који су „преузели контролу над финансијским, медијским и административним ресурсима руске државе“. by Andranik Migranyan, Russia in Global affairs, 13 April 2004. и ограничили демократске слободе и људска права. Према речима Џули Андерсон, Русија је трансформисана у „државу ФСБ-а“.. Anderson, Julie (2006), International Journal of Intelligence and Counter-Intelligence, 19:2, 237 – 288. Anderson, Julie (2007), International Journal of Intelligence and Counter-Intelligence, 20:2, 258 – 316. Масовна деполитизација је описана као важан елемент друштвеног курса Путиновог режима. Пошто се обесхрабрује масовно друштвено учешће, политика се своди на „чисто управљање“ препуштено онима који су на власти, ослобођено мешања маса. У спољним пословима, „путинизам“ је описан као националистички и неоимперијалистички.
Путинизам је први пут употребљен у чланку Андреја Пионтковског објављеном 11. јануара 2000. године у часопису „Советская Россия“ и постављеном на веб-сајт „Јаблоко“ истог дана. Он је „Путинизам“ окарактерисао као „највишу и последњу фазу бандитског капитализма у Русији, фазу у којој, како је рекао један полузаборављени класик, буржоазија баца заставу демократских слобода и људских права у море; а такође и као рат, 'консолидацију' нације на тлу мржње према некој етничкој групи, напад на слободу говора и информисања, изолацију од спољног света и даљу економску деградацију“.
Карактеристике Многи прозападни социолози, економисти и политиколози наглашавају различите карактеристике система. М. Урнов и В. Касамара су међу политиколозима утврдили „директне знаке одступања актуелног политичког система Русије од основних принципа политике конкуренције“.
Карактеристике путинизма које су истакли публицисти и новинари
Ауторитарност; Култ личности Путина као „националног хероја“, кроз величање у медијима;Gennady Zyuganov, , Algorithm Publishing House, 2012, , . "We are attacking, they are retreating."Rogozhina Evgenia Mikhailovna - Principles and technologies for modeling political leadership in modern Russia: Monograph, 2013 NGLU; , /299. Јака председничка моћ,: Why Russia did not become the West and why it is difficult for Russia with the West / Shevtsova L .; Mosk. Carnegie Center. - M .: Russian Political Encyclopedia (ROSSPEN), 2010. - 272 p. ојачана чак и у поређењу са епохом Бориса Јељцина;cf. N. A. Goreva calls the system of state power built by Yeltsin "anarchist authoritarianism". Јака контрола државе над имовином; „суверена демократија“, тј. систем у којем Путин ради са „олигарсима створеним хаотичним, слободним тржишним, крони капитализмом“, који заузврат показују „апсолутну оданост“; Елементи непотизма (задруга Озјеро); Ослањање на силовике (људе из неколико десетина безбедносних агенција, од којих су многи радили са Путином пре него што је дошао на власт); Селективна примена правде,. // Interfax, 28 October 2011. “I fully agree with this thesis. Believe me, many of those present in the hall know that I am trying to put it into practice. ”. // RBC, 25 April 2013. произвољна примена закона („Све је за пријатеље, закон је за непријатеље“); Релативно либерална, али нетранспарентна финансијска и пореска политика; режим "ручне контроле",. // Segodnia.ru, 25 April 2013. // Lenta.ru, 9 December 2011. слаба техничка Влада која нема никакву политичку тежину, са стварном контролом земље из председничке администрације; Највећа тајност моћи и закулисно доношење кључних одлука; „конзервативни отпор“ западној „декаденцији“ нерелигије, „истополних бракова, радикалног феминизма, хомосексуализма, масовне имиграције“, која се глобализује „под окриљем демократије и људских права“; Прихватање вредности православног хришћанства против либералног космополитизма, али и подршка другим анти-либералним, тврдо десничарским ауторитарцима изван Русије; Коришћење тврдње о заштити „наше заједничке Отаџбине, Велике Русије“, као „духовног покрића за... клептократију“; Несклоност власти слободи да изразе своје мишљење, цензура; Christopher Walker . // InoSmi, translated from The Wall Street Journal, 14 August 2009 "However, the most striking feature of Putinism is its dislike of freedom to express one's opinion."мини|Руски председник Путин са верским вођама Русије, 2001. Путин је промовисао верски традиционализам и одбацивање неких западних либералних принципа, као што је толерисање хомосексуализма. Стратешки односи са Светим синодом Руске православне цркве, заштита имовинских интереса цркве, и политика промовисања клерикализације друштва;мини|Сергеј Караганов, који се сматра блиским Путину, формулисао је многе кључне идеје које су довеле до инвазије Русије на Украјину. Евроазијство које поставља да руска цивилизација не припада "европској" или "азијској" категорији већ уместо тога геополитичком концепту Евроазије, чиме Русију чини самосталном цивилизацијом; Сверуска варијанта ултранационализма; У међународној арени, „путинизам“ карактерише носталгија за совјетским временима и жеља да се поврати ситуација пре 1989. године када се Совјетски Савез снажно такмичио са Сједињеним Америчким Државама у међународним пословима. Енергија се користи као инструмент међународне политике (тзв. „цевоводна дипломатија“); Као одговор на Руско-украјински рат, западни политичари су путинизам окарактерисали као "ауторитарност, ... империјализам, ... етнички национализам."
Карактеристике путинизма које су истакли политиколози
Централизација,. Basingstoke: Palgrave Macmillan; January 2013. f председничка власт, слабљење политичког утицаја регионалних елита и крупног бизниса; Успостављање директне или индиректне државне контроле над главним телевизијским каналима земље, цензура; Све већа употреба „административног ресурса“ (превара) на изборима на регионалном и савезном нивоу; Стварно укидање система поделе власти, успостављање контроле над правосудним системом; Не транспарентни стил политичког понашања; Монополизација политичке моћи у рукама председника; Приоритет државних интереса над интересима појединца, ограничавање права грађана, одмазде против цивилног друштва; Стварање имиџа „опкољене тврђаве“, изједначавање опозиционих активности са непријатељством, и истискивање са политичког поља; , оличење државне сукцесије у њој након озбиљне повреде од распада Совјетског Савеза; Бирократска ауторитарност,. by Andranik Migranyan, Russia in Global affairs, 13 April 2004 () присуство владајуће странке спојило се са бирократским апаратом; Државни корпоративизам;социолог и политический аналитик Леон Арон: Јака контрола државе над имовином; Агресивна спољна политика (џингоизам); Фокус на ред и конзервативне вредности; Идеологија националне величине; Антизападно расположење.
Утицај Силовика мини| Николај Патрушев и Сергеј Иванов са Путином, 8. април 2015 Социолошко истраживање које је открило овај феномен спровела је 2004. године Олга Криштановскаја, која је утврдила да је удео силовика у руској политичкој елити 25%. У Путиновом „ужем кругу“ који чини око 20 људи, број силовика расте на 58%, а затим опада на 18–20% у Парламенту и 34% у Влади. Према речима Криштановске, није било преузимања власти, како је кремљовска бирократија називала силовицима како би „успоставила ред“. Процес доласка силовика на власт наводно је почео 1996. године, током другог мандата Бориса Јељцина. „Не лично Јељцин, већ цела елита је желела да заустави револуционарни процес и учврсти власт.“
Када је силовик Владимир Путин именован за премијера 1999. године, процес је убрзан. Према речима Криштановске, „Да, Путин је са собом довео силовике. Али то није довољно да се разуме ситуација. Ево и објективног аспекта: цела политичка класа је желела да они дођу. Били су позвани у службу... Била је потребна јака рука, способна са становишта елите да успостави ред у земљи.“
Криштановскаја је такође напоменула да је било људи који су радили у структурама „повезаним“ са КГБ-ом/ФСБ-ом. Структуре које се обично сматрају таквим су совјетско Министарство спољних послова, Владана комисија за комуникације, Министарство спољне трговине, Новинска агенција Вести и друге. „Сам рад у таквим агенцијама не подразумева неопходне контакте са специјалним службама, али вас тера да размишљате о томе.“. by Olga Kryshtanovskaya, 2004 (in Russian) Сумирајући број званичних и „придружених“ силовика, добила је процену од 77% таквих на власти.
Путинов главни саветник за националну безбедност, Николај Патрушев, који је веровао да је Запад годинама у необјављеном рату са Русијом, био је водећа личност иза ажуриране руске стратегије националне безбедности, објављене у мају 2021. године. Наведено је да Русија може користити „силне методе“ да би „оспречила или спречила непријатељске акције које угрожавају суверенитет и територијални интегритет Руске Федерације“.
Амандмани на Устав Русије 2020. Након референдума, Путиновим потписивањем извршне наредбе 3. јула 2020. године којом се званично уносе амандмани у руски Устав, они су ступили на снагу 4. јула 2020. године. Владимир Пастухов, руски политолог, адвокат и почасни виши научни сарадник Школе за словенске и источноевропске студије лондонског универзитетског колеџа, и Александар Подрабинек, совјетски дисидент, новинар и руски заштитник права грађана, наводе да Русија поприма карактеристике тоталитаризма као резултат уставних амандмана. Ово се огледа у постепеном, али сталном и агресивном процесу преузимања пуне контроле над јавним и приватним животом и де факто криминализацији сваке опозиције и дисидентства.
Рекли су о:
Обавештајно стање Према речима бившег генерала Секуритате Јона Михаја Пачепе, „У Совјетском Савезу, КГБ је био држава у држави. Сада бивши официри КГБ-а воде државу. Они држе 6.000 комада нуклеарног оружја земље, поверених КГБ-у 1950-их, а сада управљају и стратешком нафтном индустријом коју је Путин поново национализовао. Наследник КГБ-а, преименован у ФСБ, и даље има право да електронски прати становништво, контролише политичке групе, претражује куће и предузећа, инфилтрира се у савезну владу, ствара сопствене фронтовске организације, истражује случајеве и води сопствени затворски систем. Совјетски Савез је имао једног официра КГБ-а на сваких 428 грађана. Путинова Русија има једног ФСБ-овца на сваких 297 грађана.“Jamie Glazov . . interview with Ion Mihai Pacepa, R. James Woolsey, Jr., Yuri Yarim-Agaev, and Lt. Gen. Thomas McInerney, FreeRepublic.com. Retrieved 2 October 2019. – by Ion Mihai Pacepa, National Review Online, 28 November 2006.