Томас Каупертвејт Икинс (; Филаделфија, 25. јул 1844 — Филаделфија, 25. јун 1916) био је амерички реалистички сликар, фотограф, вајар и педагог ликовних уметности. Он је широко признат као један од најзначајнијих америчких уметника.
Током целе своје професионалне каријере, од раних 1870-их па све до почетка погоршања здравља око 40 година касније, Икинс је радио теме из живота, бирајући људе из свог родног града Филаделфије. Насликао је неколико стотина портрета пријатеља, чланова породице или истакнутих личности из уметности, науке, медицине и свештенства. Снимљени en masse, портрети нуде преглед интелектуалног живота савремене Филаделфије крајем 19. и почетком 20. века.
Поред тога, Икинс је насликао низ великих слика које су портрет извеле из салона у канцеларије, улице, паркове, реке, арене и хируршке амфитеатре његовог града. Ова активна места на отвореном омогућила су му да слика тему која га је највише инспирисала: голу или лагано обучену фигуру у покрету. У том процесу, могао је да моделира облике тела на пуној сунчевој светлости и да ствара слике користећи своје студије у перспективи. Икинс се живо интересовао за нову покретну фотографију, област у којој се сада сматра иноватором.
Икинс је такође био просветни радник са великим утицајем на америчку уметност. Тешкоће са којима се сусретао као уметник биле су због покушаја да реалистично слика портрете и фигуре, али су скандали у понашању и сексуални скандали умањили његов успех и довели у питање његов углед.
Икинс је био контроверзна личност чији је рад добио мало признања током његовог живота. Од његове смрти, амерички историчари уметности га славе као „најјачег, најдубљег реалисту у америчкој уметности деветнаестог и почетка двадесетог века“.
Младост и образовање мини| Млади Томас Икинс са шест година Икинс је рођен и већи део свог живота провео у Филаделфији. Био је прво дете Каролине Каупертвејт Икинс, жене енглеског и холандског порекла, и Бенџамина Икинса, учитеља писања и наставника калиграфије шкотског и ирског порекла. Његов отац је одрастао на фарми у Вали Форџу, у Пенсилванији, као син ткача. Био је успешан у својој професији и преселио се у Филаделфију почетком 1840-их како би одгојио породицу. Томас Икинс је посматрао свог оца на послу и са дванаест година је показао вештину у прецизном цртању линија, перспективи и коришћењу мреже за пажљиво исцртавање дизајна; све вештине које је касније применио у својој уметности.. Philadelphia Museum of Art, 2001, , p. 5
Икинс је уживао у веслању, клизању, пливању, рвању, једрењу и гимнастици; касније је користио ове теме у свом сликарству и подстицао их код својих ученика. Икинс је похађао Централну средњу школу у Филаделфији, водећу јавну школу за примењене науке и уметност у граду, где се истакао у машинском цртању. Томас је у средњој школи упознао колегу уметника и доживотног пријатеља Чарлса Луиса Фасела, а поново су се срели на Пенсилванијској академији ликовних уметности у Филаделфији, где се Томас уписао 1861. године. На Пенсилванијској академији ликовних уметности, Икинс је уписао курсеве анатомије и сецирања на Медицинском колеџу Џеферсон од 1864. до 1865. године. Неко време је обављао очеву професију и био је наведен у градским именицима као наставник писања. Његово научно интересовање за људско тело навело га је да размисли о томе да постане хирург.
Икинс је потом студирао уметност у Европи од 1866. до 1870. године, између осталог и код Жан-Леона Жерома у Паризу; био је тек други амерички ученик француског реалистичког сликара, који је био познат као мајстор оријентализма.. Philadelphia Museum of Art, 2001, , p. 15 Икинс је такође похађао атеље Леона Боната, реалистичког сликара који је наглашавао анатомску прецизност, методу коју је Икинс прилагодио. Док је студирао на Школи лепих уметности, чини се да није показивао велико интересовање за нови импресионистички покрет, нити је био импресиониран оним што је доживљавао као класичне претензије Француске академије. Већ са 24 године, „голотиња и истинитост биле су повезане необичном блискошћу у његовом уму“. Ипак, његова жеља за истинитошћу била је шира, а писма кући у Филаделфију откривају страст према реализму која је укључивала, али није била ограничена на, проучавање фигуре.
Путовање у Шпанију на шест месеци потврдило је његово дивљење према реализму уметника као што су Дијего Веласкез и Хосе де Рибера. У Севиљи је 1869. године насликао Кармелиту Рекењу, портрет седмогодишње ромске плесачице слободније и живописније насликану од његових париских студија. Иако није успео да се упише на формални студијски програм и није излагао радове на европским салонима, Икинс је успео да усвоји технике и методе француских и шпанских мајстора и почео је да формулише своју уметничку визију коју је демонстрирао у својој првој већој слици по повратку у Америку.
Каријера мини| Кућа Томаса Икинса на адреси Маунт Вернон улица 1729, Филаделфија. Бенџамин Икинс, његов отац, доградио је четврти спрат 1874. године као студио за свог сина. мини| Макс Шмит у чамцу једноседу (1871), сада се налази у Метрополитен музеју уметности у Њујорку мини| Кетрин Кроуел са мачетом (1872) Икинсови први радови по повратку из Европе обухватали су велику групу веслачких сцена, укупно једанаест уља и акварела, од којих је први и најпознатији „Макс Шмит у једноседу“ (1871; такође познат као „Шампион у једноседу“ ). И његова тема и његова техника привукли су пажњу. Његов избор савременог спорта био је „шок за уметничке конвенционалности града“.. Philadelphia Museum of Art, 2001, , p. 28 Икинс се сместио на слици, у чамцу иза Шмита, са именом уписаним на чамцу.
Његова прва позната продаја био је акварел „Веслач“ (1874). Већина критичара је оценила веслачке слике као успешне и повољне, али након почетног успеха, Икинс се никада није вратио теми веслања и прешао је на друге спортске теме.
У исто време када је направио ове почетне подухвате у области тематике спољашњости, Икинс је створио серију домаћих викторијанских ентеријера, често са својим оцем, сестрама или пријатељима као темом. „Кућна сцена“ (1871), „Елизабет за клавиром“ (1875), „Шахисти“ (1876) и „Елизабет Кроуел и њен пас“ (1874), свака мрачне тоналности, фокусира се на несентименталну карактеризацију појединаца који усвајају природне ставове у својим домовима.
У том духу је 1872. године насликао свој први портрет великих размера, Катрин, на којем се сликарка, Катрин Кроуел, види у пригушеном светлу како се игра са мачетом. Године 1874, Икинс и Кроуелова су се верили и били верени до 1879. године, када је Кроуелова умрла од менингитиса.
Настава и присилна оставка десно|мини| Икинс, око 1882. мини| Вилијам Раш резбари своју алегоријску фигуру реке Шујлкил, Икинсова слика из 1908. године која се сада налази у Бруклинском музеју. Икинс се вратио у академију Пенсилваније да предаје 1876. године као волонтер након отварања нове зграде школе. Постао је плаћени професор 1878. године, а до положаја директора је дошао 1882. године. Његове методе наставе биле су контроверзне: није било цртања према античким одливцима, а студенти су добијали само кратку обуку са угљем, након чега је убрзо уследило упознавање са сликарством, како би што пре схватили теме у правим бојама. Подстицао је студенте да користе фотографију као помоћ у разумевању анатомије и проучавању кретања и забранио је наградна такмичења.. Philadelphia Museum of Art, 2001, , p. 102
Најзначајније је било његово интересовање за подучавање свих аспеката људске фигуре, укључујући анатомско проучавање људског и животињског тела и хируршко сецирање; постојали су и ригорозни курсеви о основама форме и студије перспективе које су укључивале математику. Признајући Икинсову стручност, његов пријатељ, вајар Вилијам Рудолф О'Донован, 1891. године га је замолио да сарађује на наруџбини за израду бронзаних коњичких рељефа Абрахама Линколна и Јулисиза С. Гранта, за Капију војника и морнара на Великом тргу војске у Бруклину.
Захваљујући Икинсовој посвећености раду из живота, академијски програм студија је почетком 1880-их био најлибералнији и најнапреднији на свету.
Своју наставничку филозофију је изнео отворено: „Учитељ може врло мало да учини за ученика и требало би да буде захвалан само ако га не омета... и што је већи учитељ, то мање може да каже.“ Веровао је да жене треба да „преузму професионалне привилегије“ као што су то чинили мушкарци. Жене су имале приступ мушким моделима (који су били голи, али су носили кецеље).
Граница између непристрасности и сумњивог понашања била је танка. Када је студенткиња, Амелија Ван Бурен, питала о покретима карлице, Икинс ју је позвао у свој студио, где се свукао и „дао јој објашњење какво не бих могао дати само речима“. Такви инциденти, заједно са амбицијама његових млађих сарадника да га смене и сами преузму школу, створили су тензије између њега и управног одбора академије. На крају је био приморан да поднесе оставку 1886. године, због скидања кецеље са мушког модела на часу где су биле присутне ученице.
Присилна оставка била је велики ударац за Икинса. Његова породица је била подељена, а његова тазбина је стала на његову страну у јавном спору. Борио се да заштити своје име од гласина и лажних оптужби, имао је нападе лошег здравља и претрпео понижење које је осећао до краја живота. Приручник за цртање који је написао и за који је припремио илустрације остао је недовршен и необјављен током његовог живота.Kathleen A. Foster (ed.), . Philadelphia Museum of Art, 2005 Икинсова популарност међу студентима била је таква да је велики број њих напустио академију и формирао Лигу студената уметности у Филаделфији (1886–1893), где је Икинс касније предавао. Тамо је упознао студента Семјуела Мареја, који ће постати његов штићеник и доживотни пријатељ. Такође је предавао и на бројним другим школама, укључујући Лигу студената уметности Њујорка, Националну академију за дизајн, колеџ Купер Јунион и Удружење студената уметности у Вашингтону. Отпуштен у марту 1895. године од стране Дрексел института у Филаделфији због поновног коришћења потпуно голог мушког модела, постепено се повукао из наставе 1898. године.
Фотографија мини| „Стојећи мушкарац са лулама“, Икинс (1880-их), сада се налази у Метрополитен музеју уметности мини| Студија о људском кретању, Икинсова фотографија Икинсу се приписује заслуга за „увођење камере у амерички уметнички студио“. Током студија у иностранству, упознао се са употребом фотографије од стране француских реалиста, иако традиционалисти и даље нису одобравали употребу фотографије као пречицу.
Крајем 1870-их, Икинс се упознао са фотографским студијама кретања Едварда Мајбриџа, посебно са студијама коња, и заинтересовао се за коришћење камере за проучавање секвенцијалног кретања. Године 1883, Мајбриџ је одржао предавање на академији, које су организовали Икинс и Ферман Роџерс, члан управног одбора Универзитета у Пенсилванији. Група становника Филаделфије, укључујући проректора Пен универзитета Вилијама Пепера и издавача Џ. Б. Липинкота, регрутовали су Мајбриџа да ради под њиховим спонзорством. Године 1884, Икинс је кратко радио заједно са Мајбриџом у његовом фотографском студију у Филаделфији.
Икинс је убрзо извео сопствене независне студије покрета, обично укључујући и нагу фигуру, па је чак развио и сопствену технику за снимање покрета на филму. Док се Мајбриџов систем ослањао на низ камера које су се активирале да би се направио низ појединачних фотографија, Икинс је преферирао да користи једну камеру за прављење низа експозиција постављених на један негатив. Икинс је био више заинтересован за прецизна мерења на једној слици како би помогао у превођењу покрета у слику, док је Мајбриџ преферирао одвојене слике које је такође могао да прикаже његов примитивни филмски пројектор.
Након што је Икинс набавио камеру 1880. године, познато је да су неколико слика, као што су „Крпљење мреже“ (1881) и „Аркадија“ (1883), барем делимично изведене из његових фотографија.